ЖИВ ЗАКОПАН

Архиепископ Андроник Пермски (1870-1918), професор и инспектор богословије, православни мисионар  и потом епископ у Јапану, био је почасни председник новгородског и пермског огранка Савеза Руског Народа - Црностотинаша. Живео скромно и подвижнички. По револуцији архиепископ Андроник је од стране бољшевика био погубљен тако што је после мучења жив закопан. Руска Загранична Црква га је прибројала сабору новомученика и исповедника Руских канонизованих од стране Архијерејског Сабора којим је началствовао светитељ Филарет Вознесенски, 1981. године.

У периоду када се руско друштво под утицајем либералних идеја одродило од Цркве владика Андроник архиепископ Пермски као неустрашиви војник Христов, борио се са безбожништвом и револуционарном пошасти речју Божијом. Ево шта је између осталог говорио: „Древна антихришћанска завера, почела је да се спроводи још од стране оних који су викали Пилату са ненавишћу на Исуса Христа: „распни, распни Га; крв Његова на нас и на децу нашу“. Та револуција жидовско-масонске интернационалне завере против нас организована је жидовима и другим инородцима заједно са русима који су издали своје историјске завете. Населивши Русију инородци, знајући, да је главна сила руског народа вера и Царско самодржавље, на то су и насрнули у јеку великог превирања 1905-1906 године. Свака врста безобразлука, ругања, клевете, исмевања, бесноватих са пеном у устима претњи и много тога  још горег – све је то било покренуто тада ради подривања у народу вере у Бога и поштовања према Царском самодржављу... Ако хоћете, да ми са вама не разговарамо као са ниским и подлим робљем, него као са пуноправним грађанима, онда живите смирено под нашом влашћу двоглавог орла, наслађујте се свим погодностима његовог силног успона и лебдења над свенародним великим и високим богатсвом."

По Октобарској револуцији (1917) када су га бољшевици ухапсили и спровели на испитивање под оптужбом контрареволуционарне делатности и привржености старом монархистичком режиму, светитељ Андроник је ћутећи сео на столицу код стола истражитеља чекисте дуго не одговарајући ни на једно питање. Затим је скинуо панагију, ставио је пред собом на сто и, обратио се истражитељу рекавши: „Ми смо отворени непријатељи, мира међу нама неће никада бити. Да нисам епископ и да ми се да да решавам вашу судбину, ја бих, примивши грех на себе, наредио да се сви ви без одлагања повешате. Немамо више о чему шта да причамо.“ Рекавши то, вратио је на себе панагију, спокојно је наместивши на грудима, и сав се прогрузивши у молитву више није проговорио ни речи. 

Чекисти су га ван себе од гнева одвезли у шуму са претњама да ће га живог закопати. Када су дошли на место егзекуције натерали су га да сам себи ископа гроб. Завршивши копање светитељ се кратко помолио и сам мирно легао на дно ископане јаме. Када су почели живог да га закопавају владика Андроник без обзира на земљу која је бацана на њега није мрднуо, смирено је лежао, чекајући своју смрт. Пре него су га живог закопали са њега су скинули панагију и од њеног ланца направили поводац за пса.

Свети Андрониче моли Бога за нас!