ДРУГИ И ПОСЛЕДЊИ ВОЖД ЦРНОСТОТИНАША

Николај Евгенијевич Марков

 (1866-1945)

Увод

Лик Н. Е. Маркова, другог и последњег председника Главног Савета Савеза Руског Народа (СРН) - црностотинаша, депутата Државне Думе III и IV сазива, признатог вође руских монархистичких десничара, брилијатног беседника и сјајног публицисте, председника заграничног Вишег Монархистичког Савета, био је добро познат савременицима. Како је приметио један од савремених истраживача биографије Маркова, за његово име везивали су читав један политички правац, да не кажемо чак – поглед на свет. Али док су једни њиме били одушевљени, други су га љуто мрзели. Но, и ови последњи били су приморани да га прихвате као истакнутог политичара, искреног патриоту и бескомпромисног борца за своје идеале – "Православље, Самодржавље, Народност".

Порекло и рођење

Николај Евгенијевич Марков рођен је у суботу Светле Седмице, 2. априла 1866. године у старој племићкој породици. Како пише М. Б. Смолин, преци Маркова учествовали су још у бици на Куликовом пољу. О свом пореклу Николај Евгенијевич је причао следеће: "Припадам старој племићкој породици из времена Московског Великог кнеза Ивана Васиљевича III, који је нашем родоначелнику Марку Толмачу (Тумачу) даровао имање у московској области. Наша породица је током 400 година стално руска. По женској линији имао сам и доста предака немачке крви." 

Његов отац Евгеније Љвович Марков, у своје време популаран писац, истакнути публициста, критичар и педагог, прошао је дуг и сложен пут од либерала-прозападњака до конзервативца. У младости се држао либералних погледа, неко време је сарађивао у "Отаџбинским белешкама" и "Веснику Европе". Ипак, после убиства Императора Александра II Е. Љ. Марков је променио своја схватања и постао присталица конзервативних и славјанофилских убеђења. Од тога времена објављивао је углавном у конзервативним издањима као што су "Руски преглед", "Руски весник", "Недеља", "Ново време", и "Русија". Евгеније Љвович је као писац постао познат захваљујући роману "Поља црне земље" који је изашао 1877. године. Својевремено је и Лав Николајевич Толстој позвао Е. Љ. Маркова да буде сауредник његовог часописа "Јасна пољана", али овај је одбио због размимоилажења са великим писцем  у вези са основним животним питањима.

Међутим, конзервативне погледе, баш као и беседнички таленат, Н. Е. Марков није наследио само од оца. Познати писац, који се држао конзервативних убеђења и оштро иступао против либерализма, био је и његов стриц – Владислав Љвович, аутор дела "Курски граничари", "Слободњаци" итд. И други стриц Маркова, Ростислав Љвович, такође је био писац. По својој баки, ћерки Суворовљевог генерала Хана, Н. Е. Марков се налазио у сродству са познатим конзервативним публицистом генералом Ростиславом Андрејевичем Фадејевим.

Нема сумње да су конзервативни погледи сродника и културне традиције породице утицали на формирање погледа на свет будућег великог вође руских монархиста Н. Е. Маркова. Место његовог рођења био је Симферопољ на Криму, где је његов отац служио као директор гимназије и народних школа Тавричке губерније.

"Светла успомена на та бескрајна кримска пространства и курску земљу која му је постала друга мала отаџбина, никада нису напуштали Николаја Маркова. Коља је одмах заволео село Александровку у Шчигровском срезу, које се утапало у белим засадима јабука. Са врха брега на коме се налазио њихов дворац, на све четири стране пружао се несагледив простор, пун загонетака и тајни".

Завршивши Московски кадетски корпус и Институт грађанских инжењера (1888) Н. Е. Марков се оженио и ступио на службу у Министарство саобраћаја, као обичан инжењер на железничкој прузи Москва-Кијев-Вороњеж. Наследивши после очеве смрти (1903) имање површине 250 десетина[1] у селу Охочевка у Шчигровском срезу, Марков је 1905. године напустио службу у чину саветника у министарству и вратио се у Курску губернију где је убрзо постао срески већник, а затим и члан локалне губернијске самоуправе. Његов старији брат, Лав Евгенијевич био је предводник племства Шчигровског среза. Оба Маркова били су веома утицајни у Курској губернији.

"Реакционар" из Курска

Са почетком смутње, Николај Евгенијевич је узео активно учешће у борби против револуционарног покрета у Курској губернији. Још 1904. године он је постао један од учесника кружока козервативно настројеног курског племства, који се окупио око предводника белогородског среског племства грофа В. Ф. Дорера. Тај кружок чинили су М. Ј. Говорухо-Отрок, кнез Н. Д. Касаткин-Ростовски, Г. А. Шечков, Ј. В. Кривцов, браћа Н. Е. и Г. Е. Муханов.

Крајем исте године Марков се први пут сукобио са тзв. "прогресивцима" и снажно им се супротставио. У то време он је настојао да се усвоји Обраћање Господару Императору у име локалне (земске[2]) скупштине Курске губерније које је сам саставио и у коме је била истакнута нужност очувања Самодржавља. Ево како је лично описао догађаје приликом усвајања тог обраћања: "Они који су служили у то време у Губернијској земској управи, у којој је владала кадетска странка[3], провалили су у скупштину за време заседања, претећи столицама и палицама, и стали да избацују наш земски сабор из земског дома, па су се, изашавши као победници, попели на столове и почели да певају марсељезу. Узбуђен због дрскости револуционара ушао сам међу њих и повикао: 'Ура за Сверуског Самодршца!' Мој узвик подржала је већина присутних, а разбојничка дружина, уплашена патриотским полетом народа, постиђена је побегла на улицу". Овај поступак сведочи о неким карактерним цртама и уверењима Маркова. Несумњиво сналажљив, одлучан и неустрашив – он је био непоколебљиви присталица традиционалних темеља руског друштва.

Надаље је кружок курских племића-монархиста постао језгро Курске Народне Партије Поретка (КНПП), основане 5. септембра 1904. године, али организационо оформљене тек следеће 1905. године. Партија је имала око 500 чланова. Поставши један од оснивача КНПП, Марков је у потпуности подржавао основне поставке њених програмских докумената. Мада је КНПП припадала десном монархистичком покрету, ипак, поједине тачке њеног програма биле су нешто "либералније" од ставова већине црностотинашких савеза и допуштале су ширење земских и градских самоуправа, слободу личности, речи, штампе и окупљања, преиспитивање законодавства о сељацима. У суштини, партија је подржавала Манифест издат 17. октобра, али је ипак категорички иступала против његовог "креативног" тумачења. При томе Марков је члановима КНПП предлагао да у супротстављању револуционарном покрету буду партија која активно делује, користи оружје и долази у помоћ војницима тамо где их не буде довољно. Овај предлог је у Курску доживео успех – у борбене дружине за супротстављање револуцији ступило је готово 400 људи. Ипак, идеја о организовању оваквих дружина није наишла на одобравање власти.

До октобра 1906. отворена су два одбора КНПП: у Курску и у Шчигрију.  Марков је постао потпредседник овог другог. Али, након свега 5-7 заседања одбора, делатност КНПП је током истог месеца прекинута, пошто су главни партијски активисти ушли у организацију коју је основао истакнути курски монархиста гроф Владимир Филипович Дорер заједно са Николајем Евгенијевичем Марковим – Курски одбор Савеза Руског Народа (СРН). Истовремено су организовани и други одбори СРН у осталим градовима Курске губерније: Путивлу, Белгороду, Старом Осоколу, Рилску. Захваљујући својим организаторским способностима и беседничком умећу Н. Е. Марков је ускоро постао познат међу десно оријентисаним монархистима по читавој Русији.

