субота, 28. новембар 2015.

40. ГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА ГЕНЕРАЛА ФРАНКА

Не заборавите да су се непријатељи Шпаније и Хришћанства узбунили. Пазите на себе и подредите све своје личне интересе главном интересу за вашу земљу и за Шпанце (Из тестамента генерала Франка)
Поводом 40. годишњице од упокојења генарала Франка (20. новембар 1975/2015.) преданог монархисте и родољуба и његове неустрашиве крсташке борбе против безбожне секуларизације хришћанског друштва, борбе за традиционалне вредности хришћанске Шпаније, против богоборног комунистичког зла и разарајућих по хришћанско друштво и државу либерализма и демократије Братство ревнитеља памјати антикомунистичке борбе објављује приказ Франковог меморијалног комплекса - Долину Палих као и његову кратку биографију


ДОЛИНА ПАЛИХ
VALLE DE LOS CAIDOS

По завршетку грађанског рата у Шпанији (1936 – 1939.) донешена је одлука о изградњи централног меморијалног комплекса у славу свих палих у грађанском рату „за Бога и Шпанију“. Место које је генерал Франко изабрао за овај споменик удаљено је педесетак километара од Мадрида, а налази се недалеко од чувеног историјског краљевског манастира, палате и маузолеја шпанских краљева - Ел Ескоријала.


Читав пројекат је осмислио лично генерал Франко. Његова идеја била је да се крст великих размера постави на стену у коју ће се уклесати црква - крипта посвећена палима у грађанском рату. У склопу овога меморијалног комплекса саградио је манастир, при њему школу и гостопримницу.

Бенедиктински манастир и школа
Манастирска гостопримница
Он је лично одабрао место, архитекте и донео одлучујуће одлуке о многим детаљима који се тичу пројекта. Грандиозни камени крст који се уздиже на стени и доминира целим околним крајем од основе до врха висок је 150 м, а од врха крста до подножја стене где је плато и улазак у подземну базилку висок је 300 м. У подножју Крста налазе се огромне скулптуре четири јеванђелиста, а изнад њих у људском облику изображене су четири врлине: расуђивање, правда, уздржање и храброст.

Меморијални крст Долине Палих је највећи крст на свету
Унутрашњост подземне базилике Часног Крста
Подземна црква посвећена Часном Крсту (симболу страдања и васкрсења) дугачка је 260м и највећа је базилика после базилике св. апостола Петра у Ватикану. Она је подељена на четири дела. У припрати се налази плоча са натписом у којем се као ктитор помиње генерал Франко. На улазу у средишњем део – наос са обе стране стоје два бронзана анђела ослоњена на мачеве. 
На улазу у подземну базилику са леве и десне стране стоје статуе ангела чувара
У самом наосу налазе се шест капела посвећених празницима Пресвете Богородице. Зидове наоса  украшавају велике таписерије из 16. века са представама из апокалипсе. У делу који спаја наос и олтар високо на зидовима налазе се осам корпулентних камених фигура које представљају родове војске: пешадије, артиљерије, авијације и морнарице.

Камени наоружани ратници као представе родова војске
Високе сводове наоса само делимично пресецају квадратна оивичења обрађеног камена док је на осталом простору остављен природан груби камени плафон од издубљеног тунела у стени. 
Камени сводови подземне базилике Часног Крста
У продужетку храма је трансепт у чијем центру је кружно узвишење које представља олтар и на коме се уздиже велико дуборезно Распеће. Дрво смреке за Распеће изабрао је лично генерал Франко, а само распеће дуборезано је по његовим упутствима и под његовим надгледањем.

Кружно олтарско узвишење са централним Распећем Христовим испред кога се налази гроб Хозе Антонија
Око олтара у четири ћошка смештене су велике бронзане скулптуре светих архангела. Изнад олтара огромна купола украшена је мозаиком који представља светитеље и борце пале за Бога и Шпанију који узлећу престолу Божијем. Око олтара, на простору кружног мимохода, налази се гробови Хосе Антонија Прима де Ривере оснивача Шпанске Фаланге и генерала Франка.
Гроб генерала Франка (Бела мермерна подна плоча са букетом цвећа)
Гроб генерала Франка изблиза
Олтарски део базилике подземним ходницима повезан је са манастиром који се налази са друге стране стене.
Меморијлни Национални Парк ванредне природне лепоте у сред кога је смештен меморијални комплекс „Долине палих“ простире се на 13,6 квадратних километара и налази се се на око 1000м надморске висине, а сачињавају га уређени паркови, излетишта и шеталишта са каменим поплочаним стазама које се простиру по околним непрегледним стеновитим шумама.
Уређени паркови - шеталишта меморијала Долине Палих

