Змијском феномену се може приступити тројако. 1) материјално, као врсти животиње, гмизавца, која поседује отров, који уједом код човека изазива болну повреду или смрт. 2) социолошки, као персонификацији подмуклих и злих људи. 3) метафизички, као „змији, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву земљу“ (Отк.12:19).
Под један, змија је Божије створење у фаунском саставу божанске хармоније земаљског екосистема. Обично се деси да змију, коју сретнемо на њеном терену, далеко од нашег дома, мирно заобиђемо и оставимо је да живи свој Богом дани живот. Али када је нађемо у нашем дому или дворишту, као опасност по укућане, урадићемо све да је неутралишемо или удаљимо на безбедно растојање.
Под два, наша народна мудрoст је кроз изреке описала змијску природу: „гајити гују у недрима“, која нам објашњава, да толеранција недобронамерних људи у непосредном окружењу, представља смртну опасност; док нам изрека „крије као змија ноге“ – показује способност недобронамерних људи да веома пажљиво и темељно сакривају своје зле намере и дела.
И под три, змија, која је завела нашу прамајку Еву у рају, Богом је проклета (1.Мој.3:14). Бог је између змије и жене и њиховог семена (потомства) поставио непријатељство и борбу. Змија је у Светом Писму ђаво, а њено потомство су демони и зли људи, које Писмо јасно назива „пород змијин“ (Мт. 3:7) и деца ђавола (Јн.8:44), а нарочито, главно изчадије сатане – антихрист (2. Сол. 2:3).
Потомство жене је Богочовек Христос, који се „роди од жене“ (Гал.4:4) без семена мужа, „да разори дела ђавоља“ (1.Јн.3:8), односно, царство ђавола, које сачињавају његове слуге, то јест, потомство, но не по телу, јер ђаво као бестелесно биће не може да има телесно потомство, него по опредељењу за безбожништво и зло. Уз Богочовека Христа у борби против змије учествују они потомци жене који су се усиновили Богу и уједињени стали под Христов победоносни стег. Он је глава, они су тело - Његова војинствујућа Црква.
Зашто смо све ово навели? Из простог разлога, да кроз однос према змији, опишемо наш однос према Јеврејима.
Наравно, не упоређујемо све Јевреје са змијом, већ само оне, који по речима Писма чине „синагогу сатанину“ (Отк.2:9). Ми разликујемо истинске Јевреје од оних „који говоре за себе да су Јудејци, а нису, него лажу“ (Отк.3:9). Истински Јевреји су старозаветни праоци, патријарси, пророци и праведници, који су чекали и наговештавали Христа; то су Свети Апостоли, свети првомученик Стефан и сви који су дочекали и прихватили, који прихватају и који ће прихватити Богочовека Христа као Сина Божијег и Спаситеља света. Они су вером у Христа, постали деца Божија (Јн.1:12). Јер је Бог Отац само оних који верују у Сина Божијег и у синовство, јер је речено: „Који се год одриче Сина, тај Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и оца“ (1.Јн. 2:23.). А лажни Јевреји, који не признају да је Исус Христос у телу дошао, они нису од Бога, они су од антихриста (1.Јн.4:3).
Из Писма сазнајемо да ће у последњим временима чак и један део „оних из синагоге сатанине“ прићи са покајањем хришћанству (Отк.3:9). То помиње и апостол Павле, да ће се не мали број Јевреја одрећи свог безбожништва (Рим.11,25-27) и да ће се обратити Христу, признавши Га за истинског Месију и одбацивши лажног месију Aнтихриста. Из овога видимо да међу јеврејским кукољем има и потенцијалне пшенице која ће у своје време нићи и зато треба пазити да не би чупајући кукољ, почупали заједно са њиме и пшеницу (Мт.13:29-30).
Под јеврејским питањем пак, подразумевамо наш однос према Јеврејима, не као према нацији, већ као метафизичкој заједници људи коју ђаво надахњује и користи је као своје главно земаљско оруђе у борби против Бога и деце Божије. Док решење јеврејског питања за нас не значи ништа друго, до остварење наше жеље да своме многострадалном христоименитом народу повратимо мир, не мир лажни, безбожни и материјалистички, какав нам Јевреји намећу, већ мир Божији. Мир који ће омогућити да изградимо своју самобитну политику, економију и морал. Да се изборимо за право на културну сувереност, то јест, очување свог историјског и политичког идентитета, у складу са традиционалним вредностима наше свете хришћанске вере и државотворног наслеђа наших светих предака.
Борбу за слободу српски народ је одувек стављао уз крст часни. А то значи да су за нас Србе вера и слобода нераздвојни. Писмо то потврђује: „где је Дух Свети, тамо је и слобода“ (2. Кор. 3:17). Под вером, смо увек подразумевали само веру православну, а под слободом, слободу од злих људи светодржаца (гр. κοσμοκράτορας - Еф. 6:12) који се налазе под влашћу духова злобе, оних, „који могу душу да нам погубе у паклу“ (Мат.10:28). Слобода везана за веру значи завет да је нећемо (зло)употребити „за прикривање злобе, него за служење Богу“ (1. Петр.2:16). Овакву су слободу наша народна мудрост и предање назвали златном. Отуда и наше заветно гесло: „За крст часни и слободу златну“.
