петак, 10. новембар 2017.

ДУХОВНИ БОЉШЕВИЗАМ


На „Дану непомирљивости“ који је ове године уведен у Њујорку, један од беседника веома добро и успешно одредио је суштину бољшевизма цитирајући напамет речи Светог Писма. Он је бољшевицима приписао оно што је Господ Исус Христос једанпут рекао Јудејцима који нису желели да верују у Њега:
„Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8,44).
Човекоубиство и лаж – то су заиста основне црте кроз које се тако јасно пројављује бољшевизам.
То јесте тако, но овим још ни изблиза није речено све, нити је до краја исцрпљена суштина бољшевизма као изопачене пројаве духовног живота. Јер бољшевизам је нешто много страшније.
Корени бољшевизма су у оном погубном расположењу духа слободног и разумног Богом створеног бића, које је Деницу претворило у ђавола. Погордио се Деница – најузвишеније и најсавршеније створење Божије, почео је да се диви сам себи, да умишља како ни у чему не заостаје за Богом у својим савршенствима, и да је – раван Богу. И то је послужило као узрок његовог тренутног и страшног пада са висине на којој се налазио у дубине ада; он сам постао је родоначелник сваког зла – сваке гордости, непослушности и сваког противљења Богу.
„Како паде с неба, Деницо, сине зорин? – тужно је о њему клицао пророк – А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу ћу пријесто свој... Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну... Спусти се у пакао понос твој, са свом звеком твојом...“ (Ис. 14,11-15).
Пошто је стао на пут гордости, непослушности и противљења Богу, пали Деница је, у својој слепој злоби против Бога, научио томе и првостворене људе, наговоривши их да наруше заповест Божију која им је дата у рају, те је кроз њих отровом своје гордости затровао и целокупни људски род који је од њих потекао.
Ипак, нису се сви потпуно и до краја предали таквом богоборачком расположењу. По обележјима свога односа према њему, по степену свога супротстављања њему или своје поробљености њиме, још у најдревнија времена, како сведочи Библија (види књ. Постања гл. 4-6), појавила се подела људи на „синове Божије“ и „синове људске“. Ове последње, међутим, сада би било правилније назвати „синовима ђавола“, како је Господ и назвао Јудејце који упорно нису веровали у Њега.
Између „синова Божијих“, који су се залагали за правду Божију, и „синова ђавола“, који су покушавали свуда да засаде ђавољу лаж, природно појавила се борба. Та борба у суштини представља главни садржај целокупне такозване „историје људског рода“. Она ће се продужити и у будућности, све до краја света, јер ђаво, који мрзи Бога, мрзи и служитеље правде Његове – „синове Божије“. Према јасној најави Речи Божије, која ђавола назива „кнезом овога свијета“ (Јн. 12,31), ђаволска лаж ће задобијати све већу и већу власт и силу у овом свету, за који је Апостол стога и рекао да „у злу лежи“ (1. Јн. 5,19). И не само то: према нарочитом допуштењу Божијем, у „последња времена“ – у времена антихриста – наступиће привидна и привремена победа ђавоље лажи на земљи, док се не јави Господ, Који ће антихриста „убити духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства“ (2. Сол. 2,8). Тада ће ђавоља лаж пропасти, и коначно ће завладати правда Божија, која ће и обитавати на новом небу и новој земљи, након што претходна небеса са хуком прођу, а земља и дела што су на њој изгоре (2. Пет. 3,10-13).
У то време доћи ће до одвајања жита од кукоља, до одлучног разграничења између „синова Божијих“ и „синова ђавола“, које ће своју потврду добити на Страшном суду (Мт. 25,31-46). Јасна обележја таквог „просејавања“ или „разграничавања“ већ су уочљива у наше дане – у дане тако очигледног и бестидно отвореног богоборства, дрског бунта, непослушности и противљења Богу, какво још није познато у људској историји. Поред тога, никада још није било ни такве владавине лажи, нити толико „обмана“ сваке врсте као у наше заиста „лукаве“ дане: са посебно префињеном вештином ђаволска лаж се данас облачи у варљиви привид правде, како би преварила, „ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24,24). Колико је само много оних који заиста бивају обманути или доведени у ћорсокак, пошто нису у стању да разазнају где је лаж, а где истина.
Заиста преживљавамо страшно време, и тешко ономе ко то не схвата и не разуме!
А не разумеју многи и не схватају оно најважније.
