ЈЕВРЕЈИ, ПРВА РУСКА РЕВОЛУЦИЈА 1905. И КЛЕВЕТНИЧКИ МИТ О „КРВАВОМ НИКОЛАЈУ“?

Када се дотакнемо смутног времена периода прве руске револуције 1905. године, који је до темеља потресао царску православну Русију, у званичним историјским изворима који описују тадашње трагичне догађаје наићи ћемо на два нарочито наглашена термина „крвава недеља“ и „крвави Николај“. Наиме, по званичној верзији историографа, свакако индоктринираним бољшевичко-совјетском или западном либералном пропагандом, царска војска је наводно 9. јанура 1905. пуцала на мирну поворку радника демонстраната који су цару Николају II хтели уручити петицију у којој су тражене одређене политичке промене и побољшање радничких права у фабрикама. Демонстранти се описују као патриотско настројени радници петроградских фабрика који у поворци носе цареве портрете, па чак и иконе и црквене барјаке, а које је организовао и предводио православни свештеник. Цифре убијених радника демонстраната према званичним већ поменутим изворима броје више од 1000 убијених и 2000 рањених. Оваква интерпретација исхода „мирних радничких демонстрација“ и њиховог покоља од стране ничим изазване царске војске створила је мит о „крвавом Николају“. Шта се заиста догодило тога трагичног 9. јанура 1905. године?

После више од 100 година овај догађај, који ће се показати као судбоносно кобан за слом руске империје и православног самодржавља, и даље се наивно посматра кроз призму манипулаторских лажи, обмане и у најмању руку релативизације злочина његових истинских узрочника.

Царску Русију је почетком 20. века запљуснуо први силан талас револуционарних либерално демократских идеја која су међу народом изазивала превирања незаситог незадовољства и бунта према устројству царске власти. Иако је царска Русија већ кренула путем неопходних позитивних реформи као што је то пример укидање кметства у време императора Александра II (1861.г.) рак рана револуције преко професионалних револуционара Јевреја ширила је и продубљивала своје смртоносне пипке метастазе по целом телу Руског народа. Русија је била јединствена држава која Јеврејима није давала права која су уживали други народи на огромној територији руске империје. Јевреји су своје „ослобођење“ видели само у слому православне самодржавне (аутократске) власти руског цара. Зато су масовно узели учешће у револуционарним делатностима изазивањем немира, штрајкова, терористичких акција, оружаних устанака, мноштва атентата на државне чиновнике и свега сличнога везаног за насилну демо(но)кратизацију Русије и Руског народа.

