недеља, 31. јануар 2016.

ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ – МУЧЕНИК ЗА СРПСКИ НАРОД


Када је усуд делио срећу, није био много наклоњен Милану. Па ипак, доделио му је нешто што многим другим људима није: здравље, поштење, храброст, хуманост, родољубље. Богатство и лак живот му није доделио. Покојни Милан нити је за њих живео, нити је за истим жудео. 
Милан Недић је рођен 2. септембра 1878. год. у Гроцкој од оца Ђорђа, тада среског начелника, и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокешине (на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена Васојевића. Мајка Милана Недића је родом са Космаја, унука кнеза Николе Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао Сима Милутиновић Сарајлија.
По завршеној Крагујевачкој гимназији, Милан Недић је ступио у нижу школу Војне академије 1895. год. са 28. класом питомаца. Године 1904. завршио је и Вишу школу Војне академије са 12. класом слушалаца, а затим ђенерал-штабну припремну и одмах преведен у струку.

Тада, 1903 .године, пред Милана Недића први пут се поставља једно тешко питање савести и одговорности. Те 1903. године организатор атентата на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, тада капетан, Драгутин Димитријевић Апис, саопштио је Недићу свој план за убиство краљевске породице Обреновића, и позвао Недића да и он узме учешћа у атентату. Недић је Апису одговорио: "Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност".
Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.

Као веома запажен официр постављен је за ордонанс - официра Краља Петра II у својој 38. години, -1915.- био је ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за ослобођење.. У Балканским ратовима добио је низ одликовања и медаља за храброст. У време Српске голготе, - прелажења српске војске кроз Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије.

После завршеног Првог светског рата Милан Недић је постао дивизијски ђенерал у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Половином априла 1919. године, Хрвати су спремали преврат - да се одвоје од државне заједнице СХС, и да прогласе Хрватску републиком. Када је ово требало да се деси, командант Четврте армије Божа Јанковић био је тешко болестан, и налазио се у болници. Недић је, као начелник штаба у поменутој Армији наредио да се Загреб опколи са свих страна војском. Позвао је у штаб армије десет виђенијих личности - Хрвата из Загреба, и рекао им: "Обавештавам вас да је Загреб опкољен са свих страна, топови су уперени на сваки део вароши. Примите то к знању и управљајте се према томе". За мудрог је било доста. 

Краљ Александар предложио је Министарском савету да за команданта Треће армијске области са седиштем у Скопљу, буде постављен Милан Недић.
Краљ је Недићу, пре поласка на нову дужност, рекао: "Од вас очекујем да Јужна Србија поново буде потпуно слободна од бугарских напада, а исто тако да се и албанским качацима стане на пут. Желим да Срби Јужне Србије живе животом слободних житеља ове земље".
Ђенерал Милан Недић је, поверену му мисију, извршио до танчина, тако да се већ 1930. године о качацима и Македонцима више није чуло.
Године 1932. прослављена је двадесетогодишњица прве регрутације првих регрута из Јужне Србије који су служили у српској војсци. На ову прославу дошли су сви преживели јужносрпски регрути из 1912. године. Дошли су сви са шајкачама на глави и јавно узвикивали у Душановом Скопљу: "Ми смо Срби! Нема Македонаца на територији Јужне Србије!"
На прослави у царском Скопљу, између осталог, Недић је рекао: "Чујте глас оних које је труба са Душановог града опет позвала на војнички збор. Ви који сте непрестано вређали Јужну Србију називајући је 'Македонијом', ви који сте тражили и стварали проблеме онде где их није било, сви који сте бацали клевете о мањинама, дођите на велику смотру у Скопљу, да својим очима видите и својим ушима чујете шта је Јужна Србија!
Дођите да вам они који су Србију стварали својим патњама и својом крвљу својом младошћу и својим страдањима, и они други, мртви којих су легије - кажу да су они са нама са севера - једна душа, једно тело, један народ!"