Стеновите шуме меморијалног парка
Поглед на Долину Палих и огроман простор меморијалног парка

Ловоров венац положен од стране српских антикомуниста на гроб генерала Франка поводом 40. годишњице његовог упокојења. На тробојној српској ленти пише: "Витезу крста Франку са поштовањем"
Меморијални комплекс Долине палих последњих година постао је тема жустрих полемика политичара. Демократско-либерални и лево орјентисани кругови траже да се из меморијала изместе гробови генерала Франка и Хосе Антонија, а да се сам меморијал као симбол Франкове Шпаније, угаси и преда забораву. Држава већ дужи низ година забрањује било какве организоване комеморативне скупове на територији меморијала. Једини преостали трачак живота меморијала представља венедиктински манастир и мисе које се свакодневно служе по завештању генерала Франка. Једина преостала легална народна окупљања у меморијалу везана су за ове памјатне мисе којима се обележавају сви важни датуми везани за меморијал. На тим окупљањима забрањени су политички говори, певање песама и истицање застава и било какве симболике из периода Франкове Шпаније. Сваке године на дан 20. новембра испред улаза у меморијални парк Долина Палих републиканци, анархисти и комунисти организују анти-францистички протест носећи и узвикујући антифранцистичке пароле.

Шпанске републиканске заставе испред улаза у меморијални парк Долине Палих

+ + +

Франциско Франко
ХРИШЋАНСКИ ЈУНАК НА ЗАЛАСКУ ХРИШЋАНСКОГ СВЕТА
(Кратка биографија)
„Тамо где сам ја неће бити комунизма“
„Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савремном свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни. Такви људи нису пожељни јер се не саображавју духу времена и сметају злим да чине своја дела.
Може се рећи да је то већ постало правило и као неки закон савременог живота. Тек што се појави на видику човек који жели да живи по истини и правди Божијој, да угађа само Богу, а не људима, и да Њему јединоме служи својим животм, одмах однекуд „неко“ даје знак који се одмах шири: да таквог човека смишљено прогоне, оцрњују и на све начине срамоте, да га клевећу, да у свему ометају његово напредовање, да не допуштају његов утицај на друге, да га свуда прогоне и одстрањују све до покушаја да га сасви „збиршу са лица земље“,  јер њему никако нема места у злу овога света које слави своју привремену победу међу људима – до доласка праведног Судије, Даваоца плате.
Богоборно зло које је тријумфовало у нашој несрећној Русији уништило је много таквих православних људи, архипастира и обичних верника. Исто се наставља сада и свуда у иностранству, и у православним и у неправославним земљама, и иза „гвоздене завесе“ и у земљама такозваног „слободног света“, слободног само по спољашњем привиду, али у разним варијантама и формама са једним заједничким циљем: збрисати са лица земље све оне који им стоје на путу. А свако ко искрено жели да живи побожно у Христу већ самим тим стоји им на путу и мора бити у сваком случају уништен и морално и физички уколико је то могуће остварити без знатне штете по њих саме“ (Архиепископ Аверкије).

У апокалиптичном 20-том веку, током кога је у ратовима, од глади или масовним погубљењем изгинуло више људи него у целој историји људског рода, од свих лидера у овим страшним годинама, мало их је тако неправедно оклеветано до данашњег дана, као што је  Вођа Шпаније (Caudillo de España) Франциско Франко Баамонде. Обично га клеветнички карактеришу као суровог, фашистичког диктатора који је починио геноцид над сопственим народом и који је држао Шпанију под окрутним тоталитарним режимом. Овакву слику приказују демократе и левичари који злонамерно састављају своју верзију историје са потпуно антихришћанским циљем. Ми хришћани треба да будемо опрезни кад прихватамо приче које нам претстављају наши заклети непријатељи. Кад испитамо историјске чињенице, Франко излази пред нас у сасвим другом светлу, као истински родољуб и искрени Хришћанин. У време када је остатак хришћанске Европе био опустошен паганским нацизмом и безбожничким комунизмом, он је избавио Шпанију од материјалног и духовног уништења, макар за кратко.