Нешто раније, почетком маја 1906. године, Н. Е. Марков је, као представник Курске губерније, учествовао у раду Припремне комисије за сазивање конгреса опуномоћених представника губернијских племићких удружења. Као и сви десничарски опредељени племићи-монархисти Марков је био присталица неодложног сазивања конгреса, и један од оних који су радили на извештају о аграрном питању. Већ на Првом конгресу Уједињеног племства, одржаном 21-28. маја 1906. године у Петербургу, Николај Евгенијевич се, занемарујући ауторитете, одлучно и оштро изјаснио о пасивности већине предводника племства у сложеном тренутку руске историје, оптужујући их за "размаженост" и "лењост". Ово је изазвало бурно негодовање племства и Марков је, под притиском грофа В. Ф. Дорера, био приморан да се извини.

Када се дакле у децембру 1906. КНПП се преобразила у Курски одбор организације у успону – Савеза Руског Народа, сам Марков постао је члан Савета Курског одбора Савеза, који је имао око 1.770 чланова, а такође и оснивач и председник Шчигровског среског одбора СРН (у фебруару 1912. године напустио је тај положај и остао само почасни председник). Касније, у августу 1909. године Маркова ће изабрати за председника Курског губернијског одбора СРН.

Већ 1907. године Николај Евгенијевич је био један од најистакнутијих вођа црностотинашког покрета у Курској губернији. Но, ускоро ће, благодарећи својим личним квалитетима – одлучности, бескомпромисности у односу на политичке противнике, тврдој привржености православној вери и основним принципима руског патриотског покрета, као и свом беседничком дару – Марков постати једна од најистакнутијих личности међу вођама десних монархиста и изван граница Курске губерније. 

"Бронзани јахач"

Почетком 1907. године Марков је учествовао у изборној кампањи за II Државну Думу. Изабран је за члана губернијског изборног тела (које бира депутате Думе), али није прошао даље – том приликом није постао депутат Државне Думе, мада је добио највише гласова међу кандидатима деснице. Ипак, Николај Евгенијевич се није предавао, и у лето исте године узео је активно учешће у раду Сверуског конгреса земских[4] представника у Москви, где се показао као један од најубедљивијих беседника десног крила. Издвајајући се међу вођама Црне Стотине својим организаторским способностима и беседничким мајсторством, Марков је у кратком року успео да се добро припреми за изборе у III Државну Думу (ΙΙ Дума је распуштена већ у јуну 1907. године). Овога пута Николај Евгенијевич не само да је лично изабран, него је са собом у Думу из Курске губерније, која претходно није дала ни једног десног депутата, повео још девет својих истомишљеника црностотинаша, од укупно 11 депутата колико се у губернији бирало.   

У Думи је Марков ушао у клуб (фракцију) депутата деснице, који је предводио његов земљак и истомишљеник гроф В. Ф. Дорер, и ускоро је постао један од најистакнутијих чланова овог представничког тела. Брзом расту популарности Маркова погодовали су не само његови дарови и способности, него и карактеристични спољашњи изглед. Наиме, Марков Други (како су га у Думи назвали због присуства и других депутата са истим прилично раширеним презименом) запањујуће је подсећао (лицем, растом и нарочито појавом) на Императора Петра Великог, што је убрзо почео да истиче фризуром и брковима, због чега је добио донекле иронични надимак "Бронзани јахач". Било је немогуће не приметити ту сличност, мада су описи Марковљеве спољашњости у успоменама његових савременика директно зависили од њиховог личног односа према њему.

"Велика глава с бујном коврџавом косом, крупне као секиром издељане црте лица, црни штрчећи бркови као у мачка, и чврсто стиснуте злобне усне придавали су му помало сличност с карикатуром Петра Великог. Марков је то знао и веома се поносио овом сличношћу" – написаће годинама касније члан ЦК Кадетске партије Аријадна Тиркова-Вилијамс.

А ево сведочанства бившег белог официра, а затим писца Романа Гуља, који је први пут "уживо" видео Н. Е. Маркова у емиграцији у Берлину у цркви при руској амбасади. "Тамо сам први пут видео бившег члана Државне Думе, 'легендарног' крајње десног и крајње ексцентричног у својим иступањима у Думи Н. Е. Маркова Другог. По лику и фигури био је веома налик на Петра Великог, а раста тако крупног да је за главу био виши од свих који су стајали у цркви, и енергичног лица..."

Међутим, Николај Евгенијевич је имао још један надимак који га је пратио, и којим се веома поносио: "курски бизон". Надимак "бизон" – који је од Маркова убрзо прешао на све крајње десничаре, поставши синоним за "реакционара" и човека "назадних" схватања – добио је након што је за говорницом Државне Думе изјавио: "Ми десничари смо таква реткост, као бизони". Левичари су Маркова такође називали "тешким оруђем деснице", "дивљим спахијом" и "избацивачем". А десничари су га звали "снагатором из Курска".

При томе су и саборци и противници у овом провинцијалцу из Курска одмах препознавали прворазредног политичког борца – умног, одлучног, карактерног и енергичног. "Он је био темпераментан политичар, прецизне речи, бистар" – примећује већ споменута Тиркова. "Без обзира на све своје крајности – написаће други истакнути либерал из Кадетске партије, масон В. А. Маклаков – Марков је био веома мудар човек".

Али свакако најбољи и најтачнији опис Маркова оставио је бивши курски губернатор и истакнути десничарски политичар Н. П. Муратов: "То је био несумњиво мудар човек, чак веома мудар, са јаким карактером, чврстом вољом, убеђен, искрен, упоран у постизању циљева, али не добар и благ, него напротив, зао и осветољубив. Политички зрео, са приличном ерудицијом, доктринар (у смислу човека који се круто држи своје доктрине, не обазирући се у довољној мери на стварност), типичан члан парламента, али не хладан, него са великом способношћу да мотивише, добар беседник, са речима у којима има ироније, увек промишљеним и јасним, понекад одвећ оштроумним али увек интересантним – Марков је био првокласни политичи борац и Дума је била његова област... Да је у наше четири Думе било више таквих политичара као он, десница не би била до те мере потиснута у други план".

Истовремено Муратов је приметио да је изван Думе "Маркову много тога недостајало. Као строги догматичар, они није признавао никаква одступања од догме: или си члан Савеза, или летиш напоље – и не летиш тек тако, него уз јавне грдње и увреде. Формула по којој су сви који не припадају Савезу Руског Народа или не деле његово исповедање вере – или левичари или кадети, била је нешто што се не доводи у питање, него се спроводи у живот са тврдоглавом упорношћу... Марков никада није водио разговоре који се не тичу политике. То је било досадно. Он се никада није шалио, смејао, чак ни осмехивао, и ако би се његова мала уста накривила, то не би била веселост, него ироничан подсмех. Његова импозантна фигура, његов намргођен изглед, његова строгост политичког секташа, све је то деловало некако збуњујуће, тешко, несносно. Гледајући Маркова, пажљиво пратећи његов рад, слушајући га, увек сам мислио: да, да све је то веома добро – и чврстина, и непоколебљивост, и упорност, и непопустљива пажња, и даноноћна будност, али не може се тако без предаха, до крајње изнемоглости..."

Државна Дума је неопходна, али она треба да буде – руска...

У III Државној Думи Н. Е. Марков је био изабран за члана Савета фракције десничара (тј. неке врсте клуба посланика деснице), и одмах је постао један од њених фактичких лидера. Ускоро је ступио у редове Петербуршког одбора Савеза Руског Народа, а затим је постао и члан Главног Савета (ГС) Савеза. После одласка В. М. Пуришкевича из СРН он је, заједно са грофом В. Ф. Дорером, постао најутицајнији депутат Думе из редова ГС СРН. Заузетост Дорера радом у Думи и  Уједињеном племству није дозвољавала грофу да постане вођа "земско-скупштинске" струје у СРН – судбина је ту улогу доделила Н. Е. Маркову. Присталице овог правца признавале су ново уређење Руске Империје, према коме одређено место припада Думи, која је створена и делује по Царевој вољи. Том правцу су припадали В. М. Пуришкевич, професор А. С. Вјазигин, Г. Г. Замисловски и други. Њима су се супротстављали "дубровиновци", тј. присталице првог председника ГС СРН доктора А. И. Дубровина (погледај биографију Дубровина ОВДЕ), који су се у суштини залагали за повратак на стари поредак, какав је у Русији постојао пре појаве манифеста од 17. октобра[5].

