Ходочашће православних по Вандеји, октобар 2016.

POUR DIEU ET LE ROI! ЗА БОГА И КРАЉА!

Ходочашће православних по Вандеји, октобар 2016

Са благословом епископа Акакија Утешитељевског Братсво РПАБ је добило ексклузивно право да објави путопис ходочашћа групе православних монархиста по Вандеји

27., 28. и 29 октобра 2016, преосвећени епископ Акакије Утешитељевски, игуманија Ефросинија новостјеничка, ја, писац ових редова монахиња Екатерина и сестра Александра, американка која тренутно живи у Србији придружили смо се нашој браћи, православним монархистима из Русије, Француске и Америке, на тродневном истраживању Вандеје, историјског региона Француске, како би продубили своје сазнања и разумевање хришћанског контрареволуционарног устанка Вандејаца који се одиграо од 1793 до 1796. године.
Историја овог витешког рата за веру, краља и отаџбину, може да пружи поучан пример и инспирише православне хришћане монархисте нарочито због нашег сопственог искуства које смо имали са нашим безбожничким комунистичким револуцијама, јер је Француска револуција била прва анти-хришћанска и анти-монархистичка револуција модерних времена, наговештавајући далеко веће катастрофе двадесетог века. Потрудили смо се да одемо на овај пут да бисмо разумели и поделили са нашом православном браћом важност Вандеје као прве хришћанске и монархистичке контрареволуције против модерне најезде револуционарне масонерије са њеним злочиначким антиклерикализмом, против масовног покоља хришћана, одвратних дела светогрђа, која су у Француској, а касније у Русији, крунисана сатанским ритуалним убиством миропомазаника Божијих, крунисаних хришћанских владара. Данас живимо у времену када без обзира на формалан пад комунизма, постулати француске револуције кроз либералну демократију доживљавају свој врхунац и апотеозу. Те се на тај начин хришћански монархистички народи Европе на челу са Русијом и Србијом налазе у готово неизмењеном положају од онога у којем су се својевремено обрели вандејци. Иако су вандејски хероји били тужно одвојени од православне цркве путем јереси папизма, ипак наша православна срца могу бити инспирисана њиховом храброшћу, а наш ум може извући поуке из њихове историје, како бисмо истински проникнули у праву природу револуције против које су се они борили и схватили и прихватили ниво борбености и упорности које ће истинска контрареволуција захтевати од нас. Наши саходочасници били су свештеник Стивен Ален са попадијом Касијом из САД, свештеник Алексеј Лебедев из Санктпетербурга, свештеник Ромарик д Амико са попадијом Еленом и Рафаело, французи из Париза. Дакле, Вандеју је походила група православних монархиста из Француске, Русије, Америке и Србије.

Изнајмљена сеоска кућа

У вечерњим сатима 26. октобра, након шесточасовне вожње из руског манастира Лесна у селу Провмон у Нормандији, састали смо се са нашом француском браћом из Париза у прелепој сеоској кући у руралном делу Вандеје, у близини града Езене (Aizenay), коју смо изнајмили да нам буде дом и седиште током нашег обиласка Вендеје. Дубоки мир и беспрекорно негована лепота живописног француског села утицали су умирујуће на наше душе и помогли нам да се молитвено припремимо за наше ходочашће.

Вечера уз вандејско вино и вандејски сир

27. октобар – ПРВИ ДАН

Ле Птит Лук (Les Petit Lucs),  Ле Лук сур Булоњ (Les-Lucs-Sur-Boulogne),   Л Ложи д ла Шарботри (Le Logis de la Charboterie)

Започели смо први дан нашег истраживања заустављањем код Kапеле малог Луке (La Chapelle du Petit Luc), меморијалнe капела изграђенe на месту где су републикански војници, тзв. адске колоне масакрирали 569 сељака стараца и жена, укључујући 105 недорасле деце, због њиховог принципијелног противљења револуционарној влади.

Низ улицу која води од цркве налази се свештеничка кућа, а у њеној близини стоји мали камени споменик који обележава место где су „плави“ (надимак за републиканске војнике којег су добили због боје њихове униформ) страховито мучили и убили парохијског свештеника, Војноа (Cure Voyneau), који се испречио испред њих да моли за животе својих парохијана. Војници су затим наставили према цркви где се забарикадирало онолико људи колико је могло да стане унутра. Војници су побили све оне који су остали изван цркве, углавном бајонетима, да уштеде муницију, и живе запалили оне који су остали у цркви. Кратко након тога, још један локални свештеник (чувени игуман Барбедет чије авантуре, од којих се диже коса на глави, током Вандејске контрареволуције изгледају као странице Димине новеле, дошао је на место догађаја и идентификовао мученике,  бележећи њихова имена и годишта за будућа поколења.

