"ОН САДА ПРИПАДА НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ"

НЕКРОЛОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НАД ПОСМРТНИМ ОДРОМ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.

Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.

Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан". Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:

    "Треба радити па учити, а не само учити".

О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно." Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.

Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада српских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.

Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!

Ми благодаримо њему, Његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Српства.

Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати." И дошло jе jединство.

Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни". Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде". О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.

Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца србскога, чари и истине српске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.

Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему.

 Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор српске политике." Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.

Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.

Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." "И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.

Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.

Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста.

 Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.

Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.

Бог да прости душу Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин.

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.

Свети владика Николај Жички, Словенија 1945.