Беседа преосвећеног епископа Акакија на парастосу ђенералу Милану Недићу

Беседа изречена на парастосу одржаном на месту убиства ђенерала Милана Недића на углу улица Кнегиње Љубице и Симине, 4. фебруара 2016. године, поводом обележавања 70. годишњице његове смрти 

Драга браћо и сестре, стојимо на месту голготском, стојимо на месту крвљу праведничком обагреном, стојимо на месту светом.

Са трећег спрата ове зграде бачен је на овај плочник храбри српски ђенерал, најпожртвованији вожд народа Српског који је преузео кормило народно и државно у најтежем и најнесрећнијем тренутку гвоздене немачке окупације и безумног комунистичко – револуционарног крвавог пира због кога навалише стравичне одмазде које су наш народ довеле на саму ивицу амбиса колективне смрти и уништења.

Овим плочником текла је крв праведника – крв праведника која вапије Богу и тражи од Њега казну за отпаднике од Вере и издајнике Српства – комунисте, за сва њихова безбројна злодела принесена на жртву крвавог пентаграма коминтерне.

Састали смо се данас овде да на овом светом месту, освећеном крвљу праведничком узнесемо молитве Богу за душу овог великана Српског народа, који се својим неуморним прегалаштвом сав заложио за очување Светосавског пута и то у тренутку потпуне дезоријентисаности несрећног народа кога су растрзавали вуци безбожних и богоборних идеологија смрти: комунизма, нацизма и демократије. Он је народ неуморно опомињао главним императивом спасење од свих наведених пошасти које су му доносиле само духовну и телесну смрт: „Једино нас српски Светосавски пут, може спасти, говорио је у својим говорима и прогласима, и српски народ довести до слободе и државе“.

Овог див – јунака верног поданика Круне, верног сина Светосавске Цркве, овејаног српског патриоте и родољуба који је цео свој живот ставио под јарам службе Богу, Круни и народу, његове убице, називају издајником?!?

Нико ни не покушава да сакрије чињеницу да се ђенерал Милан Недић прихватио тешког крста народног вођства у својству вазала велике светске силе, попут највећих српских синова Светог деспота Стефана Лазаревића, Ђурађа Бранковића и великог Милоша Обреновића, а све то због најнесрећних околности у којима се нашао наш народ доведен на ивицу потпуног истребљења.

Његово нимало угодно вазалство које се у јавности тендециозно и хушкачки од кумуниста и њихових демократских потомака и наследника злонамерно представља као издајничка колаборација и квислинштво у најгорем смислу тих речи, не може се ни упоредити са мрачним безданом јудинске комунистичке издаје и њихове бесомучне борбе против Бога, Краља и свих часних и најсветлијих традиционалних народних вредности Српског народа од кога су се баш они, његови клеветници, одродили и постали најљући непријатељи и мрзитељи свега српског и светосавског.

Овде се ради о намерној и свесној замени теза – отвореној клевети и лажи.

Ако је нешто синоним за народну издају, онда је то комунизам!

Ако је нешто синоним за злочин над сопственим народом, онда је то комунизам!

Демонски комунистички цинизам заиста достиже овде свој врхунац проглашавајући ђенерала Милана Недића за издајника.

Издајника чега?

Српском христоименитом народу су огњем и мачем комунисти и њихови западни плутократски ментори наметнули адске, богоборне тековине крваве Бољшевичке револуције: укидање монархије као јединог Богом благословеног облика управљања државом, комунизам, републику, револуционарни зверски терор незамисливих размера, богоборство – уништење религије, класну борбу до истребљења, секуларизацију, социјализам...

Овај човек све ово није ни могао издати јер ова безбожна убеђења не само да није никада прихватио, већ их се гнушао.

Неко ће рећи: „издао је савезнике“. Које савезнике? Јел оне који су организовали пуч и увели нашу земљу у рат ради туђих интереса? Или оне који су хушкали наше шумске несрећнике да убијају немце без обзира на превисоку цену ригорозних немачких одмазди? Јел оне савезнике које су потпиривали грађански рат и на крају стали на страну антихриста Тита? Или оне савезнике који су бомбародвали до уништења српске градове на највећи хришћански празник Васкрсења Христовог?

Но, оставимо ове злобне клевете и клеветнике по страни, не могу они тиме ништа одузети од славе овог великог човека коме нису достојни ни ђенералску чизму угланцати.

Ђенерал Милан је био мудар и трезвен човек који се нашао на челу Српског народа у право време јер није хтео да Српски народ зарад туђих интереса великих сила за рачун Черчила или Стаљина безумно гине. За њега је сваки српски живот био светиња. Са друге стране, комунисти као верне слуге туђих интереса коминтерне и језивог прогонитеља хришћана, Совјетског крволока Стаљина нису се освртали на страдања српског народа, чак шта више, намерно и плански су их повећавали ради остварења пакленог плана да се уз помоћ наводног отпора окупатору дочека помоћ Црвене армије и изведе револуционарни преврат. Да би се тај план остварио многи обманути срби су ратовали и гинули не за слободу отаџбине него за бољшевизацију Србије.    