Франкови почеци мало личе на почетке хероја из легенди. Био је други, нежељени син у несрећном браку својих родитеља. Одрастао је у патњи гледајући свог развратног оца како је мучио и на крају напустио његову побожну мајку католкињу. Николас Франко Салгадо-Араухо његов отацситан морнарички официросим што је био женскарошпијаница и коцкартакође је имао и озбиљнију духовну болестнаклоност ка социјализму и масонеријиУз ове пороке природно је ишло и непријатељство према католичкој цркви. Такође, био је суров према сопственој деци. Један историчар га описује као „старешину незгодног карактера, који лако губи контролу кад му се противуречи“. Међутим, упркос свему, Франко се строго држао Библијске заповести о поштовању родитеља. Он је настојао да говори и да се понаша према оцу коректно, мада му Николас –који је јавно  критиковао свог сина и то прилично пакосно – никад није узвраћао љубазност. Са друге стране, Франкова мајка  Марија дел Пилар Баамонде и Пардо де Андраде, која је била племићке крви, показала се као пример који је он у много чему подражавао. Она је била искрено верујућа жена која је ретко пропуштала мису, водећи са собом увек малог Франка. Без обзира на недостојност свога мужа она му је остала верна и само је обукла црнину када ју је он оставио због друге жене. Овакво тужно детињство, попут окаљујућег огња, без сумње је у многоме обликовало карактер и идеале будућег народног вође. Постао је посвећени муж и отац, као и тврди конзервативац који је јасно сагледао несрећу која прати одрицање од Светог Јеванђеља.

Дечак Франко као питомац Војне академије у Алказару
Следеће поглавље  Франковог живота, његово образовање, било је такође тешко. Пошто се одлучио за војну службу, 1907. са само четрнаест година и малим кофером, напустио је родитељски дом и уписао се на војну академију Алказар у Толеду. Пошто је био мршав и мали растом, са танким и пискавим гласом, био је предмет непрестаних исмевања и задиркивања. Није био посебно амбициозан, касније је о себи говорио да је био сасвим задовољан са просечним оценама. Мало тога што је учио на академији му је помогло касније као официру у борби, али упио је основне принципе војне дисциплине и поретка који су му добро користили у будућности.
Потпуковник Франко (лево) на војној служби у Мароку
Године 1912. у чину поручника послат је у Мароко где је Шпанија отпочела рат да би сачувала своју колонију.  Франкова војска се састојала углавном од Мароканаца чија је оданост била под великим знаком питања. Сам је после говорио да је провео много бесаних ноћи са пиштољем у руци у страху да ће његови сопствени људи покушати да га се реше на спавању. Чињеница да су његови војници били лоше храњени и опремљени, негативно је утицала и на дисциплину. Многи тадашњи Шпански официри били су искварени на разне начине, проводили  су своје време за карташким столом, у јавним кућама, а неки су чак и продавали оружје непријатељу. Франко, који се никада није спустио до такве моралне нискости, брзо је задобио поштовање због свог поштења, али и због своје непопустљивости. Иако малог раста  имао је дар да заплаши и много снажније људе од себе, заслужујући њихово поштовање својом истинском храброшћу. Увек је предводио своје трупе, ишао је испред свих и никада није губио главу у битци. Једном приликом када је рањен у стомак, чудесно је преживео јер је метак промашио све виталне органе, тада је задобио репутацију срећног човека у очима својих људи. За његове војнике, муслимане, ово је била срећа, а из хришћанског угла гледано, то је био Промисао. То што су преживели у тим тешким годинама у Мароку биће темељ будућих Франкових успеха, јер људи који су се борили за њега у Африци, и Шпанци и Мароканци, касније ће се борити за њега и у Шпанском грађанском рату, многи од њих само из чистог поштовања према њему као према добром и вољеном вођи.

