ПРОТИВ ПОДРШКЕ ПРОСОВЈЕТСКИМ НАЦИОНАЛНИМ ПОКРЕТИМА ИЗ РФ

Руски имперски покрет (РИП) / Руски имперски легион (РИЛ)- једна од многобројних псеудо-монархистичких организација Путинове РФ. У Србији их (надамо се из незнања) промовише Србска Акција (СА).

На сликама: 

1. "Имперци" прослављају антифашистичког (читај комунистичког) "свеца" Александра Минхенског 

2. Војни одред "импераца" добровољаца поносно позира у друштву ноторног стаљинисте пуковника спецназа РФ Владимира Квачкова. 

3. "Имперци" прослављају јудеобољшевички празник победобесија "9. мај" 

4. "Имперци" учествују у црвеноармејским парадама "бесмртни пук"

Из горе приложеног јасно се види да су РИП/РИЛ просовјетски псеудомонархисти и псеудонационалисти. 

Српска Акција као промотер РИП/РИЛ у Србији, на свом блогу „Политички војник“, објавила је одговор (ОВДЕ) на горе приложене фотографије и пратећи текст објављен на Телеграм каналу "Добошар" (ОВДЕ).

Бокановско оправдавање СССР-а, Стаљина и Црвене армија, изнете од стране СА, нас не занима. За нас је то питање беспредметно. Узнемирило нас је нешто друго, а то је груба клевета на великог светитеља (истински монархистичке, истински антибољшевичке и истински правослевне) Руске Заграничне Цркве (РЗЦ), Светог Јована Шангајског.

СА у својој одбрани ,,Импераца” наводе како је Светитељ Јован тобоже подржавао Црвену армију:

„Неки знаменити Руси у емиграцији, били су за пораз Црвене армије и победу Немачке у рату, неки су били неутрални попут Иљина или Солоневича, док су се неки молили за победу Црвене армије над Немцима, попут Светог Серафима Собољева или Светог Јована Шангајског (од 1943. године) (подвлачење наше, прим. БРПАБ). Ако ће због таквог њиховог држања ову двојицу светих архијереја Руске заграничне Цркве, неко назвати ,,псеудоправославнима”, ,,псеудомонархистима” или ,,антифашистичким светитељима”, такав говори само о себи.“

Ова фантастична тврдња да се Свети Јован Шангајски молио за победу сатанске јудеобољшевичке Црвене Армије ноторна је лаж и бласфемија. Непознато је да је ико од архијереја РЗЦ икада подржао у било ком виду СССР. Напротив, сви до једног били су изразити антибољшевици. Шта више, сматрали су совјетску власт у свим периодима, пре, за време и после Другог светског рата, антихристовом влашћу.

Међу заграничницима, такав став сматрао би се јудинском издајом Христа, те да се таква епизода у животу Светог Јована Шангајског заиста десила, био би презрен од целе пуноће РЗЦ. Стари још увек живи зарубежници, овако нешто никада нису чули, нити тако нешто могу замислити. Напротив, сви су знали Светог Јована Шангајског као ватреног и непомирљивог противника јудеобошљевика, СССР-а и совјетске Московске Патријаршије. Ово потврђује и чувена Декларација из Сан Франциска, која између осталог наводи: 

„Ми доле потписани из Сан Франциска и околине, руководиоци руског комитета из Шангаја (све блиски сарадници владике Јована), сведочимо да се Свети Јован Шангајски борио против комунистичке пропаганде, која је лажним патриотизмом мамила руске душе и убеђивала и застрашивала Русе да, на крају Другог светског рата, узму совјетске пасоше и врате се – под Стаљиновом амнестијом – у Совјетски Савез.“ (Декларација, Сан Франциско, 1963.)

Тврдња супротна овој, коју у свом тексту наводе апологете СА, не цитирајући извор информације, појавила се у Руској Федерацији у агитпроп псеудонаучним круговима сергијанске Московске Патријаршије сасвим недавно, а у етар је пустио наручени МП историчар, ноторни лажов (типа наших Џомића и Самарџића) Андреј Кострјуков (1972. годиште) позивајући се на фантомски документ Државне Архиве (КГБ/ФСБ!) Руске Федерације: «Ф. 6991. Оп. 7. Д. 28. Л. 23.». 

Иза овога стоји већ уиграна тактика, сами себе (измишљену информацију) цитирамо и после се на то позивамо као на научну референцу. Овакве и сличне тврдње (чак и то да је Свети Јован Шанг. сакупљао прилоге као помоћ Црвеној Армији) шири још један агитпроп историчар сергијанске МП, свештеник Денис Поздјајев (1970. годиште). Пре њих, а они припадају најмлађој генерацији апологета МП, нико није изнео овако идиотске и фантастичне тврдње о Светом Јовану Шангајском, и због тога такве тврдње сматрамо типичним савременим агитпроп пасквилама које имају за циљ оправдање лојалности Московске Патријаршије Стаљину, те је зато овај КГБ-овски фалсификат достојан сваког презира. 

Што се тиче, „Светитеља Руске Заграничне Цркве“ (како га ословљава СА, прим. БРПАБ) Серафима Собољева, са њим у вези, све је мање-више познато. 

Довољно је навести да је он некадашњи епископ Руске Заграничне Цркве, који је до Другог светског рата живео у Бугарској. Одбио је учешће на Сабору Руске Заграничне Цркве 1943. у Бечу, зато што се одржавао под покровитељством Трећег Рајха.

Совјетски "патријарх" Алексеј I Симански

По завршетку рата 1945. године званично се одрекао Руске Заграничне Цркве и признао Стаљиновог постављеника „патријарха“ Алексеја I Симанског за канонског патријарха Руске Цркве, од кога је тражио да буде примљен у Московску Патријаршију. Товаришч Симанскиј (носилац највиших одликовања СССР, кога је чак и Тито одликовао са два ордена) убрзо потом прима Собољева у јурисдикцију Московске Патријаршије. 1946. Собољев добија совјетско држављанство, а Стаљин му као награду за оданост предаје на управљане цркву при амбасади СССР-а у Софији. Умро је 1950. као епископ Московске Патријаршије која га је канонизовала као „светог“ 2016. године. 

Дакле, у случају Серафима Собољева, не треба да нас чуди то што се као отпадник од Руске Заграничне Цркве молио за победу Црвене армије. Све у свему, он није, како СА тврди "свети архијереј Руске Заграничне Цркве", већ њен бивши посрнули клирик, који се поклонио совјетском антихристу. 

Завршавамо нашу реакцију упозоравајућим речима самог Светитеља Јована Шангајског: 

„Он (Антихрист) ће дозволити све, само под условом да се призна његова врховна власт. Он ће омогућити живот Цркве, дозволиће њене службе, обећати изградњу прелепих храмова /.../ Доћи ће до масовног отпадања од вере, и многи епископи ће издати веру, правдајући се указивањем на сјајан положај Цркве. Трагање за компромисом биће карактеристично расположење људи. Чистота вере ће нестати. Људи ће суптилно оправдавати свој пад и ласкаво зло ће одржавати такво опште расположење, а међу људима ће се усталити навика на отпадништво од истине, коју прати сласт компромиса и греха.“ (Беседе Светог Јована Шангајског, С. Ф. 1994, стр. 84.)