Не схватају да је бољшевизам већ свуда однео духовну победу – далеко изван граница СССР-а – и у другим земљама, па и редовима саме наше руске емиграције, која се тобоже бори против њега.
Заборављају да бољшевизам у данашње време није само један политички систем, него пре свега – најјаснији и најоткривенији израз ђавоље гордости, дрског бунта пуног мржње, самовоље, непослушности и противљења Богу и Његовом Божанственом закону. Управо у томе крије се суштина човекоубиственог бољшевизма, испуњеног ђаволском лажју, при чему су „човекоубиство“ и „лаж“ само природне, такорећи логичке последице оваквог богоборачког расположења.
На наше очи, не без успеха, бољшевизам тежи ка светској доминацији. Уз данашње расположење маса он лако може да постигне тај циљ, уколико људи коначно не схвате да борба против бољшевизма није политика и да не треба да се води само у области политике. Бољшевизам је – целовити поглед на свет, и то никако не атеистички, како се обично мисли, него богоборачки. Он претендује на то да се претвори у свеобухватну идеологију, која ће у потпуности истиснути веру у Бога и заузети место те вере у срцима људи. Стога борба против бољшевизма само у сфери политике не може да донесе никакав позитиван резултат. Целовитом погледу на свет бољшевизма треба пре свега да буде супротстављен исто тако целовит поглед на свет – и при томе не апстрактан, него животан – који се заиста остварује у животу људи.
Борба против бољшевизма је стварна, доследна, разумна – то је борба за истину Божију, против ђавоље лажи.
То је борба „синова Божијих“ против „синова ђавола“.
Успеху у тој борби може да се нада само онај ко себе сматра „сином Божијим“, и ко се понаша и живи достојно тог узвишеног призвања. Онај пак ко себе сматра „антибољшевиком“, у својој души остаје близак бољшевичкој идеологији богоборства, гордости, бунта, самовоље, непослушности и противљења Богу и Његовом Божанственом Закону, обмањујући при томе и себе и друге. Такав нема снаге за борбу против бољшевизма, и његова борба неће довести ни до чега.
Жалосна искуства из прошлости, чини се, требало би да представљају поуку за све нас, како бисмо научили да се ђавоља сила бољшевизма може победити само силом Божијом. Ђаво се боји једино крста Господњег, а људско оружје, укључујући саму атомску бомбу и сва чуда савремене разорне технике, њега уопште не плаши.
Још мање су ђаволу страшни политички програми којима неки наивни политички активисти мисле да заплаше и победе бољшевизам. Папир трпи све! Уосталом, зар нисмо видели до чега су на делу довеле такве саме по себи дивне пароле као што су „слобода“, „братство“ и „једнакост“?
Доста је празнословља и празнописа!
Ко хоће, не само на речима него на делу, да спасава Русију од бољшевизма (а са њом сада и читав свет!), тај је дужан да крене од самога себе. Дужан је пажљиво да проверава себе – да ли у његовој сопственој души живи нешто од богоборачке идеологије бољшевизма? Да нема и у њему непослушности и противљења Богу и Његовом Божанственом Закону? Да није обузет гордошћу, самољубљем и самовољом? Да се не размеће својим материјалистичким погледом на свет, и не прикрива њиме своју потчињеност различитим ниским страстима и пороцима, да не оправдава своје животињске инстинкте и да их не сматра законитим за себе? Да га не обузима, макар и повремено, бунтовничко расположење духа, уз одбацивање свих узвишених духовних ауторитета, уз непослушност својим законитим и од Бога постављеним пастирима, духовним руководитељима, наставницима и старешинама? Да нема ии у њему жестоких пројава грубости, дрскости и разузданог противљења, када му се неко или нешто испречи на путу остваривања његових егоистичких, самољубивих, сујетних или подлих страсних стремљења и похота?..
Онај у чијој души живе таква расположења, ко им се лако препушта, не супротставља им се и не обуздава их гласом трезвене разборитости, тај заиста није способан да се бори против бољшевизма, јер он је једно са богоборцима-бољшевицима, он је једнодушан с њима и њихов је истомишљеник; а сатана, како је о томе посведочио Сам Господ Исус Христос, не може да се раздели сам у себи (Мт. 12,26).