Одликовање генерала Франка
Са 24 године постао је најмлађи мајор у Шпанији, а са 33 године најмлађи генерал у Европи. Његово напредовање у чиновима, познанство са краљем Алфонсом XIII, који му је био и кум на венчању као и упознавање са разним либералним покретима који су се развијали у Европи утврдили су га у опредељењу за монархију и у његовој одвратности према револуцији у било ком облику. Касније као Вођа Шпаније, он је наставио да показује своју непоколебиву верност  ка монархији и мржњу према комунизму. Он, на пример, никада није признао Титову комунистичку Југославију, а једну улицу у Мадриду је назвао по Југословенском Краљу Петру II, кога је лично знао и признавао као јединог законитог владара Југославије. У својим мемоарима Краљ Петар II пише: „По повратку у Европу посетио сам генерала Франка у његовој резиденцији у Праду 1950. године... снажно сам осећао да упркос свим примедбама које се праве на рачун Франковог режима, човек треба да му буде захвалан. И у истину цео свет треба да му буде захвалан, пошто је сачувао своју земљу од комунизма и што је први на западу схватио праву вредност хришћанске цивилизације и повео на време антикомунистички покрет.“
Генерал Франко са супругом и ћерком
Када се Франко вратио у Шпанију 1928. године да преузме место директора Војне Академије у Сарагоси, у земљи су већ започели политички немири. 1930. Краљ Алфонсо XIII је свргнут и основана је „Друга Република“. Сви ови догађаји су веома узнемирили Франка. Као подржавалац идеја часописа монархистичке организације  Шпанска Акција био је убеђен да постоји јеврејско-бољшевичко-масонска завера чији је посао да уништи хришћанску Европу, укључујући и Шпанију. Ипак он још увек није био рад за предузимање акције и није желео да диже руку против званичне владе. Франко није био идеолошки фанатизован. Историчар Пол Џонсон тврди: „Франко никад није био фашиста, нити је икада и најмање веровао у било коју утопију или систем.“ Фашизам по својој доктрини тежи револуционарној промени друштва и увођења нових система вредности, док је Франкова власт била конзервативна и залагала се за очување традиционалних хришћанских вредности. Пре свега он је себе сматрао војником који је упрегнут у служби Богу и Шпанији.  Иако је био наклоњен више монархистичким погледима, одбио је да се прикључи устанку који је 1932. организовала десна струја предвођена генералом Хосе Санхурхом, и чак му је написао писмо у коме љутито осуђује устанак. У октобру 1933. године када је умерена десница дошла на власт, подигао се комунистички устанак, претежно у провинцији Астурија, где је Франко био послат као главнкомандујући да га угуши . Описао је своје утиске овако: „Ово је одбрамбени рат, а брани се цивилизација која је нападнута од стране социјализма и комунизма који хоће да је замене са варваризмом“. Ово искуство било је вежба за будуће борбе против комуниста у грађанском рату. 

Када су левичари 1936. дошли на власт уз минималну већину гласова, подржаван Совјетима, Народни фронт је отпочео своју владавину терора. Шпанска тајна служба безбедности узела је име ЧЕКА у част Совјетске тајне службе. Шпански чекисти, обучени од стране агената Коминтерне посланих из Совјетске Русије, хапсили су, мучили, саслушавали и мучки убијали све оне који су били против социјалистичког режима. Крвави комунистички терор ширио се по целој земљи. Убрзо након избора, у фебруару Франко је послат на Канарска острва под видом  преузимања команде над малом групом војника, међутим било је и сувише очигледно да је уствари изгнан због својих конзервативних ставова. Народна влада је имала разлога да га се плаши, јер су знали да би многи пошли за њим уколико зажели да се прикључи националном устанку, како дипломци из Војне академије из Сарагосе тако и сви његови војници из Африке. У међувремену генерали Емилио Мола и Хосе Санхурхо ковали су план о још једном десничарском устанку, који су били чврсто одлучили да спроведу „ са Франком или без Франка“ како је Санхурхо коментарисао. Као што је већ помињано, Франко није био рад да потеже мач против формално гледано „легитимне владе“, али када  је видео шта ова „влада“ ради његовом народу схватио је да ће то морати да учини.
Шпански републиканци
У јулу 1936. када се Франко уверио да је земља у опасности да постане комунистички пакао сличан бољшевичкој Совјетској Русији, отпутовао је у шпански Мароко да би повео националистички војни пуч.
Када се вратио у Шпанију са својим војницима затекао је кланицу где је беснело безумно, садистичко насиље против хришћанства. За само један месец републиканци - комунисти побили су 75.000 цивила, грађана средње и више класе. Католичка црква, њени служитељи и верници били су мета најужаснијих прогона и мучења. Процењује се да је убијено од 6.000 до 10.000 свештеника, монаха и монахиња. Многи су убијани на најзверскије начине, тако што су исечени на комаде или спаљени живи. Монахиње су јавно обнаживане, силоване, клане и често качене на месарске куке као животиње и тако излагане на јавним местима.
Демолирани и обесвећени храмови од стране шпанских републиканаца
Силована и погубљена монахиња од стране шпанских републиканаца
Цркве, мошти и било која врста светиње погањени су и уништавани без милости. Према неким подацима буквално пола од свих цркава су сравњене са земљом. Цркве и манастири који су «поштеђени» били су на разне начине обесвећивани. 
Морбидна бласфемична специјалност шпанских републиканаца била је отварање хришћанских гробова у црквама и вађење лешева које су јавно излагали на улицама