Главна разлика присталица Маркова у односу на "дубровиновце" састојала се у њиховој активној заштити институције Државне Думе: "Можемо да будемо незадовољни Трећом, Четвртом Думом, Двадесетом; растерајте их, изаберите праву, руску – али као установа Државна Дума је неопходна: без ње Русије не може да постоји" – говорио је Марков. Уосталом, Николају Евгенијевичу се више допадала идеја о Думи која неће бити законодавна, него саветодавна – као некаква јавна трибина која повезује са Господаром: "Није најважније да Државна Дума већином гласова нешто установи, него да истинско мишљење руског народа, које гласно преносе десни депутати, буде познато Цару-Самодршцу".

Знак који СРН-а који су црностотинаши поносно носили на грудима

Касније, у своме делу "Војници мрачних сила", Марков је, бранећи своју позицију у односу на Думу, писао: "Испадало је овако: или, у име обнављања нарушене пуноће Царског Самодржавља, показати непослушност самом Цару, кренути путем сукоба са влашћу и силом вратити Цару пуноћу власти која му је истргнута из руку интелигентном подвалом и револуционарним застрашивањем... Или се покорити и признати нове, у суштини уставне законе, док Господару-Самодршцу не буде благоугодно да их промени, или да их замени правим законима, корисним за народ. А дотле на сваки начин чувати и одржавати у народу приврженост Самодржављу и спремност да се Господар у сваком тренутку подржи као пуноправни Самодржац. Први од два пута – револуционарна обнова Царског Самодржавља – изгледао је свим верним поданицима као злочиначко нарушавање заклетве и за њих је био очигледно немогућ. Савез Руског Народа, као организација Царевих верних поданика, био је приморан да крене другим путем и против оних који су растакали државу ступи у борбу у најтежим условима за организовање обичног народа – у условима партијског парламентаризма". При томе, Марков је не једном истицао како Државна Дума никако не умањује права Цара, јер она се само користи честицом монархијске власти која јој је поверена.

Држећи се принципа заснованих на тријади "Православље, Самодржавље, Народност", Марков је рад у Думи сматрао неопходним за монархисте. Он није био противник реформи као таквих, него је подржавао само оне од њих које нису нарушавале сталешко устројство државе (у првом реду у аграрном сектору економије), па и то – само након успостављања мира у земљи.  

Тај ће да сасече

У Думи звезда Маркова засијала је у пуном сјају. Познати руски публициста, "златно перо" водећег конзервативног часописа у Русији пре револуције "Ново време", М. О. Мењшиков, не без основа сматрао је да је најбољи беседник у Думи управо Марков. Како је приметио земљак и истомишљеник Николаја Евгенијевича М. Ј. Говорухо-Отрок, "независношћу својих убеђења, неустрашивошћу и умећем да са највећом самоувереношћу парира противничким нападима, остављао је снажан утисак на аудиторијум... и десничари и левичари били су узбуђени због његових дрских иступа, а кадети су бледели од пакости и називајући га 'хулиганом'. 'Тај ће да сасече', 'неће му дати да се размахне', 'на једног таквог орла десетина наших је мало' – ето каквим су га изразима хвалили трудовици[6]".

Готово сви који су познавали Маркова примећивали су његов крајње оштар полемички стил. "Довољно је било послушати једном или два пута уобичајеног говорника крајње деснице Маркова Другог, па да пожелиш да избегнеш пребацивање за истомишљеништво с њим. Овај веома интелигентни човек свесно се трудио да својим речима уопште, а посебно полемикама, прида некаква грозна обележја пијачних грдњи... што је постајало одвратно" – приметио је у својим успоменама октобриста С. И. Шидловски. А члан Марковљеве политичке групације у Трећој Думи и каснији националиста В. В. Шуљгин о његом полемичком методу изразио се на следећи начин: "Он је имао такав изазивачки стил говора, да, иако се слажеш са њим, не можеш то да прихватиш". Говорухо-Отрок је тон Маркова назвао "шокантним".

Н. Е. Марков је активно радио у комисијама III и IV Думе (за државну одбрану, буџет, финансије, информисање, за попис становништва, за војне и поморске послове, за разматрање питања учешћа Думе у прослави 300 година владавине Дома Романових, у финској комисији итд). Његова иступања на општим заседањима Думе била посвећена заштити самодржавних права Господара, образлагању Столипинове аграрне реформе и очувању правних ограничења за јеврејско становништво Русије. Марков је бранио увођење пореза на приход, иступао је у заштиту фабричких радника од самовоље послодаваца. Уосталом, сигурно није било ни једног важног државног питања о коме Марков не би изнео своје мишљење.  

Није мало његових иступања која су била посвећена јеврејском питању. Његов став о овом проблему најјасније изражавају следеће речи, изречене са говорнице Думе 1910. године: "Јудејци су непријатељи државе, и њих не треба наоружавати знањима, не треба их наоружавати дипломама, не треба њима запрљати наша чиновничка, судска и професорска места. Ја у потпуности уважавам, и не дозвољавам себи да оспоравам она мишљења која са ове говорнице развија Јудејац, који се не плаши да призна да је Јудејац, члан Думе Ниселович. Он штити своју нацију, своје племе, а ја поштујем сваког националисту, сваког човека који припада овом или оном племену и штити га, јер је обавезан да штити своје племе... То осећање не делим и према оним Русима који подржавају гледишта члана Думе Ниселовича, али за његова мишљења сматрам да заслужују уважавање. И нисам зато против Јудејаца што их лично мрзим... него сам против Јудејаца као племена које је штетно за руску државу... Они су код нас штетни као такви, као Јудејци – не као посебне личности, него као штетни државни елемент. Јудејци треба да буду уклоњени из лабораторија у којима се припремају државни службеници, тј. са универзитета. Ако својој држави желим добро, ако свом народу желим добро, онда са њиховог пута треба да уклонимо све оно што томе добру штети".

Маркова је, све време његовог политичког деловања, одликовала непоколебљива приврженост традиционалним вредностима руског народа, Православне Цркве и руске државе. Николај Евгенијевич није одустајао од настојања да се обнови углед Цркве у руском друштву, био је забринут због духовног и материјалног стања нижих слојева становништва, подржавао је неке социјалне и економске промене (увећање земљишних честица сиромашних сељака, установљење социјалних олакшица за раднике и службенике итд), које би, по његовом мишљењу, помогле препороду ауторитета Самодржавља и Руске Империје.

Године 1912. Н. Е. Маркова су поново изабрали за депутата у IV Државну Думу. Овога пута, заслугом Маркова, који је, по сведочанствима многих, дотле постао готово некакав диктатор Курске губерније, у Думу су из Курска изабрани искључиво припадници Црне Стотине. Маркова су у Думи изабрали у Савет фракције (деснице), у коме је заузимао место потпредседника.

Већ у децембру 1912. Марков је изговорио упечатљиву беседу у којој је изразио протест против утврђивања "правних начела" за која су се борили либерали, сматрајући, не без основа, да ће то у пракси значити следеће: "Руска државна локомотива креће, пуштајући пару и звиждећи... Али куда ће они (премијер В. Н. Коковцов и кадет В. А. Маклаков) повести ту локомотиву, тај државни воз? У магли, господо, назире се станица: име јој је устав. Истина, искуснији машиновођа (Коковцов) не жури да стигне до те станице и предузима све мере да воз макар не доживи хаварију, али овај ложач Маклаков – он је експанзивнији, он ложи угаљ на тоне и страствено би желео да стигне што пре, можда чак и да прескочи ту станицу, јер му у даљини светлуца друга, а та друга станица, то је, господо, револуција... Иза револуције замишља и трећу станицу – демократску републику..."