Величину и славу ђенерала Милана као народног вође у то смутно време меримо према томе што је тешко бреме окупације олакшао, осигурао народу  храну и безбедност тако што је све партизанске банде или ликвидирао или их истерао са територије Србије. Омогућио је непрегледним рекама српских избеглица који су бежали од усташког ножа пристојна прихватилишта и братску руку помоћи. Спасао је небројено мноштво глава од сигурне смрти, а што је најважније успео је да за све године окупације у народу очува дух светосавског родољубља који је увек био и остао једини залог избављења Српског народа из најтежих услова у које је бацан вихорима светске историје.

Недић је као истински хришћанин на делу испунио једну од најтежих заповести Христових – љубав ка непријатељу јер је основавши Завод за преваспитавање, од сигурне смрти избавио мноштво младих комуниста скојеваца пруживши им шансу да постану честити, побожни и национално свесни људи. 

Иако физички десеткован , српски народ је једино благодарећи Милану Недићу и његовим верним сарадницима: ђенералима, официрима, подофицирима и војницима, па звали се они стражари, жандарми, добровољци, четници или граничари, - преживео катастрофу која му је била спремљења, јер је помахнитали диктатор Трећег Рајха, помогнут свима злобнима и прождрљивим суседима Србије, са часним изузетком Румуније и Грчке, замислио и спремио да српски народ избрише из живота и из светске историје.

Комунистичка окупација Србије под грозним србомрсцем и богоборцем Брозом и његовим огрезлим у крв кољачима Крцунима, Лекама, Пекама и Кочама, истини за вољу, била је дужа и убитачнија од оне немачке јер су се комунци свим силама упињали и свим средствима служила како би српски народ претворили у безбожну пролетерску масу живих мртваца убијањем светосавске душе у српском народу јер је отац њихов ђаво знао да је тело народно без народне душе мртво.

Ту монструозну ђавољу работу настављају данас, у периоду треће окупације, безбожници демократе и либерали са истим циљем и за истог господара (кнеза таме и поднебесја) и то истим тоталитарним средствима само више не под црвеном него под жутом петокраком.

Демократија и комунизам иако наизглед различити, два су лица једне те исте антихришћанске ционистичке медаље, те се због тога њихове борбе и циљеви често поклапају и надовезују.

И ко онда може очекивати од тих безбожника да одају поштовање светосавском витезу крста и мученику за српски народ бесмртном див – јунаку ђенералу Милану Недићу?!? Он први не би никада прихватио да га они против којих се он борио рехабилитују. То би значило признање легитимитета њихове револуционарне окупације Србије.

Па, честити ђенерал је на правди Бога немилосрдно требио црвену кугу из Србије као највећу опасност по Српски народ: „Предајем вам српски аманет, грмео је бесмртни ђенерал Српском народу, са мојим наређењем: Сви сложни, повезани и пожртвовани јуриш на пролетере и ни једног у животу не оставите, јер је то зло семе у земљи ... Да живи наш млади Краљ, да живи српски народ“.  

Никада пролетерска деца и унуци - данашњи задрти републиканци и демократе, они који сматрају себе чуварима тековина комунистичке крваве револуције која се вешто и данас скрива иза маске некаквог „антифашизма“ и „народно ослободилачке борбе“, неће признати своје бестијалне злочине уз помоћ којих су и дошли на власт, јер би то било једнако признању да су они безакони узурпатори власти, хладнокрвне убице небројених невиних жртава и бестидни лопови туђе имовине, што у ствари и јесу.

Ето зато они дрхте и при помену имена Милана Недића њиховог разобличитеља и истребитеља.

Наш дуг према овоме великом сину Српства морамо одужити тако што ћемо се на првом месту молити за покој његове напаћене душе и тако што ћемо чувати и ширити његов добар спомен међу народом, омладином и будућим поколењима као једног од великих, а велики заслужују од својих потомака, које су својим великим делима задужили - споменик.

Можда је група српских светосавских националиста из Братства ревнитеља памјати антикомунистичке борбе постављањем Спомен плоче на зграду са које је бачен у смрт овај српски бесмртник, постала авангарда иницијативе за подизање достојног споменика ђенералу Недићу у српској престоници Београду.

Даће Бог правде да из крви безбројних мученика и страдалника који су положили своје животе са вером у Њега, за краља и отаџбину израсте нова снага која ће се под непобедивим знамењем крста Христовог упрегнути у јарам прегалаштва и борбе за Крст и Круну.

Ово место проливене крви бесмртног ђенерала Милана Недића је место поред којега се до овог дана пролазило као поред турског или партизанског некрст - гробља. Али од данашњег дана ово место ће се преобразити у место ходочашћа. Ово место ће наш народ поштовати, обилазити га, палити свеће, доносити иконе и цвеће. То ће бити место молитве, место поред кога се не може проћи, а да се не застане и не прекрсти. Место где се неће само успут или случајно проћи, него наменски доћи. Место где ћемо се сетити „Српске Мајке“ и помолити се за покој његове душе. Место које замењује његов незнани гроб.

Бог да прости душу честитог ђенерала Милана Недића мученика за Српски народ, а од нас нека му је вечан покој и вечна слава!