Ископани леш монахиње  изложен на улици посматрају пролазници
Шпански комунисти чинили су посебно до тада нигде виђено светогрђе, тела мртвих давно сахрањених хришћана ископавали су из гробова и јавно их излагали у настраним и скарадним положајима наслоњеним на храмовима или по зидовима улица. Познат је случај «стрељања Христа» на Анђеоском брду у Хатафи, предграђу Мадрида, иначе познатом као географском центру Шпаније. Наиме, шпански борци републиканци постројени у стрељачком строју испред великог споменика Христу обавили су обред егзекуције Христа тако што су пуцали у Христову статуу. 
Шпански републиканци стрељају Христа, Хатафе, август 1936.

Ругање светињама: Шпански републиканци позирају обучени у свештеникчке одежде

Шпански републиканац уз комунистички поздрав стиснуту песницу показује свој богоборни трофеј - одваљену Христову главу
Шпанија је била прегажена најопакијим демонима из самог дна пакла који се нису бојали ни Бога ни људи, и брзо се претварала у стравични апокалиптични кошмар. Веома значајна и потресна чињеница је да од толико хиљада побијеног свештенства и монаштва није забележен ни један случај одрицања од Вере и Христа.
Франкова војска са крстом на челу креће у одбрану хришћанске цивилизације
Франкова војска у борби за Крст часни против безбожника

Франкови војници на молитви пред одлазак у битку
Франкова војска на поклоњењу чувеној шпанској светињи Мајци Божијој у манастиру Монтсерат недалеко од Барселоне
Националисти предвођени Франком желели су да окончају овај хаос и да спрече стварање комунистичке државе и у томе су били немилосрдни, као што наводи признати социолог Ерик вон Кенхелт –Ледин : „... генерали су одлучили да је бољи ужасан крај, него ужас без краја.“ Никаква себична амбиција није руководила групу врховних генерала, напротив националисти су представљали и борили се за већински део популације која је систематски истребљивана. Кенхелт – Ледин описује како је једном док је путовао кроз Шпанију питао групу људи у крчми, који су сви били различитог порекла, шта мисле зашто су републиканци изгубили рат иако су били у предности и под њима су били највећи градови и најбогатији региони, одговор је био једноставан: већи проценат становништва је просто бранио голи живот.
Франкове војнике мештани радосно дочекују са иконом Христа као спасиоце од безбожних хорди републиканаца
Фабрички радници, који су били главно оруђе комуниста, пошто направе инцидент, могли су слободно да положе оружје и иду кући, док према становништву које је било мета комуниста није било милости: „Сваки и најмањи земљопоседник, племић, сваки свештеник или верујући католик, индустријалац или крупни трговац, сваки конзервативац или буржуј био је већ сам по себи крив, па је тако могао и бити исечен на комаде“. Чињеница да су „републиканци“ били тако силно подржавани од стране Совјетске Русије и комунистичке Интернационалне бригаде, коју су сачињавали фанатични комунисти са свих страна света (укљчујући и Сједињење Америчке Државе), говори довољно, да је то уствари био преврат (револуција) диктиран од стране Совјета. У Шпанском грађанском рату на страни републиканаца активно борбено учешће узело је више од 1.500 југословенских комуниста. Најпознати међу њима су Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Родољуб Чолаковић, Петар Драпшин, Коста Нађ и Вељко Влаховић. За време Другог светског и грађанског рата у Југославији у редовима Титових партизана чак 30 "шпанаца" имало је чин генерала. После рата и комунистичке крваве окупације Југославије "шпанци" су били носиоци највиших функција владе и Савеза комуниста Титове Југославије.


