петак, 07. септембар 2018.

Да ли Црква може постати народни вођа, уједињујући око себе све његове здраве силе?



М. В. Назаров

О СОЦИЈАЛНОЈ ДОКТРИНИ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

На сајту ижјевских отаца[1] читамо резиме у вези са тек завршеним Божићним предавањима РПЦ МП у Москви:
"Чини се да би Московска патријаршија, сада када поседује моћне информационе ресурсе, кад има телевизију, радио, интернет, штампу, државну потпору, требало громко да се огласи по читавој матушки Русији и да саопшти руском народу истину о Царским Мученицима, истину о издајничком Брест-литовском миру, истину о томе како су Лењин и Троцки распалили огањ грађанског рата, истину о црвеном терору – али ничега од тога нема.
Понекад неко иступи, деси се да каже понешто исправно, о трагедији Русије говорио је чак и патријарх Кирил (Гунђајев), али у целини – Московска патријаршија не жели да разобличава совјетију и лењинизам. Обично бива овако: кад упркос речима Христовим покушаваш да служиш два господара, постајеш углавном служитељ само једног – противника Божанствене истине... У пројекту завршног документа Божићних предавања ништа није речено о страшним догађајима у историји наше земље, о столећу које и данас преживљавамо. Све оно што је садржано у овом документу, могло се написати и рећи и пре десет, двадесет или тридесет година. Иако живимо у сасвим другачијем времену, позива за покајање због онога што се догодило пре сто година, за одбацивање совјетског тумачења тих догађаја, или макар за преиспитивање тог тумачења, као што до сада није било, тако нема ни сада. Добија се жалостан утисак узалудности и испразности, који би организатори предавања хтели пажљиво да прикрију или забаруше“.
У вези са тим пажњу читалаца скрећемо на један документ из јубиларне 2000. године:

Аналитички реферат из 2000-те године, написан на молбу друштва „Радоњеж“ приликом разматрања извештаја митрополита Кирила (Гунђајева) који је претходио документу „Социјална доктрина Руске Православне Цркве“ на коме се у то време радило.