Касније је на истом месту изграђена спомен црква, и сада стоји као споменик овим мученицима. На унутрашњим зидовима су постављене меморијалне плоче са именима и годиштем сваког од њих, онако како је Барбедет (Barbedette) одмах после масакра забележио.

Витраж са сценама масакра становништва села Ле птит Лук

Наше следеће одредиште био је оближњи градић Ле Лук сур Болоњ (Les-Lucs-Sur-Bologne), чија се главна црква поноси низом витража који приказују херојски живот свештеника Барбедета (Cure Barbedette) и масакр републиканаца над становништвом које је остало верно вери и краљу. У једном тренутку овај изузетни свештеник је чак преузео вођство над вандејским контрареволуционарима након што је последњи  командант Шареt (Charette), погубљен. Преживео је време Терора и доживео да види да је слобода вероисповести поново дозвољена. 

 

Испред меморијала на чијем је отварањау држао говор Солжењицин

Недалеко од Ле Лук сур Булоњ (Les-Lucs-Sur-Boulogne) је меморијал посвећен Вaндејском устанку, изграђен на иницијативу познатог вандејског патриота Филипа д Вијера (Philippe de Villiers). Посебно смо се заинтересовали када смо сазнали да је Александар Сољжењицин одржао говор на церемонији откривања меморијала 1993. год. Међутим, помало смо се разочарали у изглед и садржај меморијала.

Сама архитектура је морбидна и агревисно импресионистичка, у ствари нихилистичка – у великој је супротности са топлим и срдачним хришћанским духом Вандејских устаника тако добро представљеним у спомен капелама у близини, у свим црквама, на споменицима и изложбама на које смо наишли широм региона Вандеје. Уместо да зрачи духом хришћанског мучеништва, осветљеног обећањем вечног живота, он зрачи мрачну, безнадежну и нејасну окултну атмосферу која се најчешће сусреће на споменицима холокаусту.

Посмртна маска генерала Шарета и на основу ње компјутерска 3D реконструкција
његовог лика

Наша последња станица 27. октобра био је Л Ложи д ла Шаботри (Le Logis de la Chabotterie), дворац из 15. века где је последњи преживели вандејски генерал, Франсоа Атаназ д Шарет д ла Контри (Francois Athanase de Charette de la Contrie) доведен да му се излече ране након што је заробљен 1796. како би преживео до суђења и јавног погубљења. Тамо се налази веома интересантан и детаљан музеј о контрареволуционарном устанку Вандејаца, са посебним нагласком на Шаретов (Charette) живот. Музеј је опремљен најсавременијом мултимедијалном опремом која нуди много информација о разним херојима Вандеје и патњама народа. Музеј се такође поноси паром пиштоља који су припадали Шарету лично. Музеј је толико обиман и садржајан да би за њега, чини се, требало одвојити један цео дан.

Дворац сам по себи изазива интересовање; он је племенити скуп традиционалних грађевина и пејзажа, у његовом саставу се налази и предивна домаћа капела. Дворац се на једној страни отвара у двориште у којем су некада биле радионице, складишта, смештај за послугу и друге помоћне зграде, а на другој страни  у раскошну дворску башту која је окружена воденим  шанцима. Дворац је отверен за посетиоце и опремљен је аутентичним ентеријером из тог времена. Цели амбијент преноси дух историјске хришћанске Европе и вековни склад дубоко укорењене органске заједнице властелина и народа.

28. октобар -  ДРУГИ ДАН

Шоле (Cholet), Сен Лорен сур Севр (St. Laurent-sur-Sevres), Молеон (Mauleon), Сен Обен д Бобењ (St. Aubin-de-Baubigne), Боа д Шевр (Bois de Chevres)

Провели смо друго јутро обилазећи велики савремени градски музеј у Шолеу (Cholet), једном од главних градова Вандејског устанка. Значајан део овог музеја посвећен је Вандејском контрареволуционарном рату и по свему судећи ово и јесте најбогатији музеј на ову тему. По уласку, посетилац прво види изложене предмете који се односе на Француску револуцију у целини, као што су портрети краља Луја (Louis) XVI , његовог сина Дофина Луја (Dauphin Louis) XVII који је приказан као затвореник присиљен да носи револуционарну тробојну значку, и копијa званичне смртне пресуде коју је Лују XVI изрекла Народна скупштина.

