СВЕТОСАВСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ


СВЕТОСАВЉЕ И ХРИШЋАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Многи злонамерници наш христоименити Српски народ и нашу националну Српску Цркву оптужују за претерано истицање нације изнад Православља. Ту по њима негативну појаву коју чак  изједначавају са паганским национализмом који извитоперује Православље, препознају у тзв. Светосављу.
Да би одбранили Светосавље као наш српски народни израз Православља (Православно хришћанство српског стила и искуства) од таквих и сличних напада прво морамо објаснити шта је хришћански национализам, односно хришћанска нација.
Нација је макроантропос – увећани човек. Њена основа је породица; а породица се надаље шири и грана на задругу коју фромирају многе породице, а увећана задруга формира племе; а увећано племе – нацију. Овако формирана народна заједница – нација добија своје тело из испреплетаних  душа које попут корења у земљи чине једно дрво, тј. један невидљиви и недељиви организам. Нација је дакле органско јединство свих појединаца, она је ново биће које су чланови својим удруживањем створили. Овакву органску заједницу ради потпуног разумевања њене мисије у нашем животу треба схватити само из угла вечности, не само као данас живећа поколења, већ као бескрајне низове поколења из давне прошлости до несагледиве будућности.
Нација као ново биће јесте истовремено и духовна структура. Попут човека појединца она је састављена из двојединства душе и тела. Народни дух је природна последица националног бића. Јединствено духовно устројство једне нације манифестује се вековима истоветним друштвеним и душевним животом. Телесној сродности људи једне нације одговара њихова духовна сродност. Један народ се кроз векове на исти начин радује и тугује, пева и плаче, мири и свађа, брани и напада. Истоветни народни дух манифестује се у свим димензијама вековне народне културе. У овом контексту самобитности идентитета једне нације сагледавамо и мистичан спој тог националног органског бића и народне душе са Христом.
Светосавље нема никакве додирне тачке са паганским национализмом. Нација без Христа је тело без душе, а тело без душе је мртво тело – леш. Светосавље можемо повезати само са хришћанским национализмом, светосавским, светолазаревским или црквеним национализмом.
У нашем случају сусрет и спој народног бића и народног духа свог протканог Христом и хришћанством остварио се у најпунијој мери кроз Светога Саву, кроз његову Христом преображену личност. Овде морамо нагласити да православље није никада поништавало ниједну природну, урођену самобитност како личности, тако и народног бића. Православље и личност и нацију само преображава из старо-адамовске у ново-адамовску и плодотворно их оплемењује, „калеми“ на Чокоту Христу. Навешћемо као пример свете Апостоле. Сви свети апостоли без изузетка од апостола Андреја до апостола Павла пришли су Христу и усвојили Га на свој начин. Ни код једнога од њих нису били поништени личност и карактер. Личност свакога од њих била је само преображена, ојачана и обогаћена пуноћом Христовом. Овај пример односи се на све покрштене народе које су примили Христа, преобразиле се и оплеменили у Њему неизгубивши тиме идентитет нације као органског бића и народног духа.
Кроз јеванђелско прегалаштво светога Саве Српски народ је у свим својим сферама просвећен Христом и посвећен Христу. Свети Сава је народу српском обезбедио пуноћу остварења једне хришћанске нације: националну самобитну Цркву и националну самобитну државу овенчану српском православном круном. Ова богомблагословена симфонија Српске Цркве и Државе и јесте Светосавски Завет Српског народа који је оличен у двоглавом Немањићком орлу. Српски народ је на овај велики Божији дар дат му кроз лик и дело светог Саве узвратио великим уздарјем српским Светосавским становиштем и културом који су у свим сферама народног живота проткани теодулујом – служењем Богу. То српско становиште и српска култура утемељени на Христовом јеванђељу и јесу Свестосавље.
Значи, Светосавље је највиши домет оправослављења Српске нације или другачије речено пуноћа остварења у Христу Богу Српске нације којим је он нераскидиво уткан са осталим православним народима у православну Саборност Васељенске Цркве Христове. Послушајмо пред крај ове кратке својеврсне апологије Светосавља и хришћанског национализма медоточне речи оца Јустина Поповића:
„Све што је у Српској историји бесмртно, велико и славно, створено је Светосављем. Оно путује кроз све праве Србе, кроз све ствараоце и чуваоце светосавских вредности и идеала. На свима историским беспућима, оно нам је било непогрешиви путоказ; у свима тминама - сунце; у свима тугама - утеха; у свима смртима - спасење; у свима робовањима - врело оптимизма; у свима кризама - савест. Откуда то, да Светосавље постане нашим народним Еванђељем? Отуда, што га је Свети Сава својим апостолским и светитељским радом и трудом унео у народну душу, сјединио са њом, учинио га савешћу њеном. A по светосавском Еванђељу, шта значи: бити Србин? - To значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више свега; увек се при дилеми приволети Царству небеском а не земаљском; и: све решавати "по правди Бога истинога", па макар све демонске силе удариле на те; но и у том страшном случају:
Боље ти је изгубити главу,
Hero своју огрешити душу!“
Свако народно дрво засађено у Христово име кроз свој корен црпи храну из земље, а својим лишћем и крошњом расте ка Сунцу Правде Христу Богу нашем, тако и наш народ укорењен у Светосављу не може да очекује да ће крошња да се подигне високо ако корени нису довољно дубоко и снажно у њему укорењени. А ако их не дај Боже посечемо, крошња ће се осушити и дрвета (Српског христоименитог народа) више неће бити.
Зато чувајмо нашу верност светитељу Сави и укорењујмо се у Светосављу „да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас“ (о. Јустин Поповић).

Беседа епископа Акакија Утешитељевског на Савиндан 2016.


Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.