Раширено је комунистичко мишљење о Недићу као немачком колаборанту. Међутим, још 1939. године Недић је написао један чланак против Немачке, који је носио наслов: "Нови drag nach osten". Поменути чланак послао је уреднику "Ратника" (војног листа), ђенералу Шкекићу. Прочитавши га, Шкекић није смео да га објави, већ је за објављивање тражио одобрење министра иностраних послова Цинцар-Марковића. Овај је забранио објављивање Недићевог чланка.
После италијанског напада на Грчку Недић је од кнеза Павла захтевао да га пошаљу за команданта Треће армије, па да он, Недић, како је рекао кнезу Павлу, "натера прво Италијане у Јадранско море, а потом да се окрене против Немаца, и под борбом да се повуче у Грчку".
Ни кнез Павле ни југословенска влада нису се сложили са Недићевим предлогом, већ су га сменили са положаја министра војске и морнарице и одредили га за члана ратног савета. Немачка штампа неколико дана на насловним странама писала о Недићевој смени, истичући у написима да је "великосрбин" и "српски шовиниста".

Најзад, по капитулацији југословенске војске, Немци су пронашли Недића у стану и захтевали од њега да не напушта стан до даљег. Испред улаза у зграду постављена је стража. Тиме је стављен у кућни притвор. Петог јуна 1941. године, у смедеревској експлозији, поред многих других жртава, погинули су син јединац, снаја и унук ђенерала Милана Недића. Сахрана Недићевог сина, снаје, и унука обављена је на Новом гробљу. Немци Недићу нису дозволили чак ни да присуствује сахрани. Тек увече, кад се смркло, у пратњи два гестаповца, Недић је одвезен на гробље, да из даљине види гробове својих најмилијих. Није му дозвољено ни да изађе из аутомобила.

До напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских избеглица . Број избеглица, у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све је њих требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати. 

