СРПСКИ СТАВ МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА

У низу мучних појава, које су обележиле послератно време, када су се велики број јавних радника и политичара бежећи од одговорности повукли ћутећи или злурадо гледају збивања у Србији, Др Мирослав Спалајковић, наш познати српски дипломата и државник чини један частан и светао изузетак. Иако је своју дужност српског родољуба испунио до краја, служећи деценијама свим својим снагама ума и духа српском народу и српској мисли, иако већ зашао у године и озбиљно болестан, „са обема ногама у гробу“, како он сам каже, он је сматрао да су часови тако судбоносни за опстанак и будућност српског народа, да нико не сме остати неактиван, ма колико да се у редовним приликама сматра да је заслужио мир и одмор.

Долазећи из оне велике плејаде српских државника и војсковођа са Пашићем и Путником на челу, код којих је осећање дужности према своме народу и пред историјом било развијено до врхунца, он је данашњем поколењу са слабо развијеним осећањем дужности показао како се служи своме народу и својој Отаџбини до последњег даха, иако обрван годинама и болестима.

Док други и млађи и здравији у својим шпекулативним комбинацијама чекају пасивно да прохуји ово бурно време, па да опет почну своју „политичку“ активност, онај син Шумадије, стао је право и смело, заузео је одлучан став према према страшљивцима и слабићима и на свој начин, речју и пером, водио је борбу за спас српског народа заједно са најмлађим његовим синовима, који су са пушком у руци бранили његов опстанак.

Док се већина такозваних јавних радника бојала да каже по мисли, он је са ретком храброшћу узео реч пред српским народом и говорио му по својој савести истину о његовом стварном положају у свету. Не обзирући се ни лево ни десно, он је тумачио српском народу његове праве интересе и позивао га да мисли својом српском главом и да се брине само за свој опстанак и своју будућност. Своје огромно искуство, које је стекао служећи деценијама српском народу као његов дипломатски представник у разним европским центрима, своју необично велику и дубоку политичку и философску културу, своју бистру памет и своје прекаљено родољубље он је ставио као и раније широкогрудо у службу српског народа, да му још једном помогне у једном од најсудбоноснијих часова његове историје.

Не тражећи ни власт ни почаст, јер је свега имао довољно, не тражећи награду ни похвалу, он је пришао генералу Недићу да га својим моралним ауторитетом и политичким искуством помогне у његовом претешком послу спасавања српског народа и обезбеђивања боље будућности. Треба знати прошлост Мирослава Спалајковића, велике услуге које је учинио он српском народу бранећи његове интересе у прошлости, треба познавати његове способности и његово знање па моћи тачно оценити величину доприноса, коју је он учинио српском народу, стављајући се пожртвовано под заставу генерала Недића за добро и спас српског народа и за нову величину српске Отаџбине.

Као један од најбчижих и најпоузданијих сарадника великог српског државника Николе Пашића он је на истакнутим положајима носио бреме одговорности заједно са њим за успех српске ствари и учинио је неоцењиве услуге да учврсти и побољша положај српског народа у свету. Исто тако он је био један од најпоузданијих сарадника Блаженопочившег Краља Александра чије је дипломатске замисли спроводио увек са успехом у замршеном сплетуевропске политике.

У многим историјским одликама он је одиграо пресудну улогу и у европском концерну дипломата и државника он је заузимао једно од правих места иако представник једног малог народа. Чинећи надрагоценије услуге српском народу у одбрани његових легитимних интереса Мирослав Спалајковић служио му је и за част и за понос ауторитетом и угледомспремног и далековидог дипломате, који је он уживао у иностранству. Он је био српски дипломата који је на међународним форумима узимао реч и није се бојао да каже истину улице представницима моћних држава и империја и његове интервениције увек су биле запажане и процењене као прави дипломатски догађаји.

Он није био од дипломата, који дипломатију сматрају вештином бежања од одговорности и скривања истине, него службом у корист свог народа и општих европских циљева. Тако је он умео недипломатски да поступа кад је требало и кад су то захтевали виши интереси Европе. Тако он спада у најљуће првоборце противу бољшевизма и када су други дипломати знали пилатски да перу руке он се није бојао да подигне јавну оптужбу против Лењина[1], као што је доцније смело и отворено иступио у Друштву народа водећи смелу борбу противу ове највеће опасности Европе и њене културе.

Зато је и његов став према бољшевизму, када је 1941 г. Он претио смртном опасношћу српском народу био без колебања и одлучан, као код ретко кога другога државника или политичара. То је зато што је одувек Мирослав Спалајковић имао изграђен свој став и политички систем, није се руководио опортунитетом него је доследно спроводио своје идеје. Тако је он свој став одредио још у Уставотворној скупштини у своме чувеном говору противу југословенских комуниста. Тако је он и сада наставио свој крсташки рат и своју проповед противу комунизма који се показао као заклети непријатељ српског народа, што је Мирослав Спалајковић међу првима благовремено увидео и учинио све да српски народ обавести.

У истом смислу Мирослав Спалајковић показује велику политичку и интелектуалну храброст када се јуче у својој „Посланици Донкихотовцима“ обратио „националистима“ у шумама, упозоравајући их на штетне последице њихове романтичарске занесености, коју вешто искориштава Лондон за своје циљеве. Оштром анализом њиховог става он открива све њихове противречности и позива их као националисте и монархисте на заједнички рад на обнови Србије под вођством генерала Недића. Зато што говори увек смело и отворено, по савести и из искуства његове су речи са највећом пажњом слушане широм целог српског народа и имају једно позитивно благотворно дејство на чему сви српски родољуби одају захвалност и признање овоме неуморном и пожртвованом великом српском родољубу и државнику.

„Српски народ“, 18. март 1944.

---

[1] На основу сведочења америчког дипломате Џорџа Кенана Спалајковић се 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Лењину речима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!” (нап. БРПАБ)