среда, 10. фебруар 2016.

МОЈОЈ МАЈЦИ


Отаџбином мојом сада поноћ влада.
Крвава и страшна као са дна пакла,
Црвена је авет свој барјак истакла,
И цери се злобно од престоног града.

А сатански кикот што се кроз ноћ ори,
Надмашује српа и чекића звека.
То над родом мојим, господари Чека,
Бездушно га тлачи и грозно га мори.

Коса смрти звижди, пламен гута села.
Наилази плима  пепела и крви
На злосрећне Србе, који као први
Гажени страдају, без руха, без јела.

У несрећи овој једна жена стара,
Скрхана и болна од брига и јада,
Молећи Свевишњег, посрће и пада
За народом својим, који демон хара.

Син јој је мезимац погинуо часно
Против партизана у крвавом боју,
А докле је рањен крв точио своју
Последњим је дахом химну пево гласно.

Та жена којој су жуч и сузе храна
И хлеб јој насушни, то је моја мати,
Ах, стрпи се мајко, Бог ће добро дати.
Та зар не осећаш, да са оних страна

Где кандило моме палом брату гори
Дух јунаштва старог носи поуздање
Да ће српска војска срушити то здање
Црвеног терора, против ког се бори.

Не видиш ли како са Кајмакчалана
Седог Краља барјак над нама се вије.
Не чујеш ли да се крв поново лије
За државу бољих и срећнијих дана.

Др. Витомир Станојевић

„Наша Борба“, Словенија (Са положаја), 
24. марта 1945.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.