У томе се и састоји главно зло и безнадежност нашег емигрантског живота, што многи од нас – ако не и већина! – уопште не разумеју ђаволску суштину бољшевизма. Иступајући као борци против бољшевизма, они не примећују да и сами представљају носиоце, а понеки пут и изразите представнике, његовог духа, доводећи на тај начин у заблуду и себе и друге. Управо то је разлог што, без обзира на многима тако очигледну погубност човекомрзачког бољшевизма, он све до сада није могао да буде побеђен. И никада неће моћи да буде побеђен, све док они који се против њега боре у својим душама буду носили отров бољшевизма.
Не треба заборавити да је бољшевизам – духовна зараза, од које је наше друштво почело да болује много пре револуције из 1917. године. Стога је крајње неразумно, насупрот гнусним хулитељима царске Русије који „хуле на оно што не знају“ (Јуд. 1,10), у потпуности идеализовати све оно што је било у Русији пре револуције. Само крајње духовно слепило (ако не и зла намера) може да оправдава различите бахате и неморалне појаве у нашем емигрантском животу тиме да је, тобоже, тако било и пре, у царској Русији. Јер да је тада све било добро и корисно, револуције не би ни било – не би било крваве победе бољшевизма! Не би, још у оно време, наш велики сверуски приснопамјатни пастир, отац Јован Кронштатски, позивао на морално очишћење, на дубоко свенародно покајање, на промену незнабожачких обичаја у хришћанске, претећи у противном неизбежном казном Божијом због богоодступништва, због безбожности, због умножавања безакоња.
А ми, – авај! – пошто смо на себи искусили све страшне, крваве последице тог богоодступништва, и пошто смо због тога завршили у иностранству, настављамо и овде, у највећем броју, да идемо истим оним путем који је нашу отаџбину Русију довео до бољшевизма. Где је ту здрав разум? Где је ту обична људска логика?
Зар се не односе управо на нас речи великог старозаветног пророка Исаије које је он некада, по заповести Божијој, упутио тврдоглавом Израиљу:
„Што бисте још били бијени кад се све више одмећете?“ (Ис. 1,5).
Већина православних Руса који су се нашли у иностранству не схватају да се све наше овдашње невоље и превирања, сви наши спорови, расправе, несугласице, међусобно непријатељство и поделе, почев од тако жалосних црквених раскола, црквено-парохијских сукоба и немира, сталних размимоилажења и осипања наших националних и друштвених организација, закључно са тужним појавама поремећаја у истинском породичном животу, и обезличењем појединих Руса који продају своје првородство за чинију сочива стапајући се са средином која их окружује,  а која је често огрезла у безакоња – да се, дакле, све то не може објаснити ничим другим него бољшевичком заразом која живи у њиховим душама, ничим другим него духом ђавоље гордости, непоколебљиво тврдоглавог и већ смешног самољубља и умишљености, отвореног или скривеног богоборства, дрског и преког бунта, самовоље, разузданости, непослушности и противљења Богу, Светој Цркви, црквеним правилима, установама и хиљадугодишњим свештеним предањима.
Неопходно је, на крају, схватити, да осим бољшевизма у чисто политичкој сфери, постоји још и духовни бољшевизам, који изнутра разлаже људске душе, па је стога још погубнији и опаснији. Област тог духовног бољшевизма данас је вишеструко пространија од области политичког бољшевизма, а овај последњи црпи главну силу и подршку за себе управо из тог духовног бољшевизма.
Духовни бољшевизам главни је ослонац политичког бољшевизма у његовом грандиозном плану за покоравање света. И док не обратимо потребну пажњу на борбу против тог духовног бољшевизма у нашим сопственим душама, на његово одлучно искорењивање и превладавање у нашем црквеном, друштвеном, породичном и личном животу, остаће бесплодне све наше наде на било какву бољу будућност за нас, за Русију и за читав свет.
Ако заиста, не само на речима, стремимо тој бољој будућности и спасењу наше Отаџбине а са њом и читавог света од страшне претње бољшевизма која се над њим надвила, онда треба да схватимо  да пут ка томе циљу није у данашњој нездравој склоности ка сталном организовању некаквих свечаних банкета и свакојаких весеља, балова и вечера „са плесом до зоре“, у испразним великим речима и лакомисленом провођењу времена – него само у потпуном обновљењу нашег живота у духу истинске Христове вере, у духу истинске православне црквености, који нас сједињују са Богом и дају нам ту благодатну силу Божију, без које се не може уништити сатанско царство бољшевизма.
Јер „без Мене не можете чинити ништа“ – јасно је рекао Господ (Јн. 15,5).


Архиепископ Аверкије (Таушев), 1957.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.