До 1. септембра 1917. године, када је А. Ф. Керенски прогласио Русију за републику, ова страховања Маркова у потпуности су се остварила.

На челу Савеза Руског Народа

Размимоилажења са председником Главног Савета Савеза Руског Народа А. И. Дубровином у односу према Државној Думи и реформама П. А. Столипина (нарочито аграрној, коју је Марков у потпуности подржавао, поздрављајући разарање сеоске општине и борећи се за "богатог сеоског домаћина", док је Дубровин реформу називао "фабриком пролетаријата"), а такође и личне амбиције вођа СРН довели су до непријатељства између њих и напослетку до раскола у Савезу. Члан Главне Палате Руског Народног Савеза Архангела Михаила (који су још 1908. године формирали В. М. Пуришкевич и други чланови СРН незадовољни политиком А. И. Дубровина) Ј. С. Карцов писао је о Н. Е. Маркову: "Он је био опседнут влашћу и није трпео себи равног". Зато не изненађује што је у започетом конфликту унутар СРН управо Н. Е. Марков стао на чело противника А. И. Дубровина.

Од 1908. године присталице Дубровина почеле су кампању критике власти и самог П. А. Столипина. Присталице Маркова, залажући се за пооштравање захтева изборног закона и ограничавање права Думе, у потпуности су подржавали реформски курс Столипинове владе. Отворени сукоб два крила унутар СРН појавио се током разматрања новог закона о земљи, када је дошло до разилажења мишљења чланова десне фракције Думе из СРН. Гледиште Маркова подударало се са мишљењем владе у вези са судбином сеоске општине, стога су Николај Евгенијевич и његове присталице у том питању подржали премијера. Овде не треба заборавити да је Марков био земљопоседник и да су му стога били потребни најамни радници. Идеално средство за добијање најамних радника могло је да буде разарање сеоске општине, која земљу оставља богатим "кулацима" и ствара "армију" најамне радне снаге. У целини, позиција Маркова потпуно се слагала са основним поставкама конзервативаца-традиционалиста, који су сматрали да је могуће спровести економску модернизацију земље, а духовну и политичку сферу друштвеног живота сачувати нетакнутим.

Мада је Марков био кооптиран у ГС СРН тек 19. јуна 1908. године, за свега годину и по дана он и група његових сарадника (гроф Е. И. Коновницин, С. В. Володимеров, М. Ј. Говорухо-Отрок) – који су представљали умерено крило Савеза, лојално владином курсу и спремно на активно политичко деловање у условима "думске монархије" – успели су да преузму руковођење Саветом. У лето 1909. године присталице Маркова основале су часопис "Земштина", који је постао штампани орган десничарске фракције у Думи. Оснивање "сопственог" издања омогућило је Маркову да започне борбу са Дубровином за вођство у СРН на новом нивоу, јер његове присталице дотле нису имале под својом контролом часопис. Присталицама Маркова ишла је на руку и Дубровинова болест, а уз то био је и одсутан из Петербурга. Искористивши такву ситуацију, они су успели да обнове ГС СРН, који се преселио из Дубровинове зграде у Басков сокак, због чега су названи "обновљенцима", "басковцима" или "марковцима". А већ 10. новембра 1909. године на заседању ГС СРН Марков је изнео своје сумње у вези са улогом Дубровина као главног оснивача Савеза. Сукоб се даље заоштравао и почетком 1910. године Дубровин је био приморан да се одрекне звања стварног председника ГС СРН, да би остао почасни председник Савеза.

Дубровиновим присталицама пошло је за руком да задрже под својом контролом само партијски орган – часопис "Руско знамење" и део месних одбора. Од тог времена Марков је постао фактички лидер СРН, иако је најпре заузимао место потпредседника Главног Савета (од 1910. до 1912. године председник је формално био гроф Емануил Коновницин), а потом је постао и председник.

Ипак, недостатак новца за рад СРН приморао је Н. Е. Маркова да затражи субвенције од владе. Новац је почео да пристиже, према личном признању Маркова, "од времена Столипина, од 1909. године". Уплате су стизале из специјалног фонда, по 12.000 рубаља месечно. Марков је новац добијао на своје име, да би га потом давао као прилог Савезу Руског Народа или "Земштини". На сопствену иницијативу полагао је сарадницима рачун о употреби добијене новчане помоћи, иако Влада полагање рачуна није тражила. Добијање новца од руске владе Николај Евгенијевич није сматрао за нешто недолично – јер он је активно штитио руске државне интересе, за разлику од левичара и либерала који се нису устручавали да новчану помоћ примају од спољашњих и унутрашњих непријатеља самодржавне Русије – мада је признавао да је "то, несумњиво, била слаба тачка". Државне дотације које су побољшале материјално стање Савеза, истовремено су долиле уље на ватру конфликта унутар СРН која још није била угашена.

Међутим, како су били принуђени да признају чак и политички противници Николаја Евгенијевича, на пример члан ЦК Кадетске партије А. В. Тиркова-Вилијамс, сама чињеница да је Марков добијао новац од владе тешко да је могла да га искомпромитује. "То је за њега било природно – писала је она – јер он је свим својим бићем био спреман да подржи самодржавље, био је спреман да га свим силама штити. Борити се против опозиције то је за њега била таква потреба, као за опозицију борба против самодржавља. Ако је Марков и добијао субвенције, он је могао да их прима не тргујући својом савешћу и својим уверењима".

Осим делатности у Думи и руковођења Савезом Руског Народа, Николај Евгенијевич Марков је такође био оснивач и издавач монархистичког часописа "Курска стварност" (излазио од 1905. до 1917. године), од 1907. до 1908. године сарађивао је са монархистичким часописом "Свет", а касније је постао стални аутор и издавач "Земштине" и "Весника Савеза Руског народа", објављујући под псеудонимима "Буј-Тур" и "Гој". Сем тога, Н. Е. Марков, као и његова супруга Надежда Владимировна, био је члан најстарије петербуршке монархистичке организације Руско Сабрање, затим био је међу члановима-оснивачима Сверуског Филаретовског друштва народног образовања које је основао В. М. Пуришкевич 1914. године, као противтежу либералној Лиги народног образовања, посећивао је монархистички салон генерала Е. В. Богдановича, а од 1915. године био је члан десничарског кружока А. А. Римски-Корсакова.

"Господе, нека буде победа"

Уочи Првог светског рата за разлику од владе која се окретала Енглеској и Француској, Н. Е. Марков се држао пронемачког спољнополитичког курса, примећујући да је "уместо великог пријатељства са Енглеском боље имати мали савез са Немачком". Као и многи десни политичари, он је истицао да ће рат између Русије и Немачке имати катастрофалне последице и да ће као резултат тога рата "пострадати сви – државе могу да пропадну, а на њихово место да дођу Атиле, којима је име социјал-демократе..." Касније ће управо ова предратна позиција Маркова постати главни адут либералној опозицији када га буде оптуживала за "германофилство", иако је његова "германофилска" позиција заправо била изазвана искључиво бригом за добробит Русије. Марков је узимао у обзир и то, да је усвојеном "Великом програму" за наоружавање и јачање армије и флоте било потребно још неколико година како би био у потпуности остварен. "Ми смо говорили – појашњавао је касније свој став Марков – покушајте да се не свађате, али истовремено говорили смо и: наоружајте се до зуба".

Ипак 19. јула / 1. августа 1914. Немачка је објавила рат Русији. Рат је убрзо постао светски. Ванредна седница оба дома, која је започела са радом 26. јула 1914. године, показала је потпуно јединство законодавних установа са владом. Иступајући за говорницом Думе Н. Е. Марков је говорио о расположењу народа у читавом Руском Царству: "Нисам чуо ни једну прекорну реч о томе зашто рат... Сви су желели само једно: Господе, нека буде победа!" Дума је једногласно (изузев крајње левице) изгласала одобравање војних кредита. А у октобру је ГС СРН донео одлуку да отвори лазарет за лечење рањених војника руске армије.