Иако су десне фракције биле раздељене и кретале су се од монархистички опредељених Карлиста до екстремно десних Фалангиста Хосе Антонија Прима де Ривере, Франко је успео да их уједини у чврст антикомунистички фронт. Пошто је његова молба за помоћ за борбу против комунизма првобитно упућена демократским земљама (Енглеској, Француској и Сједињеним Државама) одбијена, Франко прихвата понуђену помоћ од нацистичке Немачке и фашистичке Италије, које су му помогле не зато што су имали исту идеологију, већ очекујући да ће Франко у евентуалном рату заузети њихову страну. Помоћ је стигла и од оних који су изнад свега ценили антикомунистичку борбу, од Руских белогардејских емиграната, ветерана Руског грађанског рата за одбрану царске Русије од бољшевика.
Руски белогардејци монархисти у Шпанском грађанском рату на страни генерала Франка на молитви под заставом царске Русије
Руски белогардејци добровољци у Шпанији на страни генерала Франка у борби за традиционалне хришћанске вредности: Por Dios, por la Patria, y el Rey! За Веру, Царя и Отечество!  
После три године крававе и љуте борбе националисти су коначно победили уласком Франкових трупа у Мадрид 1. априла 1939. Ослободивши Мадрид генерал Франко је узвикнуо: HEMOS PASADO! (Прошли смо!) као одговор на чувену републиканску поруку којом је био окићен сав Мадрид NO PASARAN! (Неће проћи!) која се односила на националистичке снаге.

Комунистичка окупација Мадрида
HEMOS PASADO: Генерал Франко на свечаној војној паради у част ослобођења Мадрида
Рат је однео 200.000 живота и потпуно је уништио земљу и економски и социјално. Скоро да није постојала породица у којој није убијен макар један члан, а мржња се укоренила дубоко на обе стране. Пошто је генерал Санхурхо погинуо у авионској несрећи у јулу 1936. а генерал Мола, у јуну 1937, Франко је био једини преостали лидер земље, мада је он већ у окотобру 1937. примио титулу Вођа (Каудиљо) Државе, као и титулу Генералисимуса Националне Армије. Пред њим је био јако тежак задатак, да поново уједини и обнови земљу. У свом говору из децембра 1939. изјавио је да су његове намере да „уништи мржњу и острашћености које нам је оставио прошли рат“, тако да је све заробљенике, који су били ухапшени због злочина према хришћанској Шпанији, позвао да траже искупљење „ кроз рад пропраћен покајањем и трпљењем“. Један од његових пројеката „национални чин искупљења“, био је изградња великог меморијалног комплекса посвећеног свима који су пали у Шпанском грађанском рату, Долина Палих (Valle de los Caídos) 
Долина Палих
Требало је осамнаест година да се изгради овај монументални меморијални комплекс, у склопу којег се налази и огромна базилика посвећена Часном Крсту, друга по величини у свету, одмах после базилике св. апостола Петра у Ватикану, уклесана у стену, на врху које се као круна уздиже џиновски камени крст, до дана данашњег највећи на свету. Четрдесет хиљада палих војника са обе стране сахрањено је заједно на тој земљи у знак опроштаја и измирења.  Основан је и Бенедиктански манастир где се до данашњег дана свакодневно служе мисе за покој њихових душа. Левичари, Франкови опадачи упоређивали су овај споменик са нацистичким концентрационим логорима само зато што су неки од осуђеника учествовали у његовој изградњи, а у суштини већином су га градили професионални радници. Само око 250 ратних заробљеника из републиканске војске радило је на овом пројекту зарад скраћења казне, а уз то су добијали и плату која је била уобичајена у то време за физичке раднике, док су њихове породице добиле куће, а њихова деца образовање. Хапшења и погубљења политичких противника под Франком у поређењу са Совјетским, Нацистичким или Титовим режимом било је неупоредиво мање. Ово никако није било истребљење непријатеља или неке класе, него реална казна за стварни злочин. Сваки случај је узиман понаособ према закону о политичким одговорностима из 1939. У једном свом говору Франко је изјавио: „Шпанци морају имати на уму да је хришћанско милосрђе према обманутима и покајницима безгранично, али они треба да се држе принципа разумности и да не допусте инфилтрацију упорних непријтеља Шпаније“. Овај умерен и „разборит“ приступ били су обележје Франкове владе.