Комунистички устанак није био устанак против окупатора, циљ је био двоструки: помоћи комунистичком Совјетском Савезу вежући немачки војни потенцијал на простору бивше Југославије и свргавање Монархије крвавим револуционарним комунистичким превратом.
Прве партизанске акције довеле су и до страховитих одмазда. 1: 100 за убијеног а 1:50 за рањеног Немца. Партизани су наставили са акцијама мучки нападајући и ликвидирајући појединце или мање групе. Настојало се појачати терор и уништење народа како би огорчење и страх што више расли и определили целокупни српски народ да се дигне на устанак. У та суморна времена, остати без икаквог посредника извеђу обезглављеног народа и окрутног окупатора била би сигурно пропаст и погибија за Србе. Тих дана се у Београду одржава састанак на коме учествују истакнути представници политичких партија, академици, најугледнији професори  Универзитета, представници: инжињерске, лекарске, индустријске и адвокатске коморе као и други јавни и културни радници. Шеф комесарске управе Милан Аћимовић обавештава да је управо поднео оставку ради немогућности да обезбеди ред и мир у земљи. Многи српски интелектуалци су одмах увидели да је у овом тренутку ослабљеној држави и измученом народу много већи непријатељ анархија него окупатор. Аћимовић предлаже да се формира једно ауторитативно управно и политичко тело чији би задатак био даље спашавање Срба од биолошког уништења. Предложен је Димитрије Љотић, који се захвалио наводећи као разлог да је за такву одговорну функцију потребна личност од угледа, која ужива поверење народа и која није страначки опредељена. Љотић предлаже бившег министра војске и морнарице, комаданта групе армија и армијског ђенерала Милана Недића. У то време, из Софије, где му је био штаб, у Београд је допутовао федмаршал Лист. Окупио је војне и цивилне заповеднике и саопштио им Хитлерово наређење: устанак морају угушити свим средствима, безобзирно и снагама којим располажу јер им Врховна команда неће упутити ни једну нову јединицу.
Изјава др Турнера , цивилног управника Београда на суђењу после рата: "Хоћу, али и морам да изнесем управо чињенице, а то свакако жели и високи суд. На том саветовању констатовано је да комесарска управа у Србији са министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није успело да у Србији престану диверзантске акције и напади на немачку војску. Из
саме немачке Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора свим силама прекинути, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то захтева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на бившег министра војног, ђенерала Милана Недића. Недића сам затекао у његовом стану, где је био под стражом. Био је потпуно утучен човек, који је недавно у Смедереву у великој експлозији изгубио сина јединца и снаху. Када сам му изложио предлог војних окупационих власти и разлог моје посете одлучно је рекао:"Шта вам пада на памет. Ви сте луди". Да, баш тако је рекао "Ви сте луди". И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са дубоким уверењем да ђенерал Недић није најсрећније изабрана личност и да морамо наћи друго решење. Међутим генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми следеће: 'Уколико Ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Северну Србију предаће на управу Мађарима, а остатак Србије биће подељен на бугарску окупациону зону и на албанске трупе које ће добити цели Санџак и управу до Краљева, где ће бити граница са бугарском окупационом зоном'. Када ме је ђенерал Недић поново одбио, ја сам му отворено саопштио, какво је решење нађено. Он је пола сата ћутао, онда ми је тихим гласом рекао: "Пристајем". Ето, високи суде, тако нам је успело да образујемо Владу
ђенерала Милана Недића" завршио је своје излагање др. Турнер. На другом састанку бивши градоначелник Београда Влада Илић и председник Српске академије наука и уметности Др. Александар Белић, плачући су молили ђенерала Недића да не одустане и да се прихвати спасилачке улоге српског рода. Добрица Ћосиц у књизи "Верник" на стр 624. пише: "Нисам ја ни политичар, господине Луковићу. Политичари су своју улогу завршили. Државу су упропастили. Срушени су јој темељи. Остао је народ који треба спасти. А ту дужност данас могу да изведу само - војници, који верују да им је дужност да се жртвују". На стр 628-629.:"Мислите да ту снагу мора да има комадант армије који је изгубио рат. Мислим да не мора. А шта ће бити са српским народом ако Немци пусте усташе да кољу до Чачка и Ваљева? Мађаре до Западне Мораве, Бугаре до Крушевца и Ћуприје? - Не знам шта ће бити. Страх вас је да се компромитујете у сарадњи са окупатором? Страх вас је да вас комунисти назову издајником? Генералов глас постаје љутит и претећи. Данас су сви компромитовани који још ходају по српској земљи. Сви живи су издајници. Ви ме, вероватно, сматрате немачким човеком? Немачким плаћеником, слугом окупатора, генералом жељним власти? - одјекује мртвачница од генералове вике. -Не господине генерале. То није моје мишљење о вама. Или ме сматрате кукавицом који је уцењен и који, да би сачувао своју главу, пристаје да за немачке интересе угуши комунистичку буну и смири Србију? - Не, ја тако не мислим господине генерале. - А шта онда мислите? - Мислим да Србију нико не може спасти. Она се због нечега одлучила да нестане с мапе света. - Није, господине Луковићу, српски народ одлучио да нестане с мапе света. То су одлучили бољшевички и енглески агенти и масони. Србија није самоубица. Она је жртва Лондона и Москве".

Пре почетка рада Владе, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном заповеднику Данкелману предао писмени захтев:
ОПШТИ ЗАХТЕВИ
1. Да се образује српска влада , која управља свим пословима државе и
народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у
Србији;
2. Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити
ред и мир у земљи и то:
а. жандармерије до јачине 10.000 жандарма;
б. потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге - до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији;
в. оружје и оружану спрему под а. и б. даје Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
3. да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин:
а. да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди пусте кућама у Србију;
б. да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
в. да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
г. да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе.
4 побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
5. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском.

ПОСЕБНИ УСЛОВИ

1. да се дозволи образовање једног политичког савета- сабора - који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског народа.
2. У унутрашњој политици:
а. борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе; оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна;
б. у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
в. с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је одобрити државне и националне амблеме.

Чим је Недић формирао кабинет, он је у свом познатом говору објавио крсташки рат до истребљења комунистим и свим домаћим злотворима: „...да вама предам српски аманет са мојим наређењем. Сви сложни, повезани и пожртвовани јуриш на пролетере и ни једног у животу не оставите, јер је то зло семе у земљи ... Да живи наш млади Краљ, да живи српски народ“. Комунисти су одмах сковали план како да сруше Недића. Отпочели су паклену пропаганду називајући га „издајником“, „немачким слугом“, „квислингом“ ... Многи грађани су потпали под утицај комунистичке пропаганде. Убрзо после преузимања дужности отпочели су и напади на Недића из иностранства од наше избегличке владе преко емисија из Лондона, Њујорка и Каира. Ове емисије имале су огромну корист за комунисте и све српске непријатеље.