С почетком рата Н. Е. Марков оштро мења свој однос према Немачкој, покушавајући да у једном лицу прикаже и унутрашњег и спољњег непријатеља. "У лику Тевтонаца на нас се обрушила најезда мноштва слугу старозаветног морала, људи који живе прехришћанским идеалима. Ми видимо људе који кажу: само Немац је човек, људски род чине Немци, а сви остали народи за Немце су или теглећа марва, или звери које треба истребити. Онога ко се спотиче, гурни да падне! – то је филозофија истинског германства" – говорио је Марков током ратних година.

У својим јавним наступима Николај Евгенијевич је стално истицао да се рат не води са "Аустро-Немачком", него са "Јудео-Немачком". Пре рата, приметио је он у предавању које је одржао пред курским сабором племства, руски народ је трагао за Христом, а немачки – за антихристом. Стога, без обзира на то што на немачким шлемовима и опасачима пише: "Бог је са нама", треба сматрати да је то "бог јудејски, бог талмуда". "Долази рат хришћанства са јудео-германством" – сумирао је Марков у својој беседи пред ГС СРН која је била посвећена том питању. А своје виђење коначних резултата светског рата Марков је сјајно формулисао следећим речима: "Уколико ми, руски народ, у овом рату победимо, читавом васељеном разлећи ће се радосни и силни глас: 'Прошла је варјашка Русија – Новгородска! Прошла је византијска Русија – Кијевска! Прошла је татарска Русија – Московска! Прошла је немачка Русија – Петербуршка! Живела словенска Русија – Цариградска!'"

При томе Марков је Русе позивао да се боре не само против Немаца, него да не заборављају ни унутрашње непријатеље. У ове последње убрајао је немачке колонисте и јеврејску претњу финансијског подјармљивања Русије. Само јака државна власт, по мишљењу Маркова, сузбиће "разврат, корупцију и лаж" и довешће до победе. Када је император Николај II 1915. године на себе преузео дужност Врховног Главнокомандујућег, ГС СРН на челу са Н. Е. Марковим пожелео је Цару да "својом моћном руком порази жидо-масонску хидру" и да "за дуга времена утврди своју свештену Самодржавну власт".

А када је после кризе на фронту у августу 1915. формиран прогресивни блок, опозиционо оријентисан према влади, Марков је иступио са оштром критиком, назвавши то уједињење дела националиста, либерала и умерених социјалиста "жутим блоком", пошто "све истински црвено, нарочите крваво-црвене боје, није ушло у састав тог блока, него је ту ушло све што је у међупростору између црног и црвеног". Још раније, 1912. године, Н. Е. Марков је, обраћајући се либералима у Думи, пророчки упозоравао: "Народ ће поћи или са деснима или са левима, али са вама... народ никада неће поћи, јер ви немате ништа заједничко са народом".

Истовремено, Марков је позивао чланове Државне Думе да помирење макар током трајања рата. "Није сада време да се започиње унутрашњи рат" – не једном је понављао. Сву кривицу за неслагања пребацивао је на присталице Прогресивног блока, који су поделили Думу и који су се бавили питањима од другостепене важности, а не одбраном Русије. Николај Евгенијевич је у својим иступима примећивао значајну улогу Источног фронта у Првом светском рату: "Управо руска војска је на почетку спасила Француску и Енглеску од потпуног уништења и разарања", истичући да "ту није реч о овом или оном државном уређењу".

Једини излаз из сложене ситуације у годинама рата била је, по мишљењу Маркова, "владина економска диктатура". Признајући да снабдевање армије не задовољава њене потребе, Марков је за то кривио друштвене организације руске буржоазије, примећујући да "све те друштвене организације, које су громко и бучно говориле да ће спасити Русију од онога од чега законита власт није могла да је спасе, и које су најављивале да ће армију снабдети топовима, муницијом, пушкама – буквално ништа нису учиниле... Тек после Божића дале су бедну количину ручних граната. И то је све од ових бучних друштвених установа које су својом повиком и хвалисавошћу обмањивале врлу руску армију". "Ви ћете можда рећи да ја мрзим друштвене организације, али ја кажем: мрзим кад пљачкају државу" – закључио је Марков.

Од 1915. године Н. Е. Марков је био члан Посебног савета одбране, и ту се свим силама трудио да уразуми прогресивне чланове Думе, избезумљене од жудње за влашћу, који су својим речима деморалисали и фронт и позадину Империје. "Господо – говорио је – ви још нисте у стању да схватите сав ужас ове ситуације, нисте у стању да схватите шта се сада ради и какве опасности прете Русији. У таквој ситуацији ви трошите време ове државне установе на међусобне расправе, на вређање једни других, и хоћете да истргнете последње оружје које нас брани од сурових непријатељских немачких армија, а то је увереност војника на фронту да их позадина неће издати. Ако посејете ту увереност да ће позадина издати, да ће вођство издати – тај дан ће бити пропаст за руски народ, јер њега ће поцепати у парампарчад, и први ћете ви, мали људи, страдати". "Ако војска изгуби веру у државну власт, она неће поћи у напад, него ће у напад поћи Немци, – говорио је Марков у једној од својих последњих беседа у Думи, обраћајући се либералима – а тај напад припремате ви, тако што у умове народа уносите потпуно неповерење у државну власт. Уколико вере у државну власт не буде, неће бити ни победе у рату. Ви ћете бити криви за пораз, јер сте народ и армију повели ка губитку вере. Војска ће престати да верује да у позадини управља добронамерна власт, а ако поверује да у позадини управља непријатељ – за непријатеља нико ратовати неће"...

У пролеће и лето 1916. године у Думи је заоштрено разматрање јеврејског питања. Прогресивни блок је, уз подршку савезника (Енглеске, Француске и САД), покренуо питање равноправности Јевреја. Такве акције либералне опозиције изазивале су протест од стране десничара. Н. Е. Марков је у то време на следећи начин одговорио на предлоге либерала: "Питање је јасно: његово јеврејско величанство Јаков Шиф (амерички банкар јеврејског порекла) наређује савезницима да натерају Русију да унутар своје земље спроведе реформу коју његово величанство жели... Нама наређују. Добро, ако вам се те реформе допадају; али они могу да нареде и оно што вам се не допада. Ви не кажете да је Јаков Шиф у праву, ви кажете да нам друкчије неће дати новца. Дакле, вама наређују, а ако не послушате натераће вас! То је околност која за нас треба да буде  тешко прихватљива – не само за присталице самодржавља, него и за присталице уставне монархије, па чак и за републиканце!" Око овог питања подигла се бурна расправа, али следећег дана (20. јуна 1916) завршено је ванредно заседање Државне Думе и депутати су се разишли на летњу паузу...

Доследност Маркова у заштити Самодржавља, његов организаторски таленат и репутација политичког борца прве класе, давали су неким десничарима наду да ће у тражењу Престолу оданог и енергичног министра унутрашњих послова Господар изабрати управо њега, али то се ипак није догодило. Десни националиста А. А. Ознобишин касније је искрено жалио што на место А. Н. Хвостова није био постављен Н. Е. Марков, "чије би деловање на месту министра унутрашњих послова у сваком случају представљало важну епоху у историји Руске Државе".