Каудиљо Франко са супругом Кармен
Поред тога што је хтео да залечи дубоке ране које су остале после рата, Франков циљ је био и да опорави  бар нешто од духовних оштећења која су почињена и да у Шпанији обнови традиционалне институције. У то време хришћански свет био је разбијен и у крхотинама стењао под разарајућим силама паганског нацизма, богоборног комунизма, демократског антихришћанског либерализма и секуларизма. Франко је одбацио све ове револуционарне идеологије и вратио католичкој цркви њену стару позицију централне, уједињујуће, духовне силе народа. Институције и цркве су обновљене, а свештенство је поново издржавано и поштовано. Кроз хришћанске вредности који су постали основа Закона, поново је покушано успостављање хришћанског друштва. На пример абортус, контрцептивна средства, проституција, хомосексуализам и педофилија били су законом строго забрањени. Иако су Западне (либералне) силе покушале да оклеветају Франка и његов режим као тоталитаран, многи историчари се слажу да се лична слобода повећала за време његове владавине. Кенхент – Ледин је био изненађен када је путовао кроз Шпанију 50-тих година, колико је тамо била велика слобода говора. Са материјалне стране гледајући, нико не може да игнорише „Шпанско чудо“ у каснијим годинама Францискове Шпаније, током којих су лична примања грађана порасла за невероватних 900%. Без обзира колико је труда уложено да се понизи Франко и његово време, много Шпанаца сећа се Францискове Шпаније као лепог места за живот, док је остатак Европе патио од сваке врсте оскудице.

Поред ових  достигнућа величина чињенице да је Франко успео да остане изван другог Светског Рата се такође не може игнорисати.  Ово је била  велика победа како за Шпанију тако и за цео западни свет. Гледајући просто само најбоље интересе своје земље, Франко је помогао да силе Осовине буду побеђене тако што је одбио да укључи Шпанију у рат на њиховој страни, а одбио је и да Хитлер дође директно до Гибралтара што би за Савезнике било фатално. За овакав потез требало је прилично храбрости и мудрости, с обзиром да је Шпанија дуговала Немачкој и Италији за помоћ коју је примила у Грађанском рату, а обе ове земље су биле потпуно способне за напад на Шпанију. Франко је некако успео да овим компликованим потезом успостави равнотежу, храбро али дипломатски одбијајући Хитлерове захтеве разјарио је страшног диктатора, али је опет успео да га одржи довољно мирним да ипак не нападне Шпанију, што је на крају и спасило западни свет.  Амерички пилот, поштовалац монархије и антикомунистички шпијун Хилар ду Бериер признао је: „ Упркос својим манама (од којих је једна по ду Бериеру претерана посвећеност католичкој вери што се по њему граничило са „религиозним фанатизмом“)... Франко је вероватно био један од наших највећих савезника.  Да он није тако чврсто стајао против комуниста и нациста свет је могао буквално да пропадне.“ Највећа иронија је то што су земље које највише критикују Франка управо оне којима је он највише помогао да буду спашене.
Генерал Франко на састанку са Хитлером
Франко је  био потпуно неутралан у Другом Светском Рату уз изузетак да је дозволио оснивање „Плаве Дивизије“ (División Azul) која се састојала искључиво од добровољаца антикомуниста, ветерана Шпанског Грађанског рата, који су се на страни немаца борили против бољшевичке Црвене армије на Источном фронту. Ово је умирило Хитлера, а било је у складу са Франковим антикомунистичким уверењима. Упркос генералном презиру Франкове Шпаније, чак су и Савезници били толико поштени да по капитулацији Немачке пусте Плаву Дивизију да се врати у Шпанију неповређеном. Ово је било прећутно али очигледно признавање чињенице да се Плава Дивизија није борила за нацизам него против комунизма, према коме су и сами Савезници осећали непријатељство.

Генералисимус Франциско Франко са будућим Шпанским краљем Хуаном Карлосом
Упркос огромној моћи која му је припала, и његовим монархистичким уверењима (или баш због њих), током своје владавине Франко никад није ни помислио да се прогласи за краља, него је себе увек називао регентом краља који је у изгнанству, иако јесте носио униформу коју обично носи краљ и додао је својој титули „Каудиљо“ још и „милошћу Божијом“ (Caudillo de Espana por la gracia de Deus). Шпанија је тада била још далеко од политичког и духовног јединства, и Франко није био спреман да је из своје чврсте руке препусти некоме ко није делио његове визије о Шпанији као традиционалној, монархистичкој, хришћанској земљи. У говору из 1938. године он каже: „ Шпанија је била велика када је имала аутократора са мисионарским духом. Њени идеали су пропали када је озбиљни владар замењен са скупштином неодговорних људи који су прихватили стране мисли и манире.“ Он се бојао да Хуан де Бурбон, наследник Шпанског трона, има сувише либералне погледе, зато је довео његовог сина,  Хуан Карлоса, да га образује и припрема да ступи на престо. Нажалост, Хуан Карлос је само површно прихватио Фаранково руковођење, и при крају Каудиљевог живота већ је тајно припремао да у Шпанију уведе демократски режим. Чим је  Франко преминуо и пошто је Хуан Карлос крунисан за краља, одмах је увео вишепартијски систем, либерализам и демократију.