Радом владе Милана Недића прилике у Србији знатно су се побољшале већ половином 1942. године. За ово време Недић је помагао новчано, са храном и другим потребама све Србе и ван Србије, као и национални покрет Драже Михаиловића. Ова помоћ се обављала тајно и са великим ризиком, јер окупатор то не би никада дозволио.
Милану Недићу је замерано са више страна да поред себе има недостојне сараднике и људе ниског морала, какав је био, рецимо, министар Танасије Динић. Сви они који су Недића критиковали нису знали да он није био у могућности да смени једног министра у влади. Ко је могао уклонити Динића кад је њега држала комунистикиња Вера Пешић, која је била љубавница генерала Бадера, и других који су немилосрдно скидали српске главе.
У самом Београду изведени су огромни радови на канализацији, водоводу, на порушеним стамбеним зградама ... Позоришта и биоскопи су обновљени.
У 1942. години Недић је у Смедеревској Паланци образовао завод за преваспитавање комунистичке омладине (СКОЈ). Омладина комунистички васпитана није уништавана и убијана него је упућивана у овај завод и тако избегавала сигурну смрт. Има доста примера где је Недић од Немаца просто отимао омладину коју су они требали стрељати због комунистичке активности. Не може се тврдити да је сва та омладина преваспитана, али је ипак већина питомаца Завода за превсапитавање постала добра и национална.

Недићева влада Националног спаса под окупацијом одбијала је да учествују у прогону Јевреја, па је чак на директно немачко инсистирање одбацила сваку могућност да донесе антијеврејске законе. "Не само да српска управа у окупираној Србији није хтела да донесе закон против Јевреја, него није учествовала ни у једној мери њиховог истребљења. Све су то радили сами Немци на своју руку и преко својих органа"(Лаза Костић – “Срби и Јевреји” стр.32).

Светлана Велмар - Јанковић у књизи "Лагум" на стр. 43. пише о колаборацији:
"Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их
неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?"

Дејан Медаковић у књизи "Ефемерис" књига II (Хроника једне породице) на страни 30 наводи:
Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду, притисли Србију са својим очајем, као да не виде и њен властити безизлаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а помоћ никаква, нико неће да се жртвује, јер је свима јасан исход рата. Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од
користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављене ван закона, сви би нас убијали као зечеве".
На стр. 144: "Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму Прибичевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја 'издаја'." 

Пре него се и помисли да се да суд о ђенералу Недићу, подсетимо се на детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу населити околне народе - немачке савезнике. Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места. Зеалтер Р. Робертс: "Tito, Mihailovic and the 1941 - 1945" стр. 258; 

Позната новинарка Rusth Mitchell, рођена сестра чувеног америчког
генерала "Billy" Mitchell-а у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли Мејл од 7. маја 1947 пише;"постоје необориви докази да Милан Недић није колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала или чак Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и војним вођама Недићево име није било споменуто."

Немачки социолог Johann Wusct, професор славистике на универзитету у Грацу - др. Јозеф Матл, Др. инг Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана - мемоари Сондер- ауфтраг Судост, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Касе (немачки посланик у Загребу) и многи други употпуњују слику о Недићу као човеку, као патриоти, као најзаслужнијем субјекту за спас Срба у Другом св. рату. 