Нема ни једне религије која не би тежила ка томе да друштву понуди темељне принципе који одређују његов циљ и обликују његову духовну атмосферу. Свака религија у принципу има у вези с тим више или мање систематизована упутства. У талмудистичком јудаизму и исламу она су веома детаљна и чак ситничава; хришћанство се дуго времена ограничавало на своје основне заповести и правила Васељенских сабора, примењујући их у конкретним условима, пошто су се појмови друштва и црквеног народа подударали. То јест, друштвени живот требало је да одговара законима Цркве.
Ипак, западно свештенство, римокатолици, тежили су притом ка поистовећивању црквене и државне власти, дајући цркви функције које јој нису својствене: државно-административне, унутрашње и спољно политичке, економске, истражне, судске, па чак и казнене (инквизиција). Свештенство се претворило у привилеговану вишу касту. Ово је било праћено покушајима христијанизације народа насиљем, „огњем и мачем“. Из свега тога поникло је оно што би се могло назвати првом католичком „социјалном доктрином“, тј. прилагодљиви морал језуита: „Свети циљ (спасење за вечни живот) оправдава свако средство“.
Услед тога, по мери таквог посветовњачења западног хришћанства, у њему су почеле да се појављују „социјалне доктрине“ са већ сасвим другачијим циљем: у основи, да се реформише и сам „свети циљ“ хришћанства, уз његово отворено прилагођавање грешности људске природе и пракси греховног друштва епохе отпадништва.
На пример, код протестаната се таква „социјална доктрина“, ако можемо тако да је назовемо, појавила у пуританству и калвинизму, који су за обележје „богоизабраности“ и услов спасења прогласили – богатство, то јест стицање материјалних добара. Стремљење ка њима постало је главни циљ „протестантске радне етике“. Самим тим, како су показали немачки социолози М. Вебер и В. Зомбарт, дошло је до јудаизму блиског оправдавања новог, егоистичког економског поретка – капитализма, који је погазио раније хришћанске прописе и ограничења у области домаћинског живота: нестицање, забрана лихварења итд.
Социјална доктрина католичке цркве у XIX веку појавила се у конкуренцији са социјалистичким учењима, и већ из других побуда: смекшати и ограничити неморалност „дивљег“ капитализма који је почео да буја после буржоаских антимонархистичких ревоолуција. Углавном се то догађало преко папских енциклика издатих у вези са социјалним питањима, почев од „Рерум новарум“ (1891), „Квадрагезимо ано“ (1932), па до енциклика папе Јована Павла II. То је био покушај прагматичног, сада у духу „разумног егоизма“, повезивања капиталистичких економских подстицаја са моралном свешћу о међусобној зависности и солидарности различитих друштвених слојева у интересу служења заједничком добру.
Приметно је да је католичка социјална доктрина (понекад називана и „солидаризам“) положена у темељ многих фашистичких реформи у Италији, Аустрији, Шпанији, Португалији. Фашизам се појавио као национална реакција западноевропских народа на победу масонске демократије после Првог светског рата. Један од најважнијих циљева тих реформи био је да се партијска структура органа власти (која изазива поделе у друштву) замени корпоративном, како би се различити друштвени слојеви народа ујединили и тиме стало на пут утицају међународног јеврејског капитала. Изопачење фашизма у незнабожачко-расистичку диктатуру (посебно у Немачкој), није наравно одговарало намерама католика, али послератне режиме Франка у Шпанији и Салазара у Португалији чак је и париски историчар А. В. Карташов сматрао за најхришћанскије државе те епохе.
Данас су елементи католичке социјалне доктрине (међу њима и директно социјално служење цркве) сачувани у западноевропским државама, нарочито у немачком социјално-тржишном систему, иако у већ обездуховљеном облику „демо-хришћанства“; али одсутни су у протестантско-јудаизованим САД.
Како у таквом историјском контексту оценити данашње покушаје да се створи социјално учење Православне Цркве?
Пошто је Православље мање склоно детаљном организовању земаљског друштва него католицизам, јер као циљ пролазног земаљског живота поставља спасење душе за вечни живот у Царству Божијем, онда ни директно социјално служење није представљало главну преокупацију Православне Цркве. Социјална сфера спадала је у обавезе православне државне власти, а односи цркве са њом грађени су на принципу симфоније, то јест служења истом циљу спасења различитим средствима. Ако се уопште може говорити о социјалном учењу, оно се огледало у законодавству православне државе, а не Цркве. Православље је прожимало све сфере живота, стога су оне у Русији испрва биле истински хришћанске: економија која не тежи искључиво стицању, суд који је милостив, књижевност која јасно осећа грехе и врлине свога народа... Црква је и сама учествовала у социјалном животу: пред револуцију под својим старањем имала је школе, болнице, сиротишта за децу, старачке домове – то је била природна брига о ближњем, која није била заснована на некаквој нарочитој доктрини.
Ипак, развитак капитализма у Русији, и услед тога заоштравање друштвених противречности, ширење западног погледа на свет, коме је својствено отпадништво, довело је до урушавања руске православне државности. Православна Црква нашла се у ропству богоборачке власти, а делимично и у стању катакомбног супротстављања тој власти, и у емиграцији. У таквим условима социјална доктрина за одбрану верујућих од богоборачког света не би била сувишна, али о њој није могло бити ни речи. Уосталом, где би могла да буде примењена?
Ипак велики теоријски посао у тој области урадила је руска емиграција, узимајући у обзир и искуство западних земаља, међу њима и ауторитарно-корпоративних система – у делима о. Сергија Булгакова, о. Василија Зјењковског, С. Л. Франка, С. А. Левиског, Н. А. Берђајева и других (мада у богословском погледу код многих од њих постоје озбиљне погрешке). Доста тога и сада би добро послужило у Русији. Али такво социјално учење не може се ограничити само на теоријске идеје, прикладне за свако време. У различитим епохама садржај социјалне доктрине Православне Цркве уопште, могао би да буде веома разнолик, у зависности од следећих услова:
– Каква је власт у датом друштву, нпр. прехришћанска незнабожачка деспотија, православна монархија, национална диктатура, демократска секуларизована власт, антихришћанска власт?
