среда, 11. јануар 2017.

"НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА БОРБА" ЈЕ БОРБА ЗА УНИШТЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА


Неколико месеци безумље и злочин су у већем делу наше несрећне земље.
После трагичног искуства за сваког морално и друштвено уравнотеженог човека било је јасно да је за српски народ остао само један једини пут: енергичним радом на обнови онога што је уништено и лојалним држањем према окупатору који се, одмах, показао не само као лојалан противник, већ и широкогруд, покушавати да се спасе све што се из овако тешке катастрофе могло спасти.

И чинило се да су Србија и српски народ и у несрећи нашли пут спасења.
Али дошао је 22. јуни. Немачка је заратила са Совјетском Русијом, која се спремала, користећи двогодишњи рат на континенту, да изврши инвазију Европе.
Тога истог тренутка и мир Србије био је поново угрожен. Са свих страна, из свих својих подземних скровишта, или са већ уграбљених положаја, појурили су сви већ раније познати ратни хушкачи, сви атентатори, све светске паликуће, сви јеврејски тровачи, сви српски одроди и сав међународни олош.
Све је то кидисало да, по налозима из црвене централе, гурне српски народ у нову, још крвавију и катастрофалнију авантуру.
Закрештали су поново злочиначки гласови највећих непријатеља српског народа: радио станица Москве и Лондона и других њихових филијала. Гребало се по најнижим људским инстиктима. Најперфиднијим начином стварала се психоза мржње и безумља.
Све је стављено у покрет: новац, насиље, претње, злочини, превара, залуђивање, обмана само да се изврши налог из Москве и Лондона; да Србија пролије своју последњу крв да спасава Совјетску Русију. И то ону Совјетску Русију која не само да није хтела да чује за помоћ Југославији, када је пропала по њеној жељи и њеној кривици, већ је чак протерала југословенске дипломатске представнике, чим је војска окупатора, прејуривши преко Балкана, збрисала Југославију.
Појурили су из градова и села, из шума сви агенти Москве и Лондона, и српске а још више несрпске народности. Јевреји и масони су стварали психозу за почетак „ослободилачке борбе.“ Радио Лондон и Москва су удвостручили своје лажи док су немачке армије сигурно продирале у срце Совјетске Русије и наносиле катастрофалне поразе црвеној војсци, дотле су бедници, који говоре наш језик, са енглеских и совјетских радио станица слали кроз етар лаж за лажју. По њима су совјетски војници већ били освојили Румунију, упали у Мађарску, Бугарску, прешли чак и Дунав и Тимок, и ближили се Београду. И то се понављало неуморно, до изнемоглости, свакога дана, само да би се српски народ завео. Још енергичније су дејстовале усмене јеврејске и масонске централе. Ко год није хтео да верује овим бестидностима од лажи проглашаван је за издајника и туђинског плаћеника.
Уз то је као најбоље средство за убеђивање дошао црвени, крвави терор. Своју прву гарду и чланове своје Чеке нашле су комунистичке вође у 1.500 најгорих злочинаца, разбојника и убица, робијаша одбеглих за време рата из казнених завода. Овима су се убрзо придружили и Цигани и онај сеоски олош који је увек готов да пође за пљачком и некажњеним насиљем.
Та гомила злочинаца, предвођена од избеглих међународних бандита, од којих је 400 било свршило џелатску школу, у шпанском грађанском рату, отпочело је одмах свој крвави рад у неколико праваца:
-      да убиствима и насиљем застраши незаштићено сеоско становништво и тако га нагони да пође за њима;
-      да анархијом и нередима створи пропагандни материјал за енглеске, америчке а нарочито совјетске радио станице, и да тиме створи подстрек за сличне покрете у другим окупираним земљама, и,
-      да револуционира српско становништво како би, за могућу будућу светску бољшевичку револуцију, Србија била проведена кроз комунистичку школу.
Из овога су комунисти предвиђали вишеструке користи за своје господаре: заузимањем појединих крајева Србије давала им се могућност да истребе све оне родољубе, све оне националистичке борце, чији им је јуначки отпор сметао у извођењу њихових прљавих планова.
И најзад, чак и да не буде успеха у тој акцији, рачунало се да се бар што више посеје мржње између немачког и српског народа како би се онемогућила њихова будућа сарадња, која се, поново почела назирати.
