четвртак, 28. децембар 2017.

СВЕШТЕНСТВО И ПОЛИТИКА


Има две врсте политике, па и два могућа начина односа свештениковог према њој. Ако је политика ствар интереса лично, котеријашког или кликашког, како свештеник може у њој да учествује? Ако је политика везана са судбином једног народа, како да свештеник може бити према њој равнодушан?
Свештеник не сме бити искључен из политике, оне друге која је у ствари управљање народном судбином.

Гледиште хришћанске философије на судбину колектива свију је крајње песимистичко: ни целе породице, а камоли цели народи и цело човечанство да се могу спасти! И то гледиште је више него потврђено искуством досадашње људске историје. Али то нам је откривено по Божијем свезнању и предзнању, а није предодређено, те је наша дужност да радимо што год је у нашој моћи да се што већи број људских душа приближи Богу и спасе.
Нико данас разумно неће моћи порећи да ова или она политика народна води овој или оној судбини дотичног народа, а ова или она судбина води онаквим или оваквим резултатима у животу народа и његових чланова, који резултати могу бити од највеће важности и за спасење појединих и многих душа.
Ми тиме нити можемо нити хоћемо да кажемо да политика једног народа има искључивог утицаја на питање спасења, јер знамо да су се појединци спасли чак и из Содома и Гомора. Али хоћемо да подвучемо да политика  једног народа може водити појединца и читав народ духовном расулу, као греху и душевном помору појединце. А то је и већа и страшнија од политике пропасти или економске беде. Ми управо мислимо да политичка пропаст и економска беда долазе као плодови духовног расула и друштвеног помора,  јер стојимо на гледишту да је духовно битно, оригинално, коренито, и да је и политичко и економско само одблесак духовног.
Ми знамо да су разни дарови па онда мислимо да је правило да прави и свети свештеник не може бити војсковођа, па чак ни практичан управљач државе. Али зар зато свештеник, имајући у виду ону горњу истину може и сме да остане политички индиферентан, перући руке као Пилат у свима судбинским питањима његовог народа?
Ми сматрамо да је свештеник дужан по служби својој, да исповеда истину и за њу се бори, о свим судбинским народним питањима, увек - не тек «кад се кола поломе», -јер тада се и без њега види да „има других путева”, па се нису морала кола гонити путем којим су их гонили политички дилетанти и партијске наказе.
Важно је међутим, да то што он исповеда и зашта се бори буде заиста истина, а не заблуда. И он је дужан и себи и својој служби, и својој пастви, да то питање добро и свесрдно испита. Али кад се увери, онда ћутати не може и не сме.
Ако постоји политичка организација, која исто тако у тим судбоносним народним стварима исповеда ту исту истину и за њу се бори, зар свештеник исповедање и борбу те организације може не помагати?
Чак ако би таква политичка организација била и партија, зар би је могао не помагати само зато јер свештеник не сме да се опредељује, јер он припада целом народу? Ако би постојала политичка организација коју би хришћански идеализам носио и која би такво исповедање истине водила, зар би могао свештеник остати по страни? Исповедајући истину и борећи се за њу он, чак и кад би остао потпуно усамљен, врши свенародну службу. А прећуткивањем њеним и неучествовањем у борби за њу, макар цео свет био са њим, он врши свенародну издају, јер иде за человјекоугодијемиште славе у људи, место од Бога“.
Ми дакле сматрамо:
1) да је свештеник дужан и индивидуално, као сам, да исповеда јасно и гласно истину о свакој судбоносној ствари свога народа, - и по потреби за њу и да се бори, начином достојним своје свештеничке службе;
2) да је он то дужан да чини увек, а не само „кад се кола поломе”;
3) да, ако постоји политичка организација, која ту истину и сама проповеда и за њу се бори, дужан је да је својим исповедањем и својом борбом помогне.
Ми се никада нисмо плашили речи, већ смо увек имали обичај да у њихов значај завиримо. Не бојимо се ни речи клерикална“, јер у ствари и није тако страшна. Она би означавала партију која припада клеру – (свештенству) или у којој клер (свештенство) има утицаја.
А по чему опет да свештенство нема утицаја на једну политичку организацију? Нека буде свештенство свето, па нека утиче  да се и све освети и освешта, па и политичке организације. И камо среће да је тако, тј. да је свештенство свето по својим практичним стремљењима, па да освећује и просвећује читав наш живот.
Светост пак води познању истине и борби за истину, не само у духовним стварима, већ и у судбоносним народним стварима. Све се пак своди дакле на питање да ли једна духовна организација (Црква) треба да инспирише једну политичку организацију? Ми на то одговарамо потврдно за случај да је сама та духовна организација успела да види  и сазна истину (а дужност је њена да је тражи и нађе, ако је већ није нашла), јер је њена дужност, (као предстваника оригиналног,коренитог и битног) да руководи своју паству и у временским судбоносним питањима.
Јер Цркав је чувар вечних духовних истина. И то по Предању, а не по заслузи и светости њених временских поглавара и служитеља.
Али познавање временских истина не бива по правилу (по Предању), већ по високом духовном животу: Зато се може десити да и ако чуварица узвишених духовних, вечних вредности, по Предању Црква, у њеној временској и личној промени власти, остави без свога утицаја или под својим погрешним утицајем судбинска питања свог народа.
Данас Православна Црква у нашој земљи нема великог утицаја на политички живот нашег народа. Ми мислимо да је то и штета непроцењива и грех велики.
Мис мо били у конкордатском питању мишљења да су све оне ствари које су узбудиле народ православни биле не због конкордата, већ поводом њега, као „прилике“ у песми „Буна на дахије“, које су имале да изазову народни морални устанак који би завршио, да је био правилно вођен, утицајем духовних вечитих вредности на просветљивање народног живота и побољшање народне судбине.
Али ако већ због тога Црква као целина, због свог садашњег временског и променљивог личног дела оставља тако важна питања народа без икаквог свог утицаја, зар зато они свештеници који су видели истину у овим временским питањима народне судбине треба да остану без утицаја на њих? Ми мислимо да се они свештеници који су видели истину у овим временским питањима народне судбине треба да остану без утицаја на њих? Ми мислимо да се они свештеници не смеју обазирати, већ морају исповедати и борити се за истину, коју су видели. Јер ко није видео и нема греха, осим ако није хтео да видети – али ако је видео а није хтео примити, грех на себе прима.

Димитрије Љотић, Жички благовесник, фебруар, 1941.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.