После клеветничке беседе В. М. Пуришкевича изговорене 19. новембра 1916. године, у којој је донедавни истомишљеник Маркова са говорнице Думе оштро напао "мрачне силе", оптужујући, на основу гласина и сплетки, низ државних функционера за користољубивост, интриге, германофилство и друге грехе, Николај Евгенијевич је на себе преузео одбрану части фракције и владе. За говорницу Думе изашао је 22. новембра 1916. како би са документима у рукама оповргао измишљотине Пуришкевича, али опозиционо настројена већина Думе стално га је прекидала, не дајући беседнику деснице да дође до речи. Марков није издржао, него је свој говор завршио тако што је увредио председника Државне Думе М. В. Родзјанка назвавши га "битангом", а касније је још изјавио да је, вређајући председника, у виду имао већину депутата у Думи. Због овога је Николај Евгенијевич кажњен најтежом казном која се у Думи изрицала – искључењем са 15 заседања (испоставило се – до краја постојања Државне Думе). Такође, био је изложен бојкоту већине депутата. Осим тога његов иступ довео је до коначног раскола у десној фракцији, услед чега су се његове присталице нашле у апсолутној мањини. "Марков је био у праву у вези са Родзјанком и Думом, али то тешко да је помогло десници" – написао је тим поводом Г. А. Шечков, један од оних који су остали у групи око Маркова. Последњи наступ Маркова у Думи изазвао је одушевљење само код крајње десничарске "Олује", која је депутату честитала телеграмом у коме се изражава захвалност због "разобличавања Пуришкевича и прецизног дефинисања већине у Думи као вуцибатина".

Изгубивши своју фракцију, Николај Евгенијевич је прешао на тактику која је за циљ имала распуштање Думе. "Што дуже она постоји – говорио је – више ће штете нанети и ојачаће опозиционо расположење у земљи", стога "неопходно је чврсто, одлучно и непоколебљиво довести ствар умирења земље до краја (тј. распустити Думу)... јер у случају колебања – револуција је неминовна". Ипак, пошто више није имао никаквог утицаја на деловање Думе, Николај Евгенијевич је позвао депутате који су му остали верни да ћутањем изразе протест против рада већине у Думи и иступања њених чланова. Марков је десничарима саветовао да више не треба да спречавају левичарске беседнике да у својим беседама иду до краја, тј. "до Херкулових стубова", нити треба да "играју улогу некаквих страшила" за опозицију, чиме ће омогућити влади да коначно схвати како Думу, која је кренула путем револуције, треба одмах растерати, јер се катастрофа иначе неће моћи зауставити...

"Потпуно смо уништени"

Почетком 1917. године десница је почела обимне припреме за преиспитивање Основних закона. Н. Е. Марков је био један од организатора пројекта разраде новог законодавства, које је претпостављало низ измена у циљу јачања Самодржавља. У вези са истеком мандата Четврте Државне Думе, Николај Евгенијевич је предлагао да се, пре приступања изборима за Пету Думу, промени изборни закон и организују избори по сталежима, чиме би се народно представништво избавило од партијашења и опозиционарства.

Ипак, букнула је Фебруарска револуција, која је, без обзира на предосећање могућности таквог развоја догађаја, изненадила Николаја Евгенијевича Маркова. У првим данима после преврата, страхујући од хапшења, он се склонио из Петрограда у Финску. Убрзо, 27. маја, и поред нешто измењеног изгледа (Марков се кратко ошишао и пустио је браду, која је, по сведочанствима очевидаца, учинила да изгледа знатно старије), ушли су му у траг и ухапсили га. Доведен је у Петроград ради давања исказа Ванредној иследној комисији Привремене владе (ЧСК), која га је испитивала у својству сведока "злочина" старог режима, пошто се Николај Евгенијевич позвао на имунитет као члан Думе. Формално, он се налазио на "слободи", "истина под присмотром тројице најљубазнијих, али наоружаних официра револуције и затворен у пространој и удобној соби у дворцу Великог кнеза Владимира Александровича – са дивним погледом на Петропавловску тврђаву", како је касније сам писао. На испитивањима Николај Евгенијевич се држао спокојно и понашао смело, чак изазивачки. Песник Александар Блок, који је у то време радио у ЧСК, забележио је да га је држање Маркова у то време поразило. "Чупкајући браду и гладећи бркове, Марков се кези показујући своје беле зубе. Све говори прилично дрским тоном. А Родичев[7] се злобно смешка гледајући Маркова. Такву атмосферу још нисам видео". Из записника са испитивања види се да се Марков није одрекао својих схватања и убеђења, него да је отворено, и чак са некаквом лудом, изазивачком храброшћу, причао у унутрашњем животу СРН и својим везама са владом. Но, Марков је при томе, према Блоковом сведочанству, одбио да наведе имена својих сарадника и истомишљеника. Након испитивања ЧСК је ослободила Маркова, јер у његовом деловању није пронашла ништа за шта би могао кривично да одговара.

Међутим, против десних монархиста нова власт је покренула "демократску" репресију. Исполнком Петроградског Совјета је 5. марта 1917. забранио делатност црностотинашких организација. У Петрограду су затворени десни часописи, међу њима и "Земштина". На једном испитивању Марков је тврдио да у родном Курску хоће да га стрељају. Положај десничарских организација у том тренутку био је крајње тегобан и могао би се описати речима које је изговорио Марков током испитивања у ЧСК: "Потпуно смо уништени, фактички разбијени, наши одбори су попаљени, а ми руководиоци, па и ја пре хапшења, скривамо се..."

Говорећи касније о Фебруарској револуцији, Марков је приметио: "Русија се срушила на прагу већ готове победе, срушила се зато што су је живу, изнутра, изјели црви... Ти црви, то су свесни или несвесни агенти мрачне силе јудео-масонерије", а улогу тих црва, "који су изјели тело рођене мајке Русије", одиграли су активисти Прогресивног блока. Но, Марков је истовремено признавао да ни издалека нису само масони и Јевреји довели до пада руског Самодржавља: "Тога су се посла прихватили не бомбаши из јеврејског Бунда[8], не крволоци социјалних утопија, не вређачи части Руске Армије Јакубзони, него прави правцати руски земљопоседници, најбогатији трговци, чиновници, адвокати, инжењери, свештеници, кнезови, грофови, људи са двора, носиоци свих руских ордена". "Монархија није пала зато што су њени непријатељи били сувише јаки – констатовао је Марков у емиграцији – него зато што су њени заштитници били одвећ слаби".

Савез верних

У првим месецима после Фебруарске револуције, по признању Маркова, "није се могло ни помислити на започињање грађанског рата. Ти месеци искоришћени су за обнављање покиданих веза, проналажење људи који су остали читави и нису клонули духом, на објашњавање даљих начина деловања. То је било време тајног окупљања на пепелу ужасног опустошења".

Но, већ у лето 1917. године Николај Евгенијевич Марков је у Петрограду створио катакомбну монархистичку организацију "Велика јединствена Русија", која је за свој првобитни циљ имала спасавање Царске Породице. Осим Маркова у њу су ушли тако истакнути десничари као Г. Г. Замисловски, Н. Д. Таљберг, неки десни депутати Думе и гардијски официри. Сем тога Марков је узео учешћа у руковођењу конспиративном "Уједињеном официрском организацијом" чији је непосредни руководилац био генерал Е. К. Арсењев. Заједно са Великим кнезом Павлом Александровичем и бившим председником Савета министара А. Ф. Треповим од пролећа 1918. ушао је и у "Комитет петроградске антибољшевичке организације", која је представљала огранак московског "Десног центра". Организација је желела да придобије немачку војску и немачке ратне заробљенике за планирани државни удар, након кога је требало да дође до обнове монархије. Преговоре са поверљивим лицем немачког генерала Хинденбурга водио је лично Марков, али договор није постигнут због неприхватљивих захтева немачке стране.

Марков је остао у Петрограду и после бољшевичког преврата. Према сопственим речима путовао је "из Петрограда за Москву и обратно, спавао по напуштеним становима, сваки дан ризиковао препознавање на улици и хапшење".  

