7 ноября - ДЕНЬ НЕПРИМИРИМОСТИ

На дан седмог новембра 1917.  године по новом календару у престоници царске Русије Санктпетербургу десио се бољшевички оружани преврат, свргнућем завереничке привремене владе Керенског, чији су главни организатори били Јевреји Лењин (по мајци Бланк), Троцкиј (Лејба Бронштајн) и Свердлов (Ешуа Мовшевич).  Пошто се тада време рачунало још увек по старом календару, датум бољшевичког преврата је упамћен као 25. октобар, од туда и назив Октобарска револуција. Овај дан се сматра почетком велике руске трагедије и голготе православног руског народа, а његов апокалиптични значај као интевизирања Тајне безакоња, свакако се одразио на цео свет јер је свргнућем православног цара уклоњен ОНАЈ КОЈИ ЗАДРЖАВА: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само да се уклони онај који задржава (Сол.2,7).“

 Октобра 1927. године, из Сремских Карловаца, председавајући Архијерејским Синодом Руске православне цркве заграничне (РПЦЗ), блажене успомене митрополит Антоније Храповицки позвао је руску белу емиграцију да обележава дан 7. новембар као Дан непомирљивости према комунизму, уз сећање на све оне који су дали свој живот у борби за ослобођење Русије од комунизма, уз јавне манифестације сведочења бескомпромисне непомирљивости према совјетији и њеном наслеђу и спремности да се борба води и даље, све до коначног ослобођења Русије.

Од тада се у руској белој емиграцији овај датум свакогодишње ревносно обележава. Постојале су иницијативе да се 7. новембар од стране Уједињених Нација усвоји као интернационални антикомунистички дан.

  

Принцип Непомирљивости према комунизму који собом представља „7. новембар“ данас после „демократизације“ комунизма, ни најмање не губи на свом значају и актуелности јер Зло комунизма још увек живи кроз недекомунизирану Руску Федерацију и недекомунизирану Републику Србију. Совјетско и Авнојевско наслеђе се и даље, као мрачни злокобни облак, надвија над нашим главама.

Никаквог помирења са комунизмом и његовим наслеђем не може бити.

Никаквог националног помирења између „монархиста“ и „партизана“ не може и неће бити.

Јер, шта има праведност са безакоњем и какву заједницу има светлост са тамом? (2Кор.6,14). 

Непомирљивост није озлобљење, непомирљивост је стање духа непримајућег било какву сагласност са Лажју и помирење са Злом.

Комунистички геноцид  против руског (преко 60 милиона невиних жртава) и српског (стотине хиљада невиних жртава) народа није као такав правно дефинисан и осуђен, а комунистичка партија, њени функционери и репресивни органи не само да нису ликвидирани или у најмању руку лустрирани, него се и данас, ако не директно, онда преко њихове деце и наследника који користећи привилегију власти штити и баштини њихов лик и дело. Они фактички и даље управљају нашим земљама.

Ми се не можемо помирити са тим да је наш народ данас лишен могућности изражавања своје националне политичке воље, јер је фактички сведен на ниво стоке, која је потребна за улогу бесправног статисте на позорници „демократских избора“.

Ми се не можемо помирити са тоталном комунистичком пљачком, тзв. национализацијом непокретне и покретне имовине српског народа, коме до данас није враћена отета земља и имовина; и са тзв. приватизацијом, када је наш напаћен народ по други пут брутално похаран од тих истих комунаца, чекиста, удбаша, њихове деце и следбеника, стварајући тако нову комуно-либералну демократску псеудо друштвену елиту, тајкуне и политичку олигархију.

Ми се не можемо помирити са удбашко-олигархијским режимом, који је узурпирао власт и Србију  претворио у земљу проституку, која је постављена на изволте тоталној распродаји њених природних ресурса.

Ми се не можемо помирити са тим да су у Србији истински патриотизам и родољубље криминализовани, да се јуридички сматрају екстремизмом, нетолерантношћу и мржњом, док у Руској Федерацији десетине руских националиста као политички затвореници чаме по неосовјетским казаматима осуђени на вишегодишње робије.

"Може ли човек остати миран и не устати на заштиту Светиње, Истине, Бога и човека, гледајући како се идолиште погано руга, угњетава и гази све оно што је драго истинском човеку? Не, немогуће је ћутати и бити спокојан у такво време. Човек у односу на бољшевизам мора бити непомирљив. Борба против бољшевичке звери је света дужност сваког човека, нарочито руског. На ту борбу га позива његова Отаџбина; ту борбу благослиља и сам Бог. Само победа над бољшевизмом човечанству ће дати мир и просперитет."

Протопрезвитер Василије Бошчановскиј (РПЦЗ)

Ми се не можемо помирити са  тим да се у земљи која себе назива „Србија“ , истински хероји Отаџбине као што су ђенерал Милан Недић и Димитрије Љотић и даље јуридички сматрају „издајницима“ и „злочинцима“, а да се правим злочинцима – комунистичким бандитима, крволоцима и џелатима Титу, Моши, Пеки, Крцуну, Кочи и осталима који су тактички радили на физичком и духовном уништењу српског народа и даље указују највише државне почасти.

Ми се не можемо помирити са Кућом цвећа и Маузолејем Лењина, као и тиме да се у Руској Федерацији увелико задржавају у званичној употреби злогласна комунистичка знамења петокраке и црвене крпе.

Демократизован комунизам, под маском савремение либералштине и грађанштине несметано наставља своје смртоносно дејство уништавања свега народног, светог и честитог и миломе Богу приступачног. Зато је обележавање Дана непомирљивости за нас Србе важно, јер нас подсећа да је Зло међу нама и да мира нема док се, по оној Његошевој, не истријеби губа из торине!

Принцип Непомирљивости је данас главни критеријум верности историјској и националној Русији (или Србији), те све оне „совјетске патриоте“ и заговорнике „националног помирења“ који у свом безумном деветомајском победобесију величају гнусног крволока Стаљина и Црвену армију као некакве ослободиоце, одваја као јарад од оваца (Мат.25,32) од истинских националиста.