уторак, 12. март 2019.

ХОЛОКАУШЋАНСТВО - РЕЛИГИЈА НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА



„Православље и религија будућности“ је знаменита књига коју је још 70-тих година написао отац Серафим Роуз. Међутим, Њу ејџ духовност“, синкретистичка мешавина далекоисточних култова, хришћанских секти и веровања у НЛО, коју је аутор претсказао као религију будућности и религију антихриста, постепено се повукла са New Age позорнице. На хоризонту  се помаља нова религија будућности илити религија Новог Антихристовог Поретка, човека безакоња и сина погибли, Јеврејина од племена Данова.
Јевреји уче да су све друге религије нејевреја, укључујући и свету веру Православне Цркве, идолопоклоничке религије. Наместо њих, чудни бог талмудског- јудаизма, по шеми популарних јеврејских књига које трубе јеврејски „манифест судбине“, коначно ће у не тако далекој будућности, наметнути своју владавину нејеврејима преко јеврејског народа. Кажемо „чудни талмуски бог“, зато што је то други бог од Библијског Бога. Ово се види у јудаистичкој молитви  „Кол нидре“ коју су увели рабини у средњем веку, и у којој се моле у синагоги сваке године на „Јом кипур“. Молитва „Кол нидре“ разрешава унапред сваког јевреина  његових завета или обећања које ће дати током наступајуће године; другим речима, даје јеврејима дозволу да лажу: „завети и заклетве нису више завети и заклетве“. Ово је у супротности са Библијским Богом  Који заповеда да једном дати завети и обећања морају бити испуњени. Зато није изненађујуће што је Господ Исус Христос назвао јевреје који су Га одбацили, синовима оца њиховог ђавола који је лажа и отац лажи (Јн.8,44).
Очекивања Синагоге  да  завлада свим нејеврејским народима, почела су да се остварују по окончању Другог Светског рата, када је међународни јудаизам препознао прилику за коначно остварење свог исконског циља, привођења нејеврејске светске популације под своју власт. Као главно средство за остварење тог циља, искоришћен је, наменски за то створени, мит о холокаусту, који је нејеврејима наметнут индоктринацијом кроз  просвету, законодавство, државне институције и религију. Холокауст је за сваки хришћански народ и државу постао обавезно сакрално поштовање (поклоњење) наводним шестомилионским јеврејским жртвама.  Ова нова обавезујућа грађанска сакралност за претходно секуларизоване нејевреје, може се са пуним