"Са малим, случајно добијеним средствима, били смо приморани да радимо у ограниченој мери, да делујемо са прекидима и уз одлагања; располагали смо недовољним снагама – тамо где су биле потребне стотине људи, ми смо имали десетине. Али све до последњег дана тражили смо начина и чинили све што је било у нашој моћи да ослободимо Господара и Његову Породицу. Поред свих препрека извели смо обимне припреме и њихово избављење из Тоболска постало је реално оствариво. Но, пребацивање Царске Породице у Јекатеринбург нанело је страшан ударац нашим плановима. Међутим, да смо у априлу 1918. имали макар милион рубаља, мислим да бисмо успели да у Јекатеринбург упутимо одред од 300 одважних људи и учинимо одлучујући покушај за повезивање Царске Породице са Чехословацима. Милион у том тренутку нисмо имали, и Господара нисмо спасили. За то смо наравно криви ми, монархисти, и пре свега ја, Марков Други. Ми смо криви због тога што смо хтели, покушавали, али нисмо могли да спасемо нашег Цара и Његову Породицу. Али за једно нисмо криви – нико нас не може оптужити да смо били равнодушни према судбини нашег Господара. За то су криви други, ми не..." – писао је касније Марков о овом периоду свога деловања.

Након што су пропали сви планови за ослобађање Царске Породице, у јеку "црвеног терора", 8. новембра 1918. године Марков је напустио Петроград и пребацио се у Финску. Ипак, већ у мају 1919, спасавајући се од хапшења које му је претило, Н. Е. Марков је уз помоћ гардијских официра Александра и Сергеја Гершељмана (синова познатог покровитеља Црне Стотине, московског генерал-губернатора С. К. Гершељмана) прешао Фински залив.

Вративши се у Русију, Н. Е. Марков је до краја године узео активно учешће у Белом покрету на Северо-западу. Под именом Лав Николајевич Черњаков служио је као оберофицир при Војно-грађанској управи Северо-западне беле армије. У том периоду Марков је био члан "Братства Белог крста Велике јединствене Русије" (1918-1919), а такође је предводио монархистички "Савез верних", који се састојао првенствено од официра.

"Савез верних" који је Марков створио на територији Естоније највише пажње посветио раду у Црвеној армији, која је, по мишљењу Маркова, требало да оствари војни преврат, предвођен члановима Савеза убаченим у њу. "Савез верних" је активно радио не само на Северо-западу Русије, него је такође имао своје групе у Украјини. Украјинско одељење Савеза, у које су ушли пуковник Александар Хомутов, бивши члан Думе, националиста Александар Гижицки, црностотинаши Николај Родзевич, Борис Пеликан, Јефим Котов-Коношенко и други, предводио је заменик Маркова у ГС СРН и последњи уредник "Весника СРН" Виктор Соколов, који је од тог времена себе називао Соколов-Барански. Са монархистичком групом Н. Е. Маркова везу је одржавао и Кијевски Савет Одбране око грофа Ф. А. Келера, у чији су састав улазили и чланови "Савеза верних" пуковници Андреј Пантелејев и Фјодор Безак.

Осим руковођења делатношћу Савеза, Н. Е. Марков је писао летке, а такође је од јула 1919. године издавао часопис "Бели крст" који је излазио у Јамбургу, и ускоро био забрањен "због монархизма" од стране тадашњег команданта армије генерала А. П. Родзјанка. Након што је у децембру исте године Северо-западна армија под командом генерала Н. Н. Јуденича претрпела пораз у покушају да заузме Петроград и повукла се у Естонију, Н. Е. Марков је у пролеће 1920. године емигрирао у Немачку.

У туђини

Николај Евгенијевич се одмах активно укључио у рад руских монархиста, доста помажући консолидацији десне емиграције. У Немачкој је Н. Е. Марков био један од организатора берлинског "Руског друштвеног збора" који је ујединио руске десне монархисте. Крајем 1920. године Марков је заједно са саборцима створио Берлинску монархистичку заједницу, под чијим се утицајем постепено нашла већина емигрантских монархистичких група. Тада је почео да уређује часопис "Двоглави орао. Весник монархистичке мисли", који је издавао најпре у Берлину (1920-1922), а затим у Паризу (1926-1931).

Године 1921. био је један од главних организатора Рајхенхалске скупштине (Скупштине домаћинске обнове Русије у граду Рајхенхалу у Баварској) – заједничког саветовања десне монархистичке емиграције, на коме је изабран за председника Вишег Монархистичког Савета (ВМС) који је формирала скупштина. На овој дужности Марков је остао од 1921. до 1927. године, а уз то био је стални аутор недељника "Виши Монархистички Савет".

Ипак међу члановима ВМС није било јединства. "Германофили", предвођени Н. Е. Марковим, у Немачкој су видели јединог савезника за будућу монархистичку Русију. Но, због погоршања унутрашње ситуације у Немачкој утицај присталица Маркова унутар ВМС је слабио. "Франкофили", које је предводио А. Ф. Трепов, позивали су, напротив, да се ослонац у подухвату обнове монархије у Русији тражи у Антанти. Занимљиво да је један од захтева Трепова приликом ступања у ВМС био чишћење Савета од лица попут Маркова. Ипак Марков се задржао на месту вође ВМС, што сведочи о томе колико је снажан био његов утицај међу емигрантима десним монархистима.

Како је писао познати руски филозоф И. А. Иљин, "Атмосфера у Вишем Монархистичком Савету, то је атмосфера Маркова. Он има снажну вољу и темперамент, грубо је мудар и грубо проницљив, a његово главно оружје је интрига; веома је властољубив... обузет је антисемитизмом и страхом од масонерије; духовна култура изван граница православља за њега готово да не постоји". Но, Иљин одмах затим примећује: "Марков је човек паметан, енергичан и патриотски оријентисан. Није необразован, искрен је и веома одлучан".

У том периоду Н. Е. Марков се држао позиције према којој су монархисти били дужни да се дистанцирају од Белог покрета. Отварајући Рајхенхалску скупштину, он је истицао да монархисти "стоје између црвених и белих" и "треба да их повежу". Крајеугаони камен руског света је – Самодржавље. Чим је оно пало – "истога тренутка уништена је руска култура, поколебала се руска Црква, вратили су се незнабожачки 'зверињи обичаји', распала се руска држава и умрло је само име Русије". "Историја не познаје републиканску Русију, зна само Русију-Монархију, стога онај ко мрзи монархистичку Русију – мрзи Русију уопште".

Николај Евгенијевич је такође сматрао да препород Русије треба да почне од Земске скупштине која би позвала Цара. Он је при томе истицао да одлучујућу улогу у избору Самодршца треба да игра не формално право, него Правда Божија. Марков је такође био учесник Свезаграничног Сабора Руске Православне Цркве у Сремским Карловцима, који је одржан у новембру-децембру 1921. године, на коме је под његовим руководством био разрађен пројекат "Посланице чедима Руске Православне Цркве који су у расејању и изгнанству", који је садржао следеће речи: "Нека Господ врати на Сверуски престо Помазаника, силног љубављу народном, законитог православног Цара из дома Романових".

У априлу 1926. године Марков је учествовао у Конгресу уједињења десне емиграције и емиграције десног центра који је одржан у Паризу (тзв. "Загранични конгрес"). По завршетку рада овог конгреса Николај Евгенијевич, који се у низу питања разилазио са осталим члановима ВМС, одлучио је да се повуче са места председника организације, али је, прешавши из Немачке у Француску, наставио да уређује "Двоглави орао" и да учествује у раду Савета. Године 1931. председавао је на монархистичком конгресу у Паризу, где је сукоб око питања наслеђивања престола довео до раскола у ВМС. После смрти Великог кнеза Николаја Николајевича Марков је прихватио "законитост" претензија не Престо Великог кнеза Кирила Владимировича, коме је раније иступао као противник. Ипак, супротстављање већине делегата оваквој одлуци приморало је Маркова да напусти конгрес и изађе из чланства ВМС.

Крајем 20-их и почетком 30-их година Н. Е. Марков је, такође, учествовао у раду Руске монархистичке партије, Комитета за позив на уједињење око главе Царског дома, Савеза "За Веру, Цара и Отаџбину", друштва "Руска Сагласност", Руског Царског Савеза.

