ТРЕЋИ ПУТ И ГАВРИЛО ПРИНЦИП

Поводом стогодишњице Сарајевског атентата у Бечу одиграна je драма у режији Биљане Србљановић, која о улози Гаврила Принципа каже следеће: “Гаврило Принцип се изјашњавао као Југословен, он је на суђењу говорио „ја сам Србо-Хрват и говорим хрватско-српски“; он је у последњим данима када му је рука висила закачена жицом за раме, коју нису хтели да му ампутирају у аустроугарској болници, у затвору у Терезину, последњих дана у потпуном лудилу и бунилу је говорио о томе како се одлично сећа да ни као мали није био религиозан. Када га је судија на суђењу питао: „Да ли верујете у Бога“, он се насмејао. Њега је судија питао: – Да ли сте Ви убили Фрању Фердинанда зато што је био побожан човек? Он је рекао: – Мени је то потпуно небитно. Млада Босна је била антиклерикална, антишовинистичка, југословенска идеја са великим еманципаторским идејама да модернизује просторе бивше Југославије. Они су сматрали да су Срби и Хрвати браћа”.

Елоквентна Србљановићка је овде изговорила факте. Ово су чињенице о Гаврилу Принципу и организацији Млада Босна које ни један озбиљнији историчар непокушава побити. Идеје водиље младог атентатора и Младе Босне, су подударне са другосрбијанском идеологијом чији гласноговорник је наша драмска списатељица и то је факат. Оно што је интересантно, да је српска национална елита као и њено патриотско политичко крило, у сагласју са Биљом Србљановић када су у питању лик и “херојско” дело Гаврилово. Разлози те тачке подударности грађанске и националне политичке опције у нас, имају ширу димензију и поље су приказа различитости “Трећега пута”, у односу на ова два доминантна правца.

Да би се правилно сагледали улога и дело Принципа и Младе Босне, мора се имати шири увид у геополитичку ситуацију ондашње Европе и у мотиве избијања Великога Рата.

Велика већина светских историчара данас, сагласна је да историографија која је Немачку и њен милитаризам изручила свету као основног кривца за рат, углавном површна, наменска и да не одговара истини.
Узроци рата су далеко комплекснији,а све је већи број историчара који јавно проговарају о улози окултних друштава са седиштем у Лондону, њиховим пре свега финансиским интересима и шаховским потезима који су водили ка сукобу светских размера. Завере се наравно не могу доказати, зато и јесу завере, зато користимо чињенице које потврђују постојање интереса и индиција у кухињи ” Великога ока “, да се отпочне растакање хришћанских династија у Европи.

Објашњење, да су жидовски финансиски моћници на челу са Ротшилдом и илуминатни окулистички масони, имали интереса и доносили планове о рушењу хришћанских династија, проналазимо најпре у чињеници да је монархизам брана опстанку и дуговечности сваке државе. Даље, рушењем монархизма и успоставом поданичке либералне буржоазије, успоставља се систем ” грађанског демократског друштва ” под апсолутно политичком и економском контролом јудо-масонских стратега.

Оно што је за нас битно, да су мајским превратом 1903. године и убиством краља Александра Обреновића, завереници на престо довели, британски одшколованог слободног зидара краља Петра првог Карађорђевића, који је Србију неповратно ставио у службу енглеске масонерије. Тим чином, врата нашем паклу су отворена.
Непосредно пре тога, крајем 19. века, отпочеће немачко повезивање са турском, преко замишљене пруге Берлин – Багдад, а којој предходи немачко откриће нафтних налазишта на Блиском Истоку. Наиме, кајзер Вилхелм шаље експедицију на челу са врло образованим племићем Бароном фон Опенхајмом, чији рад опет будно прате британске службе, а који ће устврдити обилата нафтна налазишта на подручју Месопотамије, на основу чега се рађа идеја о прузи нафтном трасом између Немачке и Блиског истока.

Повезиваење Немачке са Блиским истоком, њен излазак на Средоземље и појачани утицај на Балкан добијеним концесијама у Србији за изградњу поменуте пруге, су више него довољан сигнал за узнемирење у Лондону. Овакво јачање Немачке и стабилност у Европи коју су одржавале европске монархије у Русији, Бечу и Берлину, дирекно угрожавају жидо-масонске интересе и њиховог експонента Британију. Од тога момента крећу сплетке и лукавства овог моћног братства, које ће довести до промене српске одлуке (а којој предходи промена династије) о додели концесија, где ће их српска влада сада доделити француској компанји. Европске династије бивају завађене, а Србија чија круна и обавештајна служба су у рукама масона, отпочиње анти-германску кампању.

Тако долазимо до тога, да обавештајни официр и масон Воја Танкосић у Шабцу испраћа несрећног Принципа, који ће у Сарајеву из пиштоља српске службе безбедности, усмртити масонског непријатеља и скептика босанске анексије Фердинанда и његову жену, што ће Србији омогућити привилегију да у будућем рату остане без трећине мушког становништва.

У исцрпљујућем четворогодишњем рату, нестаће хришћанске монархије, замениће их испланиране либералне републике, европски народи ће страдати биолошки и економски, док ће корист извући финасиски јудо-масонски моћници и Британија.

Да се вратим на почетак и закључак, да Србљановићка и националисти у Србији припадају истом политичком опусу, истом оном који нас је увео у непотребни рат, како горе описаном тако и оном ’41, да је карактер тог опуса суштински левичарски и да је именован као либерално демократски. Идеја Трећег пута ( како га ја видим ) нас враћа становиштима пред атентаторског доба, одбија јакобинизам и његове правце,излази из глобалистичке тамнице враћајући нас хришћанским коренима и нуди решења сутрашњици у облику слободе освојене како за нас тако и за поробљену Европу.

Владан Ристић