Ни у једној од ових жеља, осим привремено створеног нереда у појединим крајевима Србије и осим огромне нанесене и моралне и материјалне штете српском народу, комунисти нису успели.
Немачке војне резрве су тако огромне, да је за њих потпуно свеједно да ли ће оне, као опсервациони корпуси, стајати у Пољској, у Румунији, у Немачкој или Србији.
Комунисти су побили знатан број српских родољуба, али су зато подигли читаве легије других националистичких бораца, чије су тешке ударце већ отпочели да осећају на својим леђима.
Српски народ, у великом свом броју, и свакога дана све више, разумео је да су му прави непријатељи баш комунисти, њихова су злочиначка дела изазвала његову мржњу и схватио је неопходност да баш он доприносе њиховом истребљењу.
И најзад, за лудачким примером једног ипак мањег броја заведених Срба, није се ниједан други народ повео.
Пред оваквим неуспехом комунисти су покушали нову превару: нашли су неколико официра завереника од 27. марта, неколико болесно амбициозних или неуравнотежених људи у официрској униформи, који су уз то били слепи и луди послушници Москве и Лондона, нашли су уз то још више њих ражалованих и осуђених, па су покушали да своју најамничку службу туђину, да своју издајничку работу према српском народу прогласе „борбом за ослобођење Србије“.
Али превара је касно стигла. Српски народ, пошто је у многим својим крајевима скупо платио своју заведеност од стране комунистичких бандита, увидео је:
Да је борба у коју су покушали да га увуку, пре свега другога, борба за уништење српског народа.
Јер, треба прочитати ову страшну листу, треба пребројати бескрајне поворке српских грађана покланих од међународних зликоваца, треба застати пред овим хекатомбама жртава, па, ваљда, тек онда разумети како је комунистичка акција у Србији само паклено смишљена завера за уништење српског народа.
Заглушен делом плаћеника око радио Лондона, залуђен усменом пропагандом која је помутила многе свести и многе разуме, српски народ, или бар један велики његов део, није ни уочио шта у ствари значи та акција „партизанска“, шта се хтело са тим крвавим комунистичким оргијањем по његовим селима и шумама.
Две су ствари довољне да се то јасно уочи и открије:
Прво: треба прочитати крваву листу жртава комунистичког терора, видети како се са планом у сваком селу најбољи домаћини, најнационалнији људи, најнапреднији и најздравија младост српског народа истребљује, и
друго: треба погледати на имена, макар и једног дела водећих комунистичких личности, тих џелата српског народа, па разумети најзад каква је то завера уз сарадњу оних других српских непријатеља који седе иза радио Лондона и диригују његовом пропагандом спремљена против српског народа. Не треба бити нарочито проницљив па открити ко изводи то убијање српског народа, и управо ко је наредбодавац, као и какве могу бити катастрофалне последице за сву даљу будућност Срба, ако би ова подла и паклена завера успела.
Срби! Прочитајте пажљиво имена жртава и џелата и упитајте се, да ли још здрав разум није сасвим напустио српски народ.
Прочитајте и размислите. Дођите свести. Времена су тешка и озбиљна. Догађаји иду брзо. Ни у најнормалније доба, а камоли када пред њим стоји провалија у коју га његови душмани и џелати из све снаге гурају, један народ не сме да остане глув, слеп и луд.
Срби! Прочитајте, размислите, разумите, па ће вам се одједном очи отворити и цела страшна истина изаћи пред очи.
Да завера не успе потребно је само то да очи српскога народа постану отворене за истину.
Истина лежи пред вама.

Док комунисти упорно покушавају да докажу и градском и сеоском становништву да они раде на „ослобођењу Србије“, иако у свакој прилици истичу своје комунистичко обележје и своју „партизанско-ослободилачку борбу“ воде под црвеном заставом са српом и чекићем, дотле њихово немилосрдно пљачкање народа и уништавање народне и државне имовине, њихова свирепост и зверства, а нарочито клање најбољих Срба, одаје да су се овде окупили не „ослободиоци“, него највећи непријатељи и злотвори српског народа.

Предговор чувеној књизи "Крвава листа комунистичких злочина у Србији" објављеној 1942. од стране Недићеве владе. Претпоставља се да је аутор текста Станислав Краков.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.