Важан догађај у публицистичком стваралаштву Маркова постала је књига "Војници мрачних сила", написана 1930. године. У њој је Николај Евгенијевич разматрао историју спровођења у живот "јудејске месијанске" доктрине о светској владавини Јевреја. Као посебне етапе борбе Јудејаца за остварење те доктрине појављују се историја Блиског Истока до средњег века, средњовековна историја Западне Европе, век просвећености и ширења масонерије, револуције у Француској с краја XVIII и почетка XIX века. У последњим главама Марков износи своје виђење догађаја чији је учесник био. Једини који су властима пружили руку помоћи у борби против револуције 1905. године, организоване од стране "жидо-масона", писао је Марков, били су црностотинаши и СРН. Ипак, захваљујући настојањима "ситних душа либералних министара" СРН је "прогоњен, понижаван и разбијан". 

Тридесетих година Марков је држао предавања у местима где је била концентрисана руска емиграција. У тим наступима разматрао је питања која је дотакао у књизи "Војници мрачних сила". Руски десни монархисти издали су 1937. године у Харбину извештај Н. Е. Маркова "Историја јеврејског јуриша у Русију", који у општим цртама понавља последња поглавља његове књиге.

Године 1934. Николај Евгенијевич је у својству експерта одбране позван да учествује у Бернском процесу, који је је покренуло више јеврејских организација са циљем да се докаже кривотвореност "Протокола сионских мудраца" и да се заустави њихово даље ширење. Следеће године, прешавши у Ерфурт, Марков је на позив Улриха Флајшгауера ступио у руску секцију "Светског сервиса" (својеврсна "антисемитска интернационала")[9], а од 1936. године почео је да уређује руско издање билтена "Светски сервис – Међународна преписка ради просвећивања по јеврејском питању". Осим тога, учествовао је у стварању енциклопедије која је планирана као зборник свега онога "што аријевци мисле и знају о јеврејском питању".

А 1938. године Марков је учествовао у раду Другог Свезаграничног сабора у краљевини Југославији. Након тога постепено се повлачи из активног политичког деловања. Николај Евгенијевич се упокојио између 22. и 24. априла 1945. године у Висбадену, у осамдесетој години.

Надгробни крст на гробу Николаја Маркова

на гробљу уз руску цркву у Висбадену, Немачка 

"То је био частан човек и истински патриота, одан Отаџбини, који се није одвајао од Русије и од њеног народа. Русију је волео делатном и уједно сањарском љубављу" – написаће о Н. Е. Маркову један савремени истраживач његовог компликованог живота – живота у потпуности посвећеног борби за идеале.

ПАМЈАТ ЧУВАМО, ДЕЛО НАСТАВЉАМО! 

Литература и извори:

1. Богоявленский Д. Д. Н. Е. Марков и Совет министров: Союз русского народа и самодержавная власть // Консерватизм в России и мире: прошлое и настоящее. Сб. науч. трудов. Вып. 1, Воронеж, 2001.
2. Бугров Ю. А. Дворяне Марковы. Родословная и дела // Курский край: Альманах. Курск, 1997. N 1.
3. Вестник Союза Русского Народа. 1911-1915.
4. Государственная Дума. Третий, Четвертый созыв: Стенографические отчеты. СПб. - Пг., 1907-1916.
5. Гуль Р. Б. Я унес Россию. Апология эмиграции. Т. 1. Россия в Германии. М., 2001
6. Двуглавый орел (Берлин). 1921.
7. Журналы Особого совещания по обороне. М., 1975-1977.
8. Земщина. 1909-1914.
9. Иванов А. А. Фракция правых IV Государственной думы в конце 1916 - начале 1917 гг.: от раскола к распаду // Вестник молодых ученых. Серия исторические науки. 2003. N 1.
10. Кабытова Е. П. "Зубр" Николай Евгеньевич Марков 2-й // Дворянское собрание. Ист.-публ. и лит.-худ. альманах. М., 1994. N 1.
11. Кирьянов Ю. И. Правые партии в России. 1911-1917 гг. М., 2001.
12. Курская быль. 1906-1910.
13. Личное дело Н.Е.Маркова // Российский Государственный исторический Архив (РГИА). Ф. 1278. Оп. 9. Д. 483-484.
14. Марков Н. Е. Войны темных сил. Статьи. 1921-1937. М., 2002.
15. "Медный всадник" Соловьиного края // Курская быль. 2005. 19 сентября. N 7.
16. Объединенное дворянство. Съезды уполномоченных губернских дворянских обществ. 1906-1916 гг. В 3 тт. М., 2001.
17. Правые партии. 1905-1917. Документы и материалы: В 2-х тт. / Сост., вст. ст., коммент. Ю. И. Кирьянова. М., 1998.
18. Ромов Р. Б. Марков Николай Евгеньевич // Правая.ru / http://www.pravaya.ru/ludi/450/3064.
19. Салпанов Н. М. Консервативные политические партии в Курском крае (1904-1917 гг.) // Вопросы истории и краеведения. Курск, 1994.
20. Салпанов Н. М. Проблема сохранения единства русского государства в выступлениях Н. Е. Маркова в III Государственной думе // Общественная мысль и политические деятели России XIX и XX вв.: Тез. докл. межвуз. науч. конф. Смоленск, 1996.
21. Смолин М. Б. Монархический ригоризм имперского зубра // Марков Н. Е. Войны темных сил. Статьи. 1921-1927. М, 2002.
22. Степанов А. Д. Союз Русского Народа // Святая Русь. Энциклопедия Русского Народа. Русский патриотизм. Гл. ред., сост. О. А. Платонов, сост. А. Д.Степанов. М., 2003.
23. Степанов С. Черная сотня. М., 2005.
24. Тыркова-Вильямс А. В. На путях к свободе. London, 1990.
25. Чхартишвили П. Ш. Черносотенцы в 1917 г. // Вопросы истории. 1997. N 5.

---

[1] Стара руска мерна јединица за површину земљишта: 1 десетина је отприлике 1,1 хектар.

[2] Земство – локална племићко-буржоаска самоуправа у царској Русији од 1845. до 1913. године.

[3] Чланови тзв "кадетске странке" – конституционе (уставне) демократе – најјача партија либералних демократа у Русији почетком XX века.

[4] Види претходни коментар.

[5] Манифеста од 17. октобра 1905. године представља, почетак трансформисања Русије из самодржавне (аутократске) у уставну монархију. Цар Николај II је на такав велики уступак био приморан због великог притиска демократски оријентисане интелигенције, па чак и дела племства, и због почетка озбиљних револуционарних превирања.

[6] Трудовик – члан ситнобуржоаске политичке групе народњачког усмерења у политичком животу Русије између 1906. и 1917. године (тзв. Групе рада, рус. Трудовой группы).

[7] Фјодор Измаилович Родичев (1854-1933), племић-велепоседник, комесар Привремене владе и члан ЧСК, пре Фебруарске револуције био је политичар из Кадетске партије и депутат у сва четири сазива Думе у којој је сматран за једнога од најбољих беседника. Након Октобарске револуције умакао бољшевицима на Југ Русије, одакле је 1919. послат у Србију, као представник Добровољачке армије под командом барона Врангела, да агитује за стварање српских добровољачких одреда који би учествовали у борби против бољшевика. Живео у емиграцији у Паризу, а касније у Лозани, где је и умро у тешком сиромаштву.

[8] БУНД – Свеопшти јеврејски раднички савез Литваније, Пољске и Русије – представљао је јеврејску социјалистичку партију с краја 19. и почетка 20. века која је деловала на подручју источне Европе.

[9] Флајшгауер је 1933. заправо основао међународну антисемитску новинску агенцију "Светски сервис", односно "Светска служба" (нем. Welt-Dienst, енгл. World-Service, фр. Service Mondial).