Надахнути овим идеалом борбе за крст часни и слободу златну, ми у себи налазимо снаге да без „страха од Јевреја“ (Јн.7:13, 19:38, 20:19) [1] изнесемо свој суд о никада актуелнијем јеврејском питању.
Јеврејско питање је покренуто у време, када је Виши дом британског револуционарног парламента 1753. године успео да провуче Закон о натурализацији Јевреја – „Jew Bill“, први закон те врсте у хришћанској монархистичкој Европи, у којој су до тада, у мањој или већој мери, на снази били антијеврејски закони, који су Јевреје, колико толико, држали под контролом. Доњи дом, који се оштро успротивио усвајању, овог, за оно време контроверзног закона, окарактерисао га је као акт издаје хришћанства. Био је у праву, давање слободе Јеврејима, значило је почетак сложеног апокалиптичног процеса, „пуштања сатане из тамнице, да вара народе“ (Отк.20.7:8).
Енглеска је овим законом постала прва хришћанска земља, која је Јевреје на мала врата пустила да својим супер способностима [2] преузму контролу над њеном економијом, политиком, штампом, образовањем, културом, религијом и да de facto конституишу државу у држави - status in statu, савременом човеку познатију као „дубока држава“. Баш онако, како је 100 година пре тога, у свом есеју „Нова Атлантида“ наговестио енглески филозоф, масон, јудеофил и кабалиста Франсис Бејкон. Британска Империја је на такав начин постала моћни јеврејски плацдарм за освајање хришћанског света, са крајњим циљем успостављања јеврејског светског свецарства.
О томе је пре 150 година пророчки писао велики Достојевски: „Ближи се царство јеврејско, њихово потпуно царство! Ближи се коначна победа оне идеје, пред којом ће се уклонити хришћанство, национални па чак расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа, животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“[3]
Достојевски је у праву, када време успостављања царства јеврејског доводи у везу са успостављањем у свету материјализма, као нове идеологије живота, коју Јевреји целом свету, уместо хришћанске идеје спасења душе, подмећу и намећу као врховни животни идеал.
Доказ да је Јеврејин стекао надмоћ у свету, показује управо очигледност победе материјалистичко - индивидуалистичког начела, које је постало морални принцип и врховна вредност новог постхришћанаског света.
Пошто је материјализму главна потпора индивидуализам, јеврејство, перманентним проширењем тобожњих људских права, спроводи атомизацију и индивидуализцију хришћанских народа. Јер индивидуализам ослобођа гордост, себичност, завист, похлепу, похоту и све могуће ниске страсти, уз помоћ којих долази до декаденције друштва и разбијања органске народне целине, а посебно породице.
Овде се ради о сукобу две супротстављене религиозне доктрине, које се тичу циља живота и божанског предназначења човека. Хришћанство је богоусиновљени део човечанства састављен од мноштва нација, које земаљски живот схвата као припрему за Царство Небеско. Што се тиче односа према царству земаљском, хришћанство на њега гледа као на друштвени оквир, који посебним устројством обезбеђује што боље услове за испуњење врховног циља, спасења душе. Насупрот хришћанству, јудаизам је ђавоусиновљени, уско јеврејски део човечанства, чија се религија своди на веру у јеврејског бога, који ће све нејеврејске народе света покорити под ноге изабраног јеврејског народа и над свима њима поставити једног цара - јеврејског цара и месију, кога хришћанство назива антихристом.
Хришћанству је света књига Јеванђеље, а јеврејству Талмуд. У сажетом облику, Талмуд је јеврејски политичко-религиозни законик, који за разлику од Јеванђеље које проповеда личну борбу сваког појединца против своје жеље за влашћу и доминацијом, уздиже такве нагоне до неслућених висина како би остварио јеврејски сан да загосподари целим светом и човечанством.
За нас хришћане, овај јеврејски хилијастички месијанизам, у кога јеврејство вековима верује и стрпљиво чека његово остварење и све своје животне силе усмерава у том правцу, није никакав мит, нити легенда. Долазак антихриста кога прати велика апостасија и његово зацарење над целим светом је јеванђелска догма. Све се то по Писму мора испунити пре Другог доласка Христовог. И баш због тога, наша примарна спознајa феномена јеврејског питања не може бити заснована на политичким или епистемолошким теоријама, оне су секундарне. Наш антијудаизам је на првом месту утемељен на теолошким догмама православне хришћанске вере.
По питању јеврејства, учење Цркве је од најранијих векова недвосмислено. О томе једнозначно сведоче Свето Писмо, васељенско светоотачко учење, богослужбена химнографија и сам чин примања Јевреја у хришћанство. Ми ћемо се овде дотаћи основног догматског учења Цркве о двостраној изабраности јеврејског народа и његовој главној улози у две дијаметрално супротне матафизичке мисије, „тајни побожности“ и „тајни безакоња“.
