БЕСЕДЕ АРХИЕПИСКОПА АНДРОНИКА О САВЕЗУ РУСКОГ НАРОДА

Архиепископ Андроник Пермски (1870-1918), професор и инспектор богословије, православни мисионар  и потом епископ у Јапану, био је почасни председник новгородског и пермског огранка Савеза Руског Народа. Живео скромно и подвижнички. По револуцији архиепископ Андроник је од стране бољшевика био погубљен тако што је после мучења жив закопан. Руска Загранична Црква га је прибројала сабору новомученика и исповедника Руских канонизованих од стране Архијерејског Сабора којим је началствовао светитељ Филарет Вознесенски, 1981. године.

БЕСЕДА 1.

Узроци настанка и ширења Савеза Руског народа

Пуне три године навршиле су се од како смо гледали гомиле револуционара како са црвеним заставама демонстрирају по широким улицама градова богоспасаване Свете Русије. Под руководством Јевреја, који су се тада потпуно осилили, те гомиле нису се више устручавале да показују крајњи презир према народној вери, према Царском самодржављу, које за руски народ представља нешто свештено, и према целокупном начину живота нашег народа.

По налогу који је очигледно долазио са једног места, јер једна рука руководила је свим револуционарним збивањима, делатност тих црвених свуда је изгледала исто – широм наше простране земље. На све стране ругали су се вери, свештенству и монасима; претили су да ће свете храмове са моштима и иконама претворити у музеје, позоришта и народне домове; да ће затворити манастире, као очигледно најопаснија места за револуцију и као установе које кваре народ, док ће њихову земљу и ризнице одузети; понегде су чак директно вређали светиње; цепали су Цареве портрете, најружнијим речима ругали су се Господару, отворено су му претили гиљотином, а негде на југу псу су ставили круну и тако су га водили по улицама; све који се нису слагали с њима исмевали су, тукли и малтретирали, као непријатеље новог поретка благостања.

Но, ту се оправдала мудра руска пословица: "У сваком злу има неко добро". Пошто је власт била беспомоћна, а у неким местима се и отворено предала револуционарима, она је свим тим црвенима и погромашима пружила прилику да се истрче – да разоткрију своје планове и намере, па је народ убрзо схватио њихове праве циљеве. Зато нема ничег чудног у томе што је после милостивог царског Манифеста од 17. октобра 1905.[1] године владавина црвених потрајала још свега три дана (у неким местима ни толико), а од 20. и 21. октобра народ је већ почео брзо да се окупља на патриотским манифестацијама, које су по бројности својих учесника биле неупоредиво значајније од демонстрација црвених. Револуционари, који су се обезобразили до тупости и идиотлука, никако нису могли да разумеју овај народни покрет, него су хтели да остану при своме, истрајавајући у демонстрирању и у извргивању руглу народних осећања и поменутих патриотских манифестација.

Пошто народ то често није могао да поднесе, гонио је црвене. Било је понегде и сукоба, где су црвени отворено изазивали ерупцију народног негодовања против њих. Тек када су на својим леђима испробали снагу растућег народног покрета и истинског препорода, и када су схватили колико су јадни, црвени су узели да из потаје вређају тај народни покрет, прозвавши патриоте црностотинашима, погромашима и мрзитељима народа. А пошто су Јевреји били далековиди, па су претходно целокупну напредну штампу преузели у своје руке, она је стајала на располагању револуционарима – блатила је и клеветала сваку пројаву дубоког осећања народног патриотизма, не бирајући средства, тим пре што ни власт још увек није могла да схвати колико је силно било народно уједињење до кога је тада дошло. Сем тога, пошто већина наше интелигенције, нарочито оне неутемељене, прихвата туђа мишљења и руководи се осећајем страха пред Јеврејима или Европом, тако су се, преко те моћне штампе, у Русији појавиле и клеветничке речи "црностотинаш" и "погромаш".

И многи су, малодушни и недорасли, поверовали тој клевети. Чак и тамо где је већ до очигледности било јасно да су погром започели Јевреји или револуционари-црвени, као на пример у Белостоку, Кијеву или Никољској Слободи, наивни Руси ипак су са задовољством поверовали клевети против свог трпељивог и смиреног руског народа, који је, бранећи се од насртљиваца наоружаних бомбама и пиштољима, кад више није могао да издржи, почео да их растерује својим лопатама и моткама, при чему су оне наравно понекад погађале и вратове црвених.

На том темељу поникао је и Савез Руског Народа. Он је дао прве изданке онда када је све руско прогоњено из Русије. Народ је решио да брани своје вредности од унутрашњих непријатеља и да се не повлачи пред подсмесима и претњама физичким обрачунима од стране црвених. Сада је сасвим јасно установљено да је убијених и пребијених због верности Цару и народу било многоструко више него црвених који су претрпели потпуно оправдане и природне изливе народног гнева.

Али Бог није у сили, него у правди: иако црвени бију Русе и за то се пристрасно суди Русима; иако Савез Руског Народа нема заштиту власти, а у неким местима и трпи и њене притиске – он ипак расте и шири се по читавој Русији. Није далеко време када ће сав народ бити уједињен у Савез. Под утицајем свеопштег народног покрета пренуће се духом и сви они малодушни, затровани од стране завереника, само ако буде воља Господња да се препородимо, а не да пропаднемо.

ЖИВ ЗАКОПАН

---

[1] Октобарски манифест или Манифест о побољшању државног поретка је био законодавни акт императора Николаја II, обнародован 17. октобар 1905. године. Манифест је саставио министар Сергеј Вите по наређењу императора Николаја II као одговор на Руску револуцију 1905. године. Главни уступак Манифеста огледао се у томе што је укинуто једнолично право императора да сам доноси законе. Законодавна власт подељена је између императора и Државне думе. Ниједан закон није могао ступити на снагу без пристанка Државне думе. Император је задржао право да распушта Државну думу и да поништава њене одлуке користећи се правом вета.

Манифест је давао велике грађанске слободе, лични имунитет, слободу вере, слободу говора, слободу окупљања и слободу удруживања. Давао је свима право на учествовање у Државној думи и прописао тајно гласање, али још само за мушки пол. Манифест је фактички био почетак укидања самодржавља.