– Какав је дух те епохе и стање самог хришћанства на глобалном нивоу: период његовог формирања, процвата хришћанских држава, или апостасије?
У Русији, после рушења власти КПСС, према уставу РФ имамо секуларну нехришћанску власт, а ако се узме у обзир целокупан владајући слој, укључујући и финансијско-економске олигархе, средства масовног информисања, образовни систем, културне делатнике итд. – може се чак говорити о антихришћанској власти. На глобалном плану налазимо се у фази апостасије хришћанске цивилизације: пред нашим очима ствара се Нови светски поредак са отворено антихришћанским садржајем, при чему та идеологија господари и у владајућим структурама савремене Руске Федерације, а и становништво је у већини изгубило елементарна знања о Православљу.
Подразумева се да у таквим условима скора обнова некадашње православне монархије у симфонији са Црквом није могућа. Тешко је и замислити да је могућа успешна „симфонија Цркве са друштвом“ којој се надао А. В. Карташов, пошто су за такво оздрављење друштва неопходни синхронизовани индивидуални напори великог броја грађана, који човеку увек падају неизмерно теже од безвољног подлегања утицају разорних светских сила. Да не бисмо били утописти, треба да узмемо у обзир и греховну страну природу света, и степен деловања сила зла у овоме свету.
Нажалост, извештај митрополита Кирила све ово практично не узима у обзир. Шта ће донети, на пример, добродушни апели Цркве упућени антихришћанској светској завери или њеним представницима у нашој земљи? Преговори с њима (о чему? да сатана промени своју суштину?) увек ће бити изгубљени. Ако сада уопште треба развијати социјалну доктрину Православне Цркве, она треба да произилази пре свега из реалне ситуације Русије у свету (Узгред, 1981. године учествовао сам у дугом разговору са једним од главних идеолога и аутора католичког социјалног учења О. Нел-Бројингом који је такође истакао да развијање такве доктрине треба да проистиче из околности: јер оно што је корисно у једној земљи у одређеним условима, биће бескорисно у другој).
А Русија је земља особена и по својој духовној природи. С моје тачке гледишта, социјална доктрина Руске Цркве треба да полази од јединствене глобално „задржавајуће“ улоге руске православне државности и себи за циљ треба да постави обнову у таквом „задржавајућем“ контексту. То и јесте најважнији духовни оријентир, и морални императив – независно од тога колико је достизање овог циља сада реално.
Затим противнике Православља треба назвати њиховим правим именима, одредити које су то опасности које прете историјској Русији (у свим њеним данас раздвојеним областима), поставити конкретне задатке Цркве и православне заједница у датим условима и указати на конкретне инструменте и путеве за испуњење тих задатака. Посебно, у том смислу, Црква треба јасно да каже који су главни узроци данашњег моралног пропадања народа:
– неправедно богаћење владајућег слоја, засновано на пљачки државне, то јест општенародне имовине; очување „стауса кво“ подрива веру у праведност и законитост деловања државе, и подрива спремност грађана да јој служе;  
– стање у образовном систему где још није превладано марксистичко наслеђе, које је ушло у симбиозу са либерално-космополитским и антируским западним; тиме се руски народ као и пре лишава своје истинске историје, националних традиција и културе;
– политика средстава масовног информисања, која представљају својеврсну власт коју нико није изабрао и над којом нема никакве контроле, а која води идеолошки рат против народа са циљем „мутације руског диха“ у правцу „посвећеног егоизма“;
– понижавајућа међународна политика РФ која пузи пред светском завером и није у стању да принципијелно заштити територију и интересе историјске Русије и сачува народ од колонизатора из света огрезлог у апостасију.
Решавање свих ових и других насушних задатака могуће је у кратком року уз православну руску диктатуру, неопходну у прелазном периоду – тако су сматрали мислиоци сасвим различити по својим схватањима, као што су били монархиста И. А. Иљин и либерални филозоф С. Л. Франк. Историја Русије показује да је јачање државне власти у смутна времена увек било најважнији задатак Руске Цркве – то би требало да буде и главни приоритет данашње социјалне доктрине као услов за њено остварење. Јер владајући слој – то је горњи део социјума чије проблеме и треба решавати са врха, од главе. Да ли ће обнова монархије бити могућа или не, зависиће од степена религиозне свести народа, а национална диктатура је призвана да је већ сада огради од надолазећих сила зла. Уз такву власт могућа је и практична симфонија државе и Цркве.
Овај главни услов испуњења свог социјалног учења Црква може да припреми на три начина: а) бескомпромисном духовном оценом свих поменутих виших кругова власти, њихових друштвених погрешака и преступа, услед чега ће Црква постати дугоочекивани народни вођа, уједињујући око себе све његове здраве силе; б) уздизањем достојних православних делатника на свим нивоима власти у земљи, и пружањем подршке тим људима и у политичком животу; в) стварањем на сопствену одговорност алтернативне друштвене структуре у виду професионално-сталешких или струковних корпоративних удружења (по узору на систем Франка и Салазара) као функционалних органа јединственог националног корпуса.  
Пружити нашем народу могућност таквог самоорганизовања и конкретног деловања – важније је него издати документ који би пописао све могуће проблеме (од абортуса до транснационалних финансијско-економских корпорација). Немогуће је све предвидети. Уосталом, и доктрина се може усвојити ради умирења савести, па да се настави по старом. Важније од тога је – коначно започети са утицајем на друштвени и државни живот у духу православног учења, примењујући га на све појаве у свету који се убрзано мења. А за то су пре свега потребни одговарајући црквени делатници.

М. В. Назаров
Лето 2000.
(Из књиге: „Дијалог РПЦЗ и МП: Уједињења може бити само у Истини“, Москва, Руска идеја, 2004, на руском)
Извор: https://rusidea.org/250931055
     
     
   
       
  



[1] Протојереј Сергеј Кондаков, Михаил Карпејев и свештеник Александар Малих, свештеници Ижјевске Епархије РПЦ-МП, који су прекинули помињање патријарха Кирила 2011, и потом пришли Истинском Православљу.




Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.