Даље се улази у велику галерију ротонду  где су изложена чувена уља на платну, портрети вандејских генерала у природној величини који представљају изузетна уметничка дела. Сваки портрет преноси херојски, племенити и хришћански дух генерала. Неки од генерала су приказани како носе одликовања која су им додељена постхумно током поновне успоставе власти Бурбона. Сви носе разне симболе који показују њихове личне особине, и сваки је приказан на позадини која приказује кључни моменат из њихове кратке али славне контрареволуционарне борбе.

Један од ретких аутентичних из тог времена сачуваних знакова Вандејске
контрареволуционарне устаничке војске "Бог и Краљ"

Уље на платну: Вандејски монархисти после протеривања републиканаца играју око спаљеног дрвета слободе - масонског симбола револуције

Типичан изглед вандејског устаника ројалисте са бројаницом у руци

Чувена слика на којој је представљен Анри ла Рошжаклен како предводи Вандејце у битци за Нант

Собе које се надовезују на ротонду су препуне слика, докумената, и мапа које се односе на вандејски рат, скулптура генерала, и разних артефаката као што су сељачка оруђа која су Вандејцима служила као оружје, заједно са обичним оружјем као што су пиштољи, пушке, бајонети и сабље.

Оригинална генералска капа са ројалистичком белом кокардом

Оригинални бели ројалистички појас са извезеним златним криновима симболима француске монрахије

Истакнут је невероватно добро урађен модел битке код Шолеа (Cholet) са стотинама малецних али савршено детаљно урађених фигурица, које приказују и напад ројалиста на град окупиран од републиканаца и бег Вандејаца након што су изгубили битку.

Тог поподнева наша група се срела са волонтерима водичима, ентузијастима вандејске историје, монархистима Ричардом и Надин који су нас одвели у сеоско место Молеон (Mauleon), које је смештено на брду са којег се као на длану види град Шатијон сур Севр (Chatillon-sur-Sevres). 

На овом месту је републиканска војска снажним ударом вандејаца била сатерана низ оштру смртоносну литицу

На том месту, на коме се налазе два лепа камена памјатна крста, Вандејци су приликом повлачења након пораза у Нанту срели републиканце који су преузели Шатијон сур Севр (Chatillon-sur-Sevres), који је био главни центар контрареволуционара. У току веома крваве битке, републиканци су претрпели тешки пораз. Вандејци су поштедели свега 300 од 6,000 републиканских војника. Многи су падајући низ литице брда нестали у реци у очајничком бегу од вандејских ратника.

Господин Пјер (први сдесна) француз монархиста дочекао нас је са мајицом Динарске дивизије

На гробу Анрија ла Рошжаклена

Онда смо стигли у Сен Обен д Бобењ (St. Aubin-de-Baubigne), родни град најмлађег вандејског генерала, Анрија д ла Рошжаклена (Henri de la Rochejaquelein). Овде, испред градске цркве, наша група се сусрела са братом Пјером, монархистом и – на наше велико одушевљење и изненађење – србофилом. Обишли смо љупку цркву, посвећену светом Албину (+ март, 1550), епископу Анжујском по коме Рошжакленов град носи име. У овој цркви су похрањени земни остаци четири човека који су сви били вандејски хероји и блиски пријатељи или рођаци: Анри д ла Рошжаклен (Henri de la Rochejaquelein), његов брат Луј (Louis), Луј Мари д Лскур (Louis-Marie de Lescure), и Гај Жосеф д Донисан (Guy Joseph de Donissan), Лскуров таст. Њихови надгробни споменици приказују дивне монархистичке симболе као што су љиљани или Свето Срце Исусово, а то што су ова четири брата по оружју стављена да почивају на истом месту је посебно дирљиво.

Недалеко од цркве, на раскрсници, налази се споменик Анрија д ла Рошжаклена (Henri de la Rochejaquelein) на коме су исписана његова најчувенија реченица: „Док сам пред вама, следите ме! Ако се повлачим, убијте ме! Ако погинем, осветите ме!“ 

Преосвећени епископ Акакије на чувеном мосту дворца генерала Анрија ла Рошжаклена

Настављајући низ исти пут, наилазимо на рушевине дворца његове породице, којег су републиканци палили чак пет пута. Упркос страшном пустошењу које је преживео, дворац је сачувао своју лепоту, или је чак добио и већу, потпуну лепоту, лепоту мученика. Дворац је окружен воденим шанцем, а познато је да је Рошжаклен изговорио свој чувени говор којим је прихватио да води вандејску борбу управо на мосту који прелази преко шанца. Било нам је тешко да се одвојимо од овог незаборавно лепог местa које се тада купало у заласку сунца.

