СВЕДОЧАНСТВО
ЧЕТНИЧКОГ ПРВАКА
РАДУЛА Ј. ОСТОЈИЋА[1]
Четнички првак из националних одреда Црне Горе, Боке и
Санџака Радуле Ј. Остојић објавио је поводом 31-годишњице покоља извршених над
четницима у Словенији од стране Титових партизана веома запажен чланак у месечном часопису „Братство“ у броју 251 од маја месеца 1976. године под
насловом: „Четничке ломаче у Словенији“. Пошто у напису има извесних детаља до
сада непознатих широком јавном мњењу, како у емиграцији тако и у Отаџбини, то
доносимо у целости овај чланак, који гласи:
Навршава се 31 година од најгнуснијих злочина и
најкрвавијих покоља, извршених у Словенији месеца маја 1945. године, од стране
комунистичких шакала над четницима Црне Горе, Санџака, Боке и Херцеговине, међу
којима је била и група четника Срба муслимана из одреда потпуковника Фехима
Мусакадића, личног пријатеља и ратног друга са Солунског фронта генерала
Михаиловића.
Митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије на путу ка
својој голготи: снимљен марта 1945. на Вучјаку. Успео са националним снагама и
народним збегом да пређе у Аустрију, где су га Енглези заробили и предали
комунистима на мученичку смрт.
Ту се одиграва последњи чин и спушта завеса четничке
драме. Тада је физички сломљена, варварски искасапљена, једна духовно
непобедива војска, која је часно и божански узвишено, без страха и јаука вршила
и извршавала историјску и националну мисију Српског народа.
Ти заточници, ,,за
слободу мријет навикнути“, у броју од 30.000, пошли су кроз Босанску
голготу, месеца децембра 1944. године. Свесни да их прате црни и тучоносни
облаци ‒ свесни да иду кроз крв и огањ ка Слободи или смрти, пре поласка на
голготски пут, извршили су преформирање војске ‒ и на Рудом примили Свето
причешће на челу са бесмртним и легендарним војводом Ђуришићем, где су поновили
и заклетву.
Заклетву и причешће извршио је Црногорско-приморски
митрополит Јоаникије са својим свештеницима, њих преко 70, на начин попут
стихова:
„Црква му је дивно поднебесје,
Олтар часни брда и долине.
Тамјан мирис што се небу диже:
Из цвијета и бијела света и из
крви за крст проливене!“
После заклетве, причешћа и молитве Богу, четници су
отпевали химну Слободи и низ борбених песама, не слутећи да ће то бити њихове
последње песме у слободним српским планинама и горама. ‒ Окрепљени таквом вером
и причешћем, пошли су кроз Босанску голготу, праћени временским непогодама,
кишним олујама, снежним и леденим вејавицама, а пратили су их глад и тифус, уз
даноноћне борбе. Храбро су се борили и одбијали окупаторске, комунистичке и
усташке нападе. Тако су кроз крваве борбе прешли Босну и Хрватску и
преполовљени, као сенке, физички сломљени, дошли су у Словенију.
На граници Словеније и Аустрије срели су се са
енглеском војском, за коју су искрено веровали, да је истински савезничка и
ослободилачка. Али место утехе и спаса, Енглези, по свом погрешном прорачуну и
политичкој игри, четнике су преварно и лукаво разоружали и тако беспомоћне,
пилатски предали, њих преко 12.000, комунистичким џелатима, да под оштрицама
њихових крвавих кама нађу најстрашнију смрт. ‒ Све се ово вероватно радило у
духу Стаљиновог диктата на Јалти и Техерану.
Над овим разоружаним и тада немоћним слободарима и
родољубима, комунистичке хијене, подло и нејуначки искалили су цео свој бес и
садизам над својим жртвама. Пре поласка у смрт на комунистичке ломаче четници
су доведени и сабрати у Марибор и Дравоград ‒ где су била централна мучилишта.
Ту су у току неколико дана прошли кроз најстрашнија злостављања и тортуре.
Мучења су била необјашњиво фантастична, тако да у нечовечним поступцима бацају
у засенак све познате инквизиторе свих времена. Кундацима и гвозденим полугама
комунисти су четницима ломили кичме, преламали руке и ноге, избијали зубе,
секли прсте и скидали прстење, главе појединих четника биле су страшно
искрвављене и исечене, а очи избијене, висиле као обична парчад меса.
