УЗДАЈМО СЕ У БОГА

У часовима кризе коју преживљава појединац, или народ, највећа опасност не лежи у томе што су тешкоће несавладљиве, већ у унутарњем духовном стању према тим тешкоћама. Ако човек, или народ, допусти да њиме овлада малодушност, онда је са њим свршено. Онда и најмање тешкоће постају одиста несавладљиве.

Али, питају се људи, где наћи ослонац, где наћи потребну духовну снагу? Онде, где се она једино и налази: у вери и Богу. Без Бога човек је кукавно и ништавно биће, на кога страх вреба са свих страна. Са Богом пак, човек је силан и непобедив. Тако је одувек било, тако је и данас.

Одвећ нам је у прошлости ишло добро, те су многи престали да мисле на Њега, Творца неба и земље и Сведржитеља. Отпадили смо се од Њега, мислећи да нам Он није потребан. Заборавили смо на ону реч наше природне мудрости: Ко неће Бога за Бога, тај ће ђавола за господара.

Овај други господар наводио нас је на зла која су нас учинила мекушним слабићима. Престали смо да верујемо у живот вечни, зато и дрхтимо за бедни земаљски живот свој, док овај само утолико вреди и само утолико има свог смисла, уколико је у служби вечног живота.

Из вечног живота и наш пролазни земаљски живот црпи своју снагу. Кад се пресече веза са тим извором, онда и наш земаљски живот усахњује. Видови смрти су различити, као и тренуци када нас она погађа. Умире се у петој, десетој, двадесетој и којој све не години живота. Кад би наш земаљски живот могао вечно да траје, онда би још и вредело за њега толико страховати.

Парадоксално је али истинито, да човек живи само донде и утолико уколико је у стању да у себи савлада страх од смрти. Зато и живи само онај ко је готов да умре. То важи како за појединца, тако и за народ. Зато је најглавније остати веран себи, својим идеалима, светињама својим и народним, и веровати и уздати се Бога. Зато је и речено: „Тражите Царство небеско, а остало ће вам се све додати“.

Велибор Јонић, "Српски народ", септембар 1944.

Ко је Велибор Јонић?