Последња станица је била у месту познатом као Боа д Шевр (Bois de Chevres - Козја шума), месту чувене битке између Вандејаца и републиканаца. Посвећени чувари успомене на Вандејску контрареволуционарну борбу обележили су ово место каменим крстом и молитвеном стазом кроз кестенову шуму са стајалиштима на којима су подигнути крстови на камењу, на којима су исписана имена вандејских генерала. Било је заиста дирљиво видети да је доста забито место веома посећено и добро одржавано са положеним цвећем ту у тамо поред крстова.

29. октобар – ТРЕЋИ ДАН

Гроб генерала Жака Катлиноа

Наш последњи дан смо почели  у малом селу Л Пин ан Мож (Le-Pin-en-Mauge), завичају вандејског генерала Жака Катлиноа (Jaques Cathelineau), чији милосрдни дух чини се као да још увек лебди изнад малог засеока који чува успомену на њега са толико љубави и поноса. Овде смо срели наше нове водиче, љубазног и ученог Николаса, и Гаја, његовог раздраганог колегу, чији је заразни ентузијазам улепшао цео дан. У центру вароши је парохијска црква посвећена Светом Павину (St. Pavin), који је такође један рани православни светац. Ова црква има можда најлепше и историјски најкомплетније витраже од свих цркава које смо досад видели. Поред наоса, сваки витраж приказује два кључна момента из живота сваког вандејског генерала. 

У цркви је гроб и надгробни споменик посвећен Жаку Катлиноу (Jaques Cathelineau), његовом сину Жаку Жозефу Катлиноу (Jaques-Joseph Cathelineau), кога су републиканци убили 1832 год. како би га спречили да започне још једну контрареволуцију, и његовом унуку Анрију Катлиноу (Henri Cathelineau) који је био официр одликован током франсуско-пруског рата. Сам надгробни споменик је дивна статуа Катлиноа поред кога се налази сломљени крст, а који је приказан наоружан и са подигнутим рукама док даје заклетву да ће бранити веру. На споменику су угравирани портрети његовог сина и унука, а испод статуе је угравирана слика његовог последњег причешћа. Изнад његове главе је витраж који приказује четири сцене из његовог живота. На дну витража је грб који је његова породица примила током поновне успоставе власти Бурбона који се састоји од штита украшеног заставом са Светим Срцем и исписаним мотом „Бог и Краљ.“

Испред цркве, на главном тргу, налази се споменик Катлиноа, која доминира тим простором. Били смо пријатно изненађени да случајно налетимо на човека који води мали музеј посвећен Катлиноу одмах поред цркве. 

Бакрорез: револуционари раздвајају краља Луја XVI од краљице и деце и одводе га на погубљење.

Оригинални напрсни крст генерала Катлиноа

Музеј има много занимљивих бакрореза који приказују револуцију и много изузетних артефаката, укључујући Катлиноову бурму, крст, и ројалистички барјак који је везла Маршионес д ла Рошжаклен (Marchioness de la Rochejaquelein) намењен Жак Жозефу Катлиноу за контрареволуцију из 1830, која је била неуспешна. Пре него што смо напустили село,  зауставили смо се испред Катлиноове куће и помолили се за његову душу.

Трг Сен Флорен одакле је почео вандејски устанак

Наше последње одредиште био је врхунац нашег пута, јер, заједно са Л Пин ан Мож (Le-Pin-en-Mauges), Сен Флорен Л Вијеј (St. Florent-le-Vieil) је у самом срцу вандејског епа. Овај изузетни град краси велика литица изнад реке Лоаре. Град је за нас био изузетан зато што је вандејски устанак почео овде, на пространом тргу испред самостанске цркве посвећене светом Флорентију Анжујском (St. Florentius of Anjou, 4. век), по коме је град и добио име. Обишли смо љупку цркву из 17. века која чува део моштију светог Флорентија у крипти, где смо поклонивши се моштима отпевали величаније светитељу. У левом крилу главне цркве налази се гроб и величанствен надгробни споменик маркиза де Боншама (Marquis de Bonchamp) кога је исклесао чувени скулптор Давид д Анжер (David d’Angers). 