Тајну оваплоћења Сина Божијег Свето Писмо назива великом „Тајном побожности“ (гр. τῆς εὐσεβείας μυστήριον, - 1.Тим.3,16), а порицање чињенице да се Бог, то јест, Син Божији Исус родио у телу и да је управо Он истински Христос - Месија и Спаситељ света, Писмо назива „духом антихриста“ (1. Јн.4:3) или „тајном безакоња“ (гр. μυστήριον τῆς ἀνομίας, - 2. Сол.2,7). Дакле, насупрот „тајни побожности“, стоји „тајна безакоња“. И као што је тајна побожности Божански домострој људског ослобођења и спасења од власти ђавола, тако је „тајна безакоња“ сатански домострој људског поробљења и погубљења. „Тајна безакоња“ се састоји у подривању тајне побожности, у ђавољем сплеткарењу, у слабљењу и извртању вере у боговаплоћење, у неверовању у оваплоћење Сина Божијег и то дејство сатанино напредује из дана у дан, толико, да ће Син Човечији, при свом Другом доласку, на земљи затећи велико безбожништво (Лук. 18,8).
„Тајна безакоња“ нарочито делује на пољу моралног развраћења човечанства. Превласт разврата у последња времена представљена је у Откровењу (Апокалипси), у виду жене блуднице, којој је на челу написано: „тајна“ (Отк. 17:5). А разврат, по учењу цркве, најбрже и најјаче упропашћује животне снаге и гаси божанску искру у појединцу или народу изложеном његовом утицају. Морална декаденција рађа неверовање у Бога, а безбожништво уклања све баријере ширења неморала. Безбожништво и неморал су две најјаче скривене силе безакоња, безакоња у односу на врховног небо-земног Законодавца Христа. Зато се и сам антихрист, као оваплоћена синтеза свих безакоња, назива „човеком безакоња“ и „безакоником“, и зато је „тајна безакоња“ у свом крајњем исходу у ствари тајна јављања у свету, не Сина Божијег, него Његовог непријатеља антихриста.
И као што је Божији домострој спасења људског рода у свету имао своје оруђе – изабрани јеврејски народ, кроз кога је и остварена „тајна побожности“, тако исто и сатана у сврху остварења „тајне безакоња“ користи исти тај изабрани народ.
Сам Христос је Јеврејима, услед њиховог упорног „одбацивања љубави истине“ (2. Сол.2:10), рекао да уместо Њега, истинског Бога и истинског Месије – Христа, поштују другог бога, ђавола (Јн. 8,44) и чекају другог месију, антихриста (Јн. 5,43). Ове Божанске речи, Јевреји су запечатили богоубиством, - „новим заветом“ успостављеним са самим сатаном и потврђеним крвном клетвом, којом се заклео, како наводи Писмо, „сав јеврејски народ“: „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мат. 27,25). Тако је јеврејство после злочина над свим злочинима, деицида, постало главно оруђе „тајне безакоња“ и главна лабораторија отпадништва (2. Сол.2:3), то јест, свих лажних учења, јереси и духовних порока који трују свет. Тако је јеврејство уз помоћ сила таме постало центар светске моћи, глобалне политике, глобалне економије и глобалне религије, центар развратног утицаја на све народе света. У том смислу, јеврејство је онај мистични Вавилон из Апокалипсе, она мати блудница и гнусоба земаљских, чијом су ђаволском вештином преварени сви народи света (Отк.18,23).
Отачко предање цркве, Јевреје пореди и са најмоћнијом пројавом зла, „вратима пакла“. „Сазидаћу Цркву своју - говори Господ - и врата пакла неће је надвладати“ (Мт.16:18). По мишљењу неких тумача, израз "врата пакла" односи се на антихришћански јеврејски синедрион и његове масонске филијале служитеља сатане, који уз помоћ оца њиховог ђавола, свим силама покушавају да униште Цркву Христову и који припремају долазак јеврејског месије - Антихриста. А то стога, што се из старозаветних књига јасно види, да су Јевреји имали обичај да крај градских врата одржавају скупове на којима су њихове старешине и мудраци у присуству народа доносили важне одлуке и решавали важна питања: вршили суђења, склапали уговоре итд. (5.Мој.21:19/22.15-24/25,7/Рута4,1-2/4,11/Прич.31:23). Овај језиви израз је међу хришћанима нарочито постао актуелан када су наведени јеврејски скупови уз градска врата почели да дишу претњом, прогоном и убиством на хришћане (Дел. 9:1).
Јеврејство је, како видимо, надахнуто и потпомогнуто ђаволом, радило, и не престаје да ради на уништењу хришћанског света. Помоћу револуција [4] рушио се стари поредак хришћанских монархија, и на њиховом месту успостављене су секуларне, безбожне, а често и откривено богоборне републике, које демократском манипулациојом и партикратском диктатуром онемогућавају пораженом хришћанству рестаурацију својих хришћанских монархија, за које је предсказано, а касније, по учењу Цркве и потврђено, да су биле главна брана ширења „тајне безакоња“. Реч је о хришћанским царевима и краљевима, помазаницима Божијим као мистичном феномену катехона (грч. ὁ κατέχων - онај који задржава, 2. Сол. 2:7), то јест, хришћанским монархијама, као носиоцима мисије спречавања победе зла и доласка антихриста у земаљској историји. Да је ово тачно, показују нам историјске чињенице, да се по уклањању хришћанских монархија, почетком ХХ века, бујица антихристове нечисти незаустављиво разлила по целом свету.
Упоредо са револуционарним рушењем хришћанских монархија или њиховом парламентаризациојом (демократизацијом), спроводила се еманципација и натурализација Јевреја. Укидани су антијеврејски закони. Јевреји су пуштани из својих гета уз економско ослобађање и грађанско и верско изједначење са хришћанима.