Митрополита Јоаникија и остале свештенике, посебно су
злостављали и са дивљачким и недостојним шалама малтретирали, палили им косе и
браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице
и Свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да
пије. Митрополита су пола жива одвели у Аранђеловац и тамо је у највећим мукама
испустио своју племениту и Светачку душу. За његов се гроб не зна.
У Дравограду су једне ноћи заклали преко 500 четника,
од којих су већину бацили у Драву, а остале спалили по рупама около вароши.
Тако су исто и у Марибору стотине четника клали и спаљивали.
Пошто су изређали све методе мучења и злостављања и
заситили своју мародерску садистичку сладострасност до последње острвљене и
гадне комунистичке другарице-партизанке, изломљене и унакажене четнике везали
су у ланце и конопце, па по партијама, камионима довозили из мариборског
мучилишта на главно губилиште и ломаче на Похорје. На том губилишту митраљезима
су их изрешетали, па лешевима, међу којима је било још живих, пунили су ровове,
који су били раније ископали, па потом поливали бензином и спаљивали.
Ова касапница и спаљивање трајало је неколико дана и
ноћи. Тако је Похорје, масовна и најкрвавија гробница, где је побијено и
спаљено преко 10.000 четника. Ово место је данас познато код поробљеног српског
народа под именом „Комунистички Катини“. Тих су се дана по читавој Словенији
видели велики и црни облаци, густи облаци дима, а ваздух био испуњен задахом
људских лешева. Поднебље планине Похорја било је прекривено непрегледним црним
јатима гавранова и орлова. Ове грабљивице привучене мирисом људског меса,
страшно су и језовито пиштале и грактале, тако да су ову крваву сцену чиниле
још трагичнијом и страшнијом.
Са дивљим писком, птице су кроз облаке дима слетале на
ову ужасну касапницу, грабиле и носиле поједине делове људског тела и тако
заједно са комунистичким џелатима пировале крвави пир.
Војвода Момчило Ђујић и Владика Николај,
Словенија април 1945. године
Ту је поубијан цвет прве и најбоље младости и источена
крв најплеменитијег поколења. Ту је спаљено преко 70 свештеника, који су
достојно са народом носили крст распећа и хришћански и светосавски вршили свој
мисионарски апостолат.
Тако је неустрашива Равногорска армија напустила
земаљски живот, који је њихове главе овенчао трновим венцима, као симболима
страдања и мучеништва и ловоровим венцима као симболима славе и величине.
Тих је дана овај злочин трагично и језовито кружио
српском земљом. Мајке су чуле за црну судбину своје деце и њихов плач и лелек
прошао је горе и планине. Закукало је на хиљаде сестара безбраткиња, које су
своје домове прекриле црним барјацима.
Ликови ових мученика пењу се у висине са којих ће
њихово родољубље зрачити и обасјати пут новим генерацијама и новим временима.
Они су пали на линији најјачег српског духовног и слободарског отпора, јер нису
хтели да се мире са злом: ропством, безбожјем и тиранијом.
И данас Српски народ у поробљеној отаџбини иде тим
истим путем ‒ овенчаним историјским путем, наставља њихову равногорску борбу и
у својим катакомбним црквама моли се Богу, спрема се и кује оружје, а кроз
његову душу одзвоњавају бојни маршеви и стихови из народне песме: „Сваки свога
убијте субашу“, као и стихови, који казну за тиране и угњетаче називају „Светим
пићем Богом закрштеним“.
Ове жртве не треба оплакивати са сузама сентименталне
немоћне туге: сузе морају бити сузе гњева и мржње према њиховим џелатима.
Поклонимо се пред овим херојима и великим жртвама, наследницима косовских
мученика, палимо заједно за њих и косовске хероје свеће и кандила за покој и
блаженство њиховим душама, а продуховљени песнички стихови говоре Српском
народу:
,,Oва иста поља што
крв
једних зали,
Уродиће другим
причешћем
и хлебом;
И траг ових истих
што су
данас пали
Видеће се сутра
како
светли небом!“
Извор: Боривоје М. Карапанџић „Југословенско крваво пролеће 1945 – Титови
Катини и Гулази“, Младост, Београд, 1990, стр. 170–174
Нема коментара:
Постави коментар
Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.