Прва велика организована акција револуционара догодила се у Санкт Петербургу 9. јануара 1905. године. Јевреји Пинхас Рутенберг (каснији милитантни циониста), Израиљ Гелфанд Парвус (револуционар, богати бизнисмен, филозоф) и Евно Азеф (главни организатор револуционарног тероризма) нашли су харизматичног руског православног свештеника који је био залуђен револуционарним идејама да покрене петроградске раднике на велики штрајк, нарочито у гигантској Путиловској фабрици. Поп Георгије Гапон је успешно покренуо раднике на незадовољство због прекомерног радног времена и малих плата, али револуционарна агитација се морала на овим чисто економским питањима зауставити јер радници нису прихватали флоскуле о свргавању „гнусног самодржавља“. Револуционари су за потребе својих завереничких делатности располагали огромним сумама новца. Пошто је Русија у то време била у рату са Јапаном (фебруар 1904 –септембар 1905.), Јапан је штедро помаган од међународног јеврејства, нарочито од стране америчког банкара Јакоба Шифа који је за ту сврху одвојио целих 30. милиона долара (у данашњем новцу 20 милијарди долара). Јапан је био у односу на Русију инфериоран како финансијски тако и војно, али енормне количине новца упумпаване Јакобом Шифом променили су ситуацију на корист Јапана. Јапан је имао интерес да се у време рата са Русијом у њеним недрима покрену штрајкови, нереди и антиратна пропаганда те је преко пуковника Акасија директно обезбеђивао револуционаре новцем и оружијем. Револуционари су на такав начин били потпуно финансијски и оружано обезбеђени. Било је очигледно да се спрема проливање крви. Ипак, није још све рађено тако отворено. Оно што су наумили револуционари са радницима било је заиста демонски оштроумно. Скован је план да се радници обману и злоупотребе. Радницима је представљен план да се у недељу 9. јануара 1905. покрене  свеопшти штрајк у којег треба да се укључе све петроградске фабрике и да радници крену ка Зимском дворцу како би своју петицију за побољшање својих права предали лично цару Николају. Петиција коју су револуционари саставили и показали радницима није била истоветна оној коју су предали градским властима, а која је требала бити уручена цару Николају. Наиме, друга петиција која је од радника утајена, а која је предата надлежним органима власти као тобожња радничка петиција садржала је скандалозне револуционарне захтеве одвајања цркве од државе и ограничење царске власти и томе слично што је за тадашњу руску државу свакако било потпуно неприхватљиво. Међу раднике су се по лукавом плану инфилтрирали наоружани револуционари есери (социјал-демократе). Такође, револуционари су одлучили да се демонстрантима поделе портрети цара, иконе и црквени барјаци. Поп Гапон је послао неколико људи да траже из оближњег храма иконе и црквене барјаке. Пошто су одбијени наређено им је да их из храма на силу отму. На такав начин на челу поворке су се нашле иконе и црквени барјаци. Велика маса од 300.000 радника заустављена је на улазу у центар града. Полиција и одреди војске јасно су ставили до знања демонстрантима да више не могу да напредују ка Зимском дворцу и да се њихова поворка мора зауставити. Тада су из масе „ненаоружаних радника“ почели на полицију и војску да пуцају револуционари есери како би испровоцирали проливање крви. Полиција и војска су узвратили и у тих неколико плотуна убијено је 128, а рањено 360 демонстраната. Остали демонстранти су се у паници разбежали, а рањенима је одмах указана прва помоћ и пренешени су у градске болнице. Полиција је тада ухапсила 163 (!) наоружана демонстранта. 
Крвава провокација је успела. Либерална штампа је на сав глас објављивала вест о проливеној крви радника који су у мирној поворци са иконама и црквеним барјацима хтели да се обрате своме баћушки цару. Већ тада је почело преувеличавање броја мртвих и рањених и приче о бруталности царске војске и полиције. Без обзира што је главни циљ револуционара да се по узору на Француску револуцију и напад на палату Тиљерије домогну Зимског дворца и да у случају изласка цара пред раднике одмах у њега пуцају, пропао, они су ипак успели да веома озбиљно уруше поверење руског народа у цара и царски поредак. Иако цар Николај милостиво није никога од учесника оружаног метежа кривично гонио и иако је свим породицама погинулих и рањених демонстраната доделио велике новчане надокнаде, он је захваљујући либералној штампи проглашен „крвавим“. 
Овде морамо напоменути да је у време ових демонстрација и свеопштег штрајка фабрика трајао рат са Јапаном. У свакој земљи, у ратно време се ни најмање не толеришу штрајкови и немири и бивају легитимно угушени свим средствима као антидржавни акт. Иако је Путиловска фабрика била највећи снабдевач ратне опреме за руску војску на фронту, „крвави“ царски режим није силом угушио штрајк како би то урадила било која друга земља него је толерисао радничка незадовољства и чак са њима водио преговоре. Тако да допуштање штрајка и уопште било каквих демонстрација показује колико је царска Русија била широка и далеко од назива „Тамница народа“.

Поп Гапон и Рутенберг су у време отварања ватре на полицију и војску нестали у бочним уличицама оставивши обмануте и злоупотребљене раднике пред пушчаним цевима испровоциране полиције и војске. После овога догађаја којег је либерална и револуционарна штампа лажно - хушкачки представила јавности као крвави злочин царског режима над недужним народом, као реакција уследели су организовани од револуционара, а уз помоћ јеврејског новца, масовни штрајкови, демонстрације, атентати, једном речју, хаос по целој земљи. По истеку неколико месеци земља се нашла у тоталном колапсу. Блокиране су фабрике, трговине, железница, тако да је рат са Јапаном био осуђен на пропаст. Цар Николај је био принуђен да услед огромног незадовољства и притиска са свих страна који су либерали и револуционари запалили по целој империји, пристане на компромисе и да већ 17. октобра 1905. изда несрећни царски „височајши“ манифест који је дао политичке слободе и који је установио нови орган власти – законодавну скупштину. То је био одсудни моменат где се царско самодржавље почело урушавати. Но, ни тај манифест није донео империји мира, револуционари су незасито тражили све нове и нове уступке. Поп Гапон и Јевреји револуционари добили су крвопролиће које су тражили и потом су отворено и дрско почели позивати народ на оружани устанак против "крвавог Николаја" уз агитацију да се свим расположивим средствима свргне крваво самодржавље и установи демократска привремена влада.

Пошто је одрадио прљави посао, провокатор - свештеник Георгије Гапон убрзо по тим догађајима ликвидиран је од истих оних Јевреја који су га индоктринирали и финансирали за злочиначку револуционарну делатност.

Амерички банкар Јеврејин Јакоб Шиф, најмоћнији финансијер руске револуције изјавио је по успешном свргавању царске власти и убиству царске породице следеће: „Руска револуција је највеће чудо које је за нас Јевреје важније од ослобођења наших предака од египатског ропства“.