Тај процес је започет у доба тзв. просветитељства и Француске револуције (XVIII век), ширењем идеје религиозног егалитаризма. Волтер, Русо и остали апостоли илуминатства повели су борбу против „хришћанског фундаментализма“, супротстављајући му верски релативизам и толеранцију других вера. Ове идеје су нашироко отвориле врата еманципацији Јевреја широм европских земаља.[5]
Доба просветитељства је девастирало традиционалне установе, обичаје и морал Европе. Вера у људски разум, знање и науку довели су до масовне атеизације Европе. Поколебан је ауторитет цркве и њен утицај на социјални, интелектуални и културни живот европских народа.
Секуларизоване и демократизоване хришћанске државе, једна за другом доносиле су декларације о једнакости свих грађана пред законом, приступа јавним положајима, местима и службама. После којих је уследила потпуна еманципација Јевреја и њихово инфилтрирање у све поре друштвене лествице хришћанских држава.
Мањи део Јевреја је у Европи пре овог периода масовне еманципације, још током раног новог века стекао значајне привилегије, чак и статус племства, као „дворски фактор“ или „hofjude“, банкар и финансијер хришћанских краљевских и племићких породица[6]. Управо је „дворски фактор“ вршио снажан утицај на елиминацију или у крајњој мери ублажење антијеврејских закона. Тако је на пример, Јеврејин Бењамин Дизраели, који је догурао до места председника енглеске владе, на Берлинском конгресу 1878. условио признавање државне независности Кнежевине Србије, изједначењем Јевреја настањених у Србији по грађанским правима са Србима.
Овом процесу нарочито је допринела тзв. хаскала, јеврејско просветитељство током XVIII и XIX века, која је собом донела секуларизацију и грађанизацију Јевреја, која је ради што лакшег уклапања у средину, веома често подразумевала и измену личног идентитета, потпуну или делимичну промену имена и презимена. Тако да се Јевреји по облачењу и манирима, осим по њиховој често веома израженој специфичној физиономији (временом ублаженој мисцегенацијом), од хришћана више нису могли разликовати.
Још један значајан корак јеврејства ка достизању светске власти, била је Октобарска јудеобољшевичка револуција и свргавање руског православног самодржавља (1917.). Царска Русија је била једна од последњих хришћанских држава која је до свог трагичног краја задржала антијеврејске законе. Зато је Амерички банкар Јеврејин Јакоб Шиф, један од најмоћнијих финансијера јудеобољшевичке револуције, по успешном свргавању царске власти и убиству царске породице изјавио следеће: „Руска револуција је највеће чудо које је за нас Јевреје важније од ослобођења наших предака од египатског ропства“.
У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је извршено убиство царске породице, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Пронађени симболи су дешифровани као кабалистички натпис: „Овде је по налогу тамних сила Цар принесен на жртву. О чему се обавештавају сви народи“. Непосредни цареубица Јеврејин Шаја Исајевич – Голошчјокин, је по налогу Јеврејина Свердлова одрубљене главе цара Николаја и царске породице однео у Москву и лично их предао јеврејском бољшевичком тријумвирату налагодаваца убиства, Свердлову (Мовшевичу), Лењину (Бланку) и Троцком (Бронштајну)... При опширној истрази Јекантеринбурга пронађен је телеграм упућен Уралсовјету: „Од поглавара светског свејеврејског савеза у Америци Јакоба Шифа: Тражим да се ликвидира цела породица“, из кога се види да је злочин цареубиства био руковођен ван граница Русије.
О свему овоме у својој књизи пише белогардејски генерал Михаил Константинович Дитерихс, начелник штаба чехословачког корпуса са којим се пробио до Владивостока и тамо подржао Колчака који га је именовао за главног руководиоца комисије која је на лицу места, у преузетом од бољшевика Екатеринбургу, одмах по убиству царске породице детаљно истражила овај стравичан јудеобољшевички злочин, који по свему судећи није био обично политичко убиство, већ очигледно јеврејско корбан - жртвоприношење. М.К. Дитерихс је у својој књизи нагласио: "Јеврејски народ је то зло, тај народ синова лажи, који покушава да на сваки начин на земљи успостави своје царство, царство антихришћанско и да покори цео Хришћански свет...".
Историја XIX и XX века Европе је уствари историја растућег јеврејског утицаја у њој, и то у тој мери, да су Јевреји на преласку у другу половину XX века, по завршетку Другог светског рата, ставили под своју контролу све европске нације, економски, социјално, политички, културно и духовно. Будући да су под своју власт већ раније ставили Велику Британију[7], а преко масонирије и САД, постали су најмоћнија империја на свету. Пошто Империја долази од латинске речи "imperare" што значи заповедати и ако вођство Јевреја данас има толику моћ и толики утицај, да су се највеће империје других народа ставиле под његову команду, онда ту скривену јеврејску империју можемо назвати суперимперијом.
Своју свевласт јеврејство шири и утврђује уз помоћ грађанских и међународних сукоба и ратова, које изазива и одржава помоћу свог преовлађујућег међународног утицаја, по старој империјалној максими „divide et impera" (завади па владај).