Демократска краљевина Шпанија: уклањање свих споменика генерала Франка
Плодови нечувене издаје краља Хуан Карлоса Франкових хришћаниских идеала данас су очигледни у демократској „краљевини“ Шпанији, а препознају се по моралној декаденцији, обезбожењу нације и нестанку националног идентитета. Шпанци су напустили Богоугодну институцију породице и увели неприродни, деструктивни систем лажних вредности тако да су их муслимани бројчано надмашили. У исто време данас је у тренду да се презире и чак мрзи сопствено наслеђе. Франково место у Шпанској историји, као и тренутни анти – Шпански дух у Шпанији укратко се могу изразити речима једне „неошпањолке“ (или боље рећи лажне Шпањолке), феминисткиње која је изјавила у једном чланку „Financial Times“ (мај 2015): „Франко представља све оно што не волим у вези Шпаније и Шпанске историје: ултра десницу, однос цркве и државе и цео тај, причешће и свакодневне мисе, начин живота“. За верујућег хришћанина овакво омаловажавање, било би му највећа похвала.

Страшно је што је данас демократски орјентисано друштво углавном успело да код Шпанаца уништи или бар измени светлу успомену о човеку који је покушао да спречи трагично уништење њихове земље и чак им обезбедио 36 година мира, благостања и просперитета. Сваки траг о њему је избрисан, статуе и споменици Франка су склоњени са тргова и улица. Улице или институције које су носиле његово име преименоване су. 2004. године основана је комисија  „за повратак достојанства и обнову сећања на жртве Франковог режима“ у преводу направили су од комунистичких ратних злочинаца жртве и мученике, а Социјалистичка партија која је победила 2007. увела закон о историјским успоменама Шпаније, у њему су изразили потребу да се успомена на Франка што више оцрни. Као и њихови морбидни некромантски идеолошки претходници и данашњи левичари хоће да ископају Франково мртво тело, склоне га из Долине палих, а сам споменик да обесвете и посвете демократији(?!?). Манастир који се тамо налази затворен је за јавност, што показује да и данас као и за време Грађанског Рата постоји рат духовне природе, чак се десио „необјашњиви инцидент“ када је у Долини Палих уништена велика статуа Пресвете Богородице. За разлику од Франка, његови непријатеље ни дан данас нити заборављају нити праштају.

Оклеветаном током живота и после смрти да је фашиста, Франку се мора пружити прилика да макар сам себе брани. Цео његов дух прожима и јасно се сагледава кроз речи његове молитве на крају Грађанског Рата, када је положио свој војнички мач пред олтар у Мадриду 1938. и заклео се да га више неће подићи осим у случају одбране Шпаније:
Господе, милостиво прими подвиг овог народа који је одувек био Твој,  са мном а у Твоје Име храбро поразисмо непријатеље истине у време данашње. 
Господе Боже у Твојој је руци сва праведност и моћ, даруј ми Твоју помоћ да водим овај народ и наслеђе Твоје до потпуне слободе, у Славу Твоју и Цркве Твоје.
Господе, дај да сваки човек позна Исуса Христа као Истинитог Бога.“

Последњи хришћански владар: Генералисимус Франциско Франко по милости Божијој Каудиљо Шпаније 
Оваква молитва не може се никад произаћи од нацисте или фашисте јер они по дефиницији нису хришћани, она се не може оценити другачије него као молитва истинког хришћанског крстоносног витеза, чија је успомена вредна сваког поштовања. Данас ми хришћани живимо баш у онаквом свету против кога се Франко борио и требали би, као што је и он радио, да чувамо наше свете хришћанске идеале борећи се за њих до самога краја. Иако не можемо очекивати да потпуно одагнамо гнев Господњи, нити можемо да спречимо крај овог света, али ипак Господ може наше молитве и дела услишити неким малим васкрсењем и одлагањем казне пре коначног краја као што је то учинио са Франковом Шпанијом. 

Por Dios, por la Patria, y el Rey!

¡Arriba España!
Знак Франкове победе - Victor


Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.