У недељу 1. октобра 1944. године, немачки министар Нојбахер, посетио је Милана Недића и обавестио га, да се Немци повлаче из Србије, пошто Совјети снажно продиру кроз Банат и на простору целе источне Србије.
3. октобра у подне, Недић је разрешио владу, а у 3 сата истог дана одржао је седницу и разрешио дужности све оружане формације изузев Добровољаца, који су још раније донели одлуку о повлачењу у Словенију. По окончању седнице, цела влада је отпутовала у Аустрију (Кицбихел, близу Беча) и са својим најближим сарадницима сместио се у хотелу "Пост", у Салцбургу. Кицбихел је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали.
По доласку америчких трупа многи су похапшени. Међутим, српску владу нико није узнемиравао. Тек после пет месеци Недић је први пут био приведен на саслушање. Речено му је: „Можете ићи кући, али да не напуштате Кицбихел“. Отприлике три месеца касније Недића поново хапсе и затварају у заробљенички логор сталг VII у Мозбургу.
Тек крајем 1945. године Титовој Озни је успело да Недића пронађе. Титова мисија у Mинхену је даноноћно тражила да се Недић преда њима у руке. Американци су покушавали под разним изговорима да то осујете, али на крају пристају под условом да се Недић по окончању саслушања у Београду поново врати у Мозбург (Разлог зашто су комунисти исценирали његово самоубиство). Тито на то пристаје.
На три дана пред одвођење, надлежни у логору су Недићевим пријатељима дали до знања да су вољни да Недић нестане из логора. Спремљене су лажне легитимације. Недић овај план енергично одбија речима: „Ја слободно идем да ми суди српски народ, јер знам да нисам крив“. Никакве молбе и залагања нису помогле. Када је управнику логора саопшена одлука Недићева, он није могао у то да поверује.
И једног јутра, три Титова официра, неопажено, примају Милана Недића и врло љубазно спроводе га до аутомобила и до самог Минхена не везују му руке. Наредне ноћи, преко Клагенфурта пребацују га на територију Југославије.
Недић није изведен пред суд, а савезничкој команди достављен је званични извештај о самоубиству, скакањем кроз прозор. Од 25. децембра до 4. фебруара Недић је свакодневно саслушаван, али његова крвица није могла да се установи. Због тога су га, 4. фебруара 1946. године, у 8 сати и 30 минута, изјутра, органи Озне бацили кроз прозор са трећег спрата, на бетон, у двориште зграде истражног затвора злогласне ОЗНЕ у улици Кнегиње Љубице бр. 5 (Данас је то Инстит за интелектуалну својину Србије). У јавност су пустили лажну вест да је Недић, (старац од 69 година), кроз прозоре (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство. 
Овде се заклопила књига мученичког живота армијског ђенерала Милана Ђ. Недића.

Предлог Декларације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју су потписали посланици у Скупштини Србије 13. маја 1992 год.: др. Војислав Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић: Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од 1941. до 1944. године, заслужан је за спас милион људских живота (искључиво Срба).
Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и своју част за спас Србије.
Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник народни, каквим га прогласише комунисти.
Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске Православне Цркве проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од стране српског народа проглашен "Српском мајком" и "Оцем Отаџбине".
Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време да се са његовог имена скине жиг издајника народног,и да буде проглашен за једног од највећих српских синова, јер у величанственој загробној војсци Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних позиција.Иво Андрић је записао: "Сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута. Први пут кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина."
Задужбина ђенерала Милана Ђ. Недића је српски народ.

ЖИВ ЈЕ НЕДИЋ УМРО НИЈЕ ДОК ЈЕ СРПСТВА И СРБИЈЕ!
СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
СРБИЈА ПРЕ СВЕГА И НАДА СВЕ!


РЕКЛИ СУ О МИЛАНУ НЕДИЋУ

„Односно Недића могу вам одговорити, да његов углед с времена све већма расте у интезитету поштења и родољубља. Што се о њему не пише како је он заслужио, мислим није то због неких неразумних Срба него више због Американаца, заплетених у врзино коло, који увиђају своје грехе али се ипак љуте кад им неко са стране то каже. - Читао сам, да је у Лондону одржат помен Недићу и Љотићу. Тако исто и у Чикагу. Ја их спомињем на литургији редовно заједно са Дражом.“
Свети Николај Жички

„Недић је по моме мишљењу један највећи патриота и мученик за Српски народ који је за њега више учинио но ма који Србин од Косова до данас. Недићеву слику, ако икада српски народ доживи слободу, држаћу је поред иконе крсне славе.“
Четник из одреда војводе Павла Ђуришића, капетан Новица Перовић