Без обзира на застрашујућу моћ коју тренутно поседује, јеврејство не може у целости покорити свет, све док у њему постоји хришћански дух, или систем вредности утемељен на божанском закону врлине и морала, као и свест да је овоземаљски, привремени живот, само припрема за онај вечни, небески. И да од земаљског опредељења, коме ћемо се приволети царству, зависи наша судбина у вечности. Односно, да ће Бог човечанству судити на основу опредељења: они који су ради послушности и љубави ка Богу за време земаљског живота чинили добро, наследиће вечно блаженство у Царству Небеском, а они који су се приволели материјалном, искључиво земаљском, не обраћајући пажњу на Бога као Творца и Законодавца и чинили супротно Његовим заповестима, наследиће вечне муке у паклу огњеном.
„Тајна безакоња“ зна да пропадању друштва претходи губитак моралних начела. Зато не чуди што иза тзв. сексуалне револуције у Америци шездесетих година XX века, стоји моћна јеврејска Рокфелер фондација. Користећи своје неисцрпне финансијске изворе, иза којих се крије плутократска моћ и утицај на политичаре, медије и научне установе, Рокфелерова фондација је самозваног сексолога, полног изопаченика и педофилског предатора Алфреда Кинсија, представила јавности као научника високог ранга. Резултати његових псеудо научних истраживања, постали су осовина сексуалне револуције, чију срж чине идеологија моралног релативизма, промискуитет, порнографија, декриминализација чедоморства и содомије, и у најави педофилије.
Све ово су пола века раније јудеобољшевици већ спровели над покореним православним Русима. „Бунт чулности”(Лењинов термин) био је један од основних постулата уређења СССР-а, државе којом су непосредно управљали Јевреји. Може се рећи да је совјетска сексуална револуција била стуб револуцинарног социјализма.
Немачки психолог Вилхелм Рајх у своме делу „Сексуална револуција“ (прво издање из 1934. године), наводи одломак из преписке Троцког и Лењина (1911) посвећене овој теми. Ево шта пише Троцки: „Несумњиво, сексуално угњетавање је главно средство поробљавања човека. Док такво угњетавање постоји, не може бити ни речи о правој слободи. Породица, као буржоаска институција, у потпуности је превазиђена. Радницима треба озбиљније говорити о томе...“. Лењин му је одговарао: „...И не само породица. Све забране које се тичу сексуалности треба да буду укинуте... Ми имамо шта да научимо од сифражеткиња[9], чак и забрана истополне љубави треба да буде укинута.“ Бољшевичка теоријска разрада сфере секса донела је своје резултате: са победом револуције 1917. године постало је могуће да се теорија смело, и што је најважније брзо, оствари у пракси. Тако, убрзо након познатих декрета „О миру“ и „О земљи“ излазе Лењинови декрети (19. децембар 1917. године) о укидању брака и легализацији чедоморства и содомије.
У сврху масовне декаденције људи, уз идеологију тобожњих људских права, осмишљена је и изопачена доктрина либерализма, ослобођења људи од „стега“ божанског поретка и закона, или како је писао Русо, „од цркве и краља, као основних поробљавајућих фактора човечанства“. Најекстремније пројаве либерализма су феминизам, содомија и џендеризам, које се у државама под јеврејском окупацијом институционално намећу као нове моралне норме. Све ово је наравно у потпуној супротности са Божијим предназначењем човека, хришћанском вером и моралом.
Из јеврејских лабараторија[10] излазе и разни облици дегенеративне уметности: музике, сликарства, позоришта, књижевности, кинематографије. Иза концепта потрошачког друштва, медија и индустрије забаве такође стоји јеврејство. Њихово дејство има за циљ да пасивизира масе, да их учини незаинтересованим за креирање хришћанске војинствујушче идеологије отпора. На њима је заснован јеврејством инфицирани савремени светоназор и декадентни стил живота подкултуре, промискуитета, бестидне моде, унакажавање тела дивљачко-племенским тетовирањем, пирсингом..., на којима широм хришћанског света већ деценијама уназад стасавају целе генерације младих, огрезлих у неморал и хедонизам. Јеврејство је на овај начин успело да од хришћанског Божијег народа, направи бесловесну масу подљуди сведених на ниво стоке, репаганизоване, обезбожене, расцрковљене светине, руље склоне свакој врсти програмирања и манипулације, лишене и оне најмање божанске искре, савести и чежње за Богом, искре спасења.
Нови јеврејски светски поредак, већ је сада тако свеобухватан, свепрожимајући и свеприсутан, да човек не може ни да види, ни да замисли, па чак ни да се нада било чему изван њега. Све савремене глобалистичке институције које данас управљају „врлим новим светом“, инициране су од стране јеврејске закулисе: УН, СЗО, СТО, ММФ, ССЦ, НАТО итд. Све су то оруђа којима јеврејски мудраци управљају и уз помоћ којих, полако али сигурно, централизују своју власт над целим светом. Све ове тзв. међународне организације, створене су отприлике у исто време кад и држава Израел, у тренутку када су, они и само они, изашли из Другог светског рата, као неприкосновени победници. Западним делом Европе и Јапаном завладали су Јевреји амерички банкари, а источним блоком Јевреји совјетски комесари. Та победа је до незамисливих размера утврдила њихову власт, нарочито терорисањем покореног хришћанског света јеврејским виктимизмом, митом о холокаусту и шулдкултом (нем. schuldkult – култ кривице). Ово је хришћанске гоје ставило у тако тежак и безизлазно потчињен положај, у какав нико никада од никога у историји света није био стављен.