На гробу је статуа Боншама која га приказује како се диже са самртне постеље и даје своју последњу команду да се поштеде животи 5,000 заробљених републиканаца. Црква такође има дивне витраже на којима су приказани разни значајни догађаји који су се одиграли у граду, између осталих, смртно рањавање Боншама у бици у Шолеу, Катлино на самртној постељи, и бег преко реке Лоаре.

Након што смо одали пошту Боншамовом гробу, изашли смо напоље на трг који гледа на реку. Одавде смо могли видети место на које је  80,000 људи побегло од републиканаца преко реке које су углавном превозили свештеници на скелама.  Насупрот цркве је брег и на њему високи стуб подигнут да сачува успомену на посету војвоткиње од Англома (Duchess of Anglome), ћерке Луја XVI. (и јединог члана његове уже породице који је преживео време Терора), која је дошла да ода почаст вaндејским јунацима. Натписе на споменику и круну на врху су уништили републиканци, иако је сада круна замењена а натписи поново обновљени. На плочама на стубу пише: „За Бога и краља“ и „Овај споменик је подигнут у сећање на посету војвоткиње од Англoма, из захвалности за жртву народа Вaндеје за Христа и краља.“ 

Наши домаћини Николас и Гај извели су нас на кафе-предах, где су разговори о Вандеји настављени.

Наша следећа дестинација била је низбрдо од града, црква која се зове Богородица Светог Марилиуса (Marillius) и која је свето место још од петог века када се Богородица указала светом Марилиусу, ученику светог Мартина од Тура (Martin of Tours). Адске колоне су спалиле цркву која је била ту у време револуције од које су данас остала само два стуба који стоје испред нове цркве. 

Недалеко од цркве, у пољу,  републиканци су масакриралие преко 2,000 вандејаца – мушкараца, жена и деце, који нису успели да побегну преко реке Лоаре. Закључали су их у самостану у граду изнад, и онда их у групама изводили ноћу и систематски убијали у пољу поред цркве Богородице Светог Маурилиуса. Зауставили смо се на овом тужном и дирљивом месту, где је подигнут пољски олтар, да се помолимо за страдалне душе жртава револуције.

Последња станица на нашем путу је била Катлиноова капела на ободима града, где почива већи део земних остатака Катлиноа и његовог сина (један део је однет у његов родни град, Л Пин ан Мож). Како наши водичи нису тога дана могли добити кључ, уживали смо у пикнику у близини цркве, а затим се опростили од Николаса и Гаја са захвалношћу и жаљењем што се растајемо.

Опроштај од Вандеје

Наша дуга ноћна вожња од сунчане Вандеје до магловите Нормандије у вече 29. октобра је била тиха, јер су наша срца била испуњена сећањима и размишљањима која нису дозвољавала много речи. Сваки ходочасник је са собом понео део славе и трагедије Вандеје као непобедивог симбола најузвишенијих идеала борбе и страдања за непролазне вредности хришћанских народа и хришћанске цивилизације -  за Бога и краља. 

После лутургије са верницима паришке парохије свете Клотилде

Следеће јутро било је сунчано у Паризу, а ми смо присуствовали Божанственој Литургији у парохији свете Клотилде просветитељке Француске, коју је служио отац Ромарик. У малој подземној, дословно катакомбној капели, сличној онима из најранијих дана Цркве, „мало стадо“ се окупило и поново исповедило веру некада предату светима. Његово преосвештенство  Владика Акакије изговорио је тиху али недвосмислену проповед, бодрећи нас да се боримо за истинско православље и православну монархију као основе поновног успостављања хришћанских нација.

Место одакле је осмишљавана француска револуција - 300 година стар ресторан Прокоп

По завршеној светој литургији, отац Ромарик нас је одвео на ручак. Испоставило се да се ресторан у коме смо ручали налази у истој улици, сасвим недалеко од најстаријег паришког ресторана „Le Procope“ чији су редовни гости својевремено били ни мање ни више него Волтер, Дантон, Робеспијер, Мара и остали мрачни идеолози и крвави предводници француске револуције.    

Нека свети новомученици комунистичког јарма посредују за нас пред Богом, а да Господ подигне храбре и бескомпромисне борце за очајнички потребну контрареволуцију нашег времена! Њиховим молитвама, поучени њиховим примером и примером наших новооткривених узора, хероја Вандеје, да одговоримо на позив Христа Цара да будемо Његови ратници у борби против отпадништва ове зле генерације, за поновно успостављање наших хришћанских монархија и спас наших душа. Амин!

О Вандејској контрареволуцији можете више сазнати ОВДЕ 
О француској револуцији можете више сазнати ОВДЕ