''Ђенерал Милан Недић, то је највећи српски син свих времена. Нико и никад није спасао толико живота колико Недић. То је српско сунце које ће у Српству вечито сијати. Недићева душа је била спаситељска, која је српске сузе сушила и лечила тешке српске ране ... Српска мајка, то је био Милан Недић ... Пред његовим ликом нека се поклони сваки поштени Србин и свака Српкиња.''
Чедо Мамула, четник равногорац

„У Другом светском рату ми смо имали два Српска ђенера, два великана Српског рода, један се звао Дража Михаиловић, а један се звао Милан недић. Улогу равну великом кнезу Милошу Обреновићу одиграо је Милан Недић у Другом светском рату. Када су наши главари, наши политичари, наши пучисти заметнули кавгу са Хитлером и онда побегли и када је Хитлер почео да гази све што је Српско и што Српском народу припада. Тада се нашао један човек који је као Милош Обреновић метнуо пред Хитлера своју главу и рекао: скини моју главу ал' поштеди Српски народ. Милан Недић је имао тешку улогу. Да је мене неко питао на почетку рата, хоћеш ли са Миланом Недићем, или са Дражом у шуму, ја бих отишо у шуму. Јер у шуми је било лако, ми смо били своји господари, а у Београду се требало клањати пред Немцима, и спашавати Србију да је не раскопају Бугари, Арнаути и Мађари. Дража и Недић су сарађивали. Војска Милана Недића је снабдевала Дражину војску са оружијем и муницијом. Они су се обојица борили за Српство и умрли за Српство. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави. Ми смо доживели да још има срба код којих су спорне личности Недић и Михаиловић и још горе од тога, они су обојица завршили у Титовим кланицама у Београду и за гроб има се не зна, а у сред Београда, у цвећу, у мермерној гробници почива највећи непријатељ Српства Јосип Броз – Тито. “
Динарски четнички војвода Момчило Ђујић


...При свему томе Београд као да је био заштићен (све до америчког бомбардовања, опет на Ускрс, 1944. године) и од глади и од непосредних ратних догађаја ... Што се тиче нашег односа према "квислиншкој" влади Милана Недића за време немачке окупације - и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован. Данас се доста добро зна какву је судбину Адолф Хитлер био наменио Србији и Србима у случају да се није нашао један Милан Недић. Мишљења су у Француској и даље подељена о улози француског Недића, маршала Петена, за време рата. Лично знам да ме је "Национална служба за обнову Србије", неполитичка организација која је окупљала младе људе ради физичког рада, основана на иницијативу Милана Недића, спасла, како одласка на принудан рад у Немачку, тако и одласка у "шуму" (четницима или партизанима). Милан Недић и његова влада чинили су све што је било у њиховој моћи да се спречи грађански рат у Србији, мада су потајно подржавали покрет Драже Михаиловића, а према комунистима остали до краја непомирљиви, оптужујући их за превремени устанак у земљи и тачно претпостављајући какви су стварни били циљеви Комунистичке партије Југославије. Најжешћи антикомунистички идеолог у политици Димитрије Љотић, а у православној цркви владика Николај Велимировић, упозоравали су без прекида српски народ (још пре Другог светског рата) шта га чека ако се приклони комунистичкој идеологији, наводећи доста истинитих примера из стварног живота у Совјетској Русији. Милан Недић и његов министар просвете Велибор Јонић - чији ми је говор на Коларчевом универзитету, упућен матурантима београдских гимназија 1942. године, остао у добром сећању - такође су покушавали да расхладе многе усијане, младе српске главе, занете, које утопијским, које демагошким, идејама комуниста.

Проф. Владета Јеротић, психијатар и књижевник

1 коментар:

  1. Мала исправка, порекло породице Недић је из села Орашац код Аранђеловца. Отац Милана Недића, Ђорђе Недић је рођен у Орашцу 1834. Године, касније се са породицом сели у Београд и постаје срески начелник, умро је 7. Септембра 1900.године. На гробљу у Орашцу је и споменик.

    ОдговориИзбриши

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.