Овакво дехристијанизовано глобализовано човечанство устројено на материјалистичкој идеји, постаће највећа и најефикаснија робијашница, коју је свет икада видео, из које се – по речима Лењина (по мајци Јеврејина Бланка) – „ни на који начин неће моћи изаћи, од које се никуда неће моћи денути”.
Тај нови свет је уствари грядуще (долазеће) антихристово царство, који ће у епилогу човечанске драме, по дејству ђавола, изнедрити „човека безакоња“ (2. Сол. 2:3), светског архитиранина, јеврејског свецара, антихриста, који ће бити побеђен Христом, током Његовог Славног Другог доласка.
Ипак, највећи успех јеврејства лежи у томе, што је тако велику снагу и тако пресудни утицај на човечанство прикупило у своје руке, а да тога ретко ко, па и то недовољно, буде свестан.
Управо због тога савремена борба против светског зла константно стагнира. Недостаје нам спознаја метафизичке природе нашег непријатеља, то јест, силе таме која тактички и неумољиво гура светску цивилизацију у коначну пропаст. И зато, као у свакој ратној стратегији војне доктрине, уз наведену спознају духовног карактера непријатеља, потребно је тачно детектовати и идентификовати људске ресурсе непријатељских снага као и све њихове савезнике и помагаче.
Често у савременом наративу политичко-аналитичког супротстављања светском злу, наилазимо на неодређене термине: светска закулиса, центри моћи, светска елита, глобалисти итс. који због своје крајње недоречености и произвољности не дају увид у идентитет непријатеља и на такав начин, реалну борбу против реалног непријатеља трансформишу у имагинарну увек јалову донкихотовску борбу.
Стога, морамо постати свесни глобалне офанзиве „тајне безакоња“ која се у наше време нарочито осилила и не смемо себи дозволити да не уочимо њене конкретне земаљске носиоце, оне за које је Сам Господ рекао да је њихов отац ђаво (Јн.8:44). И да баш кроз ту изоштрену призму јеванђелског учења коначно схватимо да су управо Јевреји, као земаљски носиоци „тајне безакоња“ наши главни духовни и политички непријатељи.
Да би борба за ослобођење била успешна, она захтева јасно исцртане линије фронта у непрекидном Светском рату између „тајне безакоња“ и синагоге сатанине, против тајне побожности и Божијег народа – Цркве Христове. Без, на овакав начин изграђене свести, на помоћ Божију се не можемо надати. Божија помоћ се даје војницима Христовим, а не обљутавелим пацифистима, који у недоглед толеришу зло и са њим се саживљују и мире.
Најважнији начин супротстављања „тајни безакоња“ састоји се из тога да се свуче санктификована виктимистичка маска са њених носиоца Јевреја, који се сакривају под еуфемизмом „традиционална религија“, „Мојсијева вера“, итд. Борба против „тајне безакоња“ мора бити уперена и против јудео-масонерије, тог, по речима једног знаменитог чевека, вештачког јеврејства, као и против легиона колаборациониста, свесних и несвесних шабесгоја [11], који без обзира што нису по крви и вери Јевреји „жидовском главом мисле, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе“ (Св. Владика Николај).
И, како на почетку рекосмо, ми не прихватамо, да „страха ради иудейска“ (Јн.7:13, 19:38, 20:19) ћутимо о међународном Јеврејину и његовој светској офанзиви. Презиремо сваку октроисану „политичку коректност“ и законе, који штите јеврејску инфамну мрежу светске окупације, а које доносе и намећу сами Јевреји или по њиховом диктату, њихови гојски поданици, шабесгоји. Игнорисање јеврејског питања за нас је питање верности Истини, јер се ћутањем издаје Истина. Стога је за сваког истинског хришћанина и истинског монархисту дефетизам „страха ради иудейска“ недопустив.
Зло губи своју силу и самопоуздање, када га се не бојимо и откривено га разобличавамо у светлу истине Христове. У томе се састоји идеја живота без страха од Јевреја, а са страхом Божјим. Само на такав начин можемо заштитити Србију од „тајне безакоња“ и само на том путу је и могуће привући Божију благодатну помоћ. У томе се састоји борба истинских противника царства антихриста и истинских заштитника православне Србије и хришћанске Европе.
Свесни чињенице, да за пружање иоле озбиљнијег отпора јеврејству, за сада, „мало снаге имамо“ (Отк.3:8), сматрамо за свеобавезујући императив да се усресредимо на повратак што већег броја наших национално свесних саотачаственика хришћанским вредностима и хришћанским врлинама. Свима треба бити јасно да се без живе вере у Христа и без живота по Христу – православља и правоживља, над оваквим непријатељем не може стећи надмоћ.
Веома је важно, фокусирати се на унапређење и ширење колективне свести о јеврејском питању, које је данас актуелније више него икад, и не расипати снаге на демократску дневнополитичку сцену проституисања позиције и опозиције, на којој се повремено мењају макрои, док бордел увек ради истим интезитетом и стилом за интересе својих јеврејских газда. Дакле, демократија се мора прогласити непријатељском окупационом установом, ништа мање опаснијом од комунизма, јер су то лице и наличје једне те исте јеврејске медаље.
Такође, треба радити на успостављању антијеврејске интернационале, да хришћанске нације само удруженим снагама могу са себе збацити убитачни јарам јеврејства. За циљ заједничког отпора светском јеврејству, пожељно је привући и мухамеданце, јер се Јевреји користе тензијама изазваним миграционом офанзивом на хришћанске земље, коју су они сами осмислили и својом моћном логистиком реализовали, како би мултикултуризмом додатно ослабили Европу и ескалирали велики сукоб хришћана и мухамеданаца, на коме би још више учврстили своју власт.
Наравно, из Писма знамо да се „тајна безакоња“ не може трајно зауставити и да ће антихристово царство на самом крају историје света, на кратко време неминовно бити успостављено, али такође знамо и то, да се „тајна безакоња“ може на дуже или краће време сузбити и одложити. И то под једним условом, да се као хришћани изборимо за хришћанску монархију са хришћанским владарима царевима и краљевима, Помазаницима Божијим на челу, који су, како смо већ навели, као катехони, једини кадри да задрже „тајну безакоња“ и поврате изгубљену позицију идеала земаљских благоверних царстава која се руководе вољом Божијом: „јако на небеси и на земљи“ и која народу Божијем – хришћанима, обезбеђују „тих и миран живот у свакој побожности и честитости“ (Тим.2:3).
Овде се ради о два супротсављена начела, Христа и Антихриста. Два супротстављена табора, где наша верност Христу мора отелотворити политички импаратив стварање српског „табора светих“ (Отк. 20:9) који ће сам Бог узети под своју заштиту и бранити од Антихристове силесије.
Сваки нехришћански отпор јеврејству, нарочито безбожнички или још горе, антихришћански – пагански, суштински је јалов. Зато што је поседнут јеврејским духом, духом одбацивања Богочовека Христа, духом антихриста. И као такав, на посредан начин стављен је, а да тога није ни свестан, у најнепосредније служењу јеврејству, - будући мобилисан у сатанске легионе у несветом рату против Истине.
Ми на јеврејско питање не гледамо кроз призму идиотских предрасуда расистичког антисемитизма, већ судећи по правди Бога Истинога. Ми на основу хришћанске есхатологије препознајемо главног носиоца и спроводника светског зла, и на основу тога управљамо наш живот и нашу одбрану. Безусловна толеранција јеврејства, која се данас агресивно намеће хришћанском свету, потребна је само непријатељу Христовом антихристу, како би хришћански народи изгубили осећај разликовања добра и зла, како би се постепено помирили са злом, прихватили га својом вољом, а потом над собом прихватили јеврејску свевладавину и самог антихриста и не помишљајући на било какав отпор и борбу.
Потчињавање политичкој власти Новог светског јеврејског поретка, не поробљава (и не погубљује) само тело, већ, што је најгоре и душу, а речено је да се нарочито „бојимо оних који могу и душу и тело погубити у паклу“ (Мат.10:28). Ово стога, што се јеврејска свевладавина не успоставља као било која досадашња тиранска богопротивна власт, на пример османлијска - по допуштењу Божијем, већ на начин који до сада није виђен - „по дејству сатанину“ (2. Сол.2:9). Совјетски савез, са свим сатанским страхотама богоборне јудеобољшевичке гулаг - државе, само је бледа слика будуће глобалне сатанократије, владавине Јевреја над целим светом, власти коју им делегира отац њихов – сатана.
Народни организам мора избацити јеврејски отров из себе . И не само избацити, већ га мора oмрзнути, гнушајући се њeгове лаж - природе. Народ искварен јервејским утицајем не може се преваспитати само речима, ма колико оне биле елоквентне, нити било каквим политичким или друштвеним програмима. Јеврејско царство се не може уништити само просветно-политичком акцијом. Овај род се може изагнати само молитвом и постом (Мт. 17:21), односно верским и моралним подвигом.
Јеврејском богоборству треба предпоставити огњену веру, моралној распуштености – дубоко хришћанско покајање и подвижништво. Србија је дужна да горким сузама оплакује свој пад под јеврејски утицај и да се усрдно моли Богу да поново низпошаље на њу огњену благодат Духа, која би је очистила од оскврњења и обновила њену чисту мисао и прави дух.
Наша морална дужност је да радимо за бољу будућност наше нације (макар и сами не дочекали њен препород) и да не клонемо духом, верујући у коначни тријумф добра над злом и победу Христа над Антихристом.
Коначно решења јеврејског питања, а самим тим и неутрализације великог антихристовског зла које је подјармило цело човечанство, зависи од наше свести о јеврејству као најподмуклијем и најопаснијем непријатељу, а самим тим и од наше спремности за одсудну борбу за демонтирање и сузбијање његове доминације над хришћанским светом, јер у противном, коначна и бесповратна пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског света биће неминовна и брза.
Епископ Акакије Станковић (Српска Истиснки Православна Црква), поглавље из књиге "Монархистичко начертаније" (више о књизи ОВДЕ)
[1] „Због страха од Јудејаца” - Како видимо из Светог Писма Јевреји су још за време Христовог земаљског живота покренули прогон оних који верују у Њега. То видимо из примера родитеља слепога од рођења, који не смедоше посведочити очигледно чудо исцељења њиховог сина: „јер се бојаху Јудејаца, јер се Јудејци већ беху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа“ (Јн.9:22). Апостоли су се сакривали и повлачили пред страхом од Јудејаца само у кратком периоду од хапшења Христа у Гетсиманији, када га сви ученици оставише и побегоше (Мат.26:56), до Васкрсења Христовог када су облагодаћени силом Васкрсења Христовог (Јн.20:19), неустрашиво кренули да светлошћу јеванђелске Истине просвећују све народе (Мат.28:19).
[2] Када проучавамо феномен јеврејства, морамо имати на уму да су Јевреји били богоизабрани народ, којег је Бог обдарио посебним способностима. Слично анђелима, који су се са отпадањем од Бога претворили у пале анђеле, демоне, са свом пуноћом своје моћне анђелске природе, која им по паду није одузета, Јевреји, као деца ђавоља, нису изгубили способности „изабраних”, с тим, што их сада користе на зло. Како зло напредује, силе зла се увећавају, и обрнуто, при напредовању добра, зло јењава. И хришћани неоспорно поседују благодатну Божију силу, али је Јеврејима лакше него хришћанима, јер је чињење и распиривање зла увек лакши посао од супротстављања злу, његовог сузбијања, и насупрот томе, чињења, ширења и очување добра, што представља веома напоран подвиг.
[3] Ф. М. Достојевски, Јеврејско питање, глава III
[4] Јевреји су надахнули и финансирали револуције у Енглеској (1649-1689.) и Француској (1789.) које су хришћанском свету наметнуле безбожну хуманистичку диктатуру људских права. Доктрина хришћанске монархије замењена је секуларним народним суверенитетом, тј. доктрином, да државна власт проистиче, не од Бога, као што је то било у хришћанској монархији, него од народа. Овакав секуларни принцип је негирао неограничену власт хришћанског владара, коју по хришћанској државотворној традицији ограничава само Божије Законодавство. Уместо тога, установљена је нова безбожна доктрина да се власт краља ограничава законима и уставом које тобоже доноси народ. Из ове револуционарне доктрине произашле су секуларне парламентарне монархије и републике иза којих стоји јеврејска закулиса - status in statu.
[5] Екуменистичко „хришћанство“ јеврејство прихвата као антихристову егалитаристичку религију изједначења добра и зла, а истинско хришћанство се прогони „јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише смета Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи.“ (Свети Николај Жички, Жетве Господње, Разговор VII.) „То је оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно да се изједначе законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат.“ (Свети Николај Жички, Кроз тамнички прозор, глава 77.)
[6] Најпознатији примери „hofjude“ (нем. Дворски Јеврејин) феномена су Франциско Лопез Суасо, финансијер и саветник Кромвеловог енглеског парламента (1710); Јосеф Зис Опенхајмер, финансијер и саветник виртенбершког војводства (1738.); Самсон Гидеон, финасијер и саветник енглеског парламента у врема усвајања Jew Bill закона; (1762.) и Мајер Амшел Ротшилд, финансијер и саветник хесенске кнежевине (1812.), од кога је настала банкарска породична империја Ротшилд. Ротшилди се сматрају оснивачима међународниог банкарства и финансија.
[7] Почетак јевресјог успоне у В. Британији сеже у време Кромвела и Бејкона, (XVII век), а кулминира Балфорском декларацијом (1917.), када је британска влада прогласила Палестину домовином јеврејском народа.
[8] Карл Маркс потиче из рабинске породице Мерц германизоване у Маркс.
[9] Сифражеткиње (suffragette) - поборнице женског еманципационог феминистичког покрета у Америци и Енглеској почетком 20. века, махом су предводиле Јеврејке попут Кларе Ајснер Цеткин. У Енглеској је овај покрет предводила организација јеврејских жена, Jewish League for Woman Suffrage.
[10] Ријсова (Caroll Reece) истражна комисија (1952/54), коју је током хладног рата, ради разоткривања тајног утицаја комунизма на друштво, покренуо конгрес САД, утврдила је да су фондације јеврејских банкара и великих бизнисмена постале држава у држави и да служе постизању политичких циљева. Фондације основане под маском филантропских делатности, давеле су велике своте новца за развијање уметности, науке и слично томе, док су у стварности имале за циљ да обликују, тј. ремоделирају будућност човечанства у складу са својим антихришћанским вредносним концептом и интересима. Ове фондације су са огромним свотама новца, форматирале у жељеном правцу науку, од културе је стварана антикултура, и смисао за лепо у дегенеративну уметност. Полако је почела да исчезава свака идеја о значају и смислу истине, доброте и лепоте. После ових открића, Ријсова комисија је распуштена, а резулатати нису никада доспели до јавности, до њих је истражујући случај „Кинси” дошла др Џудит Рисман.
[11] Од јеврејског шабат-гој (суботњи гој), нејеврејин којег Јевреји унајмљују да уместо њих ради суботом оно што њима вера не дозвољава. У савременом дискурсу означава нејевреје који служе јеврејским интересима.
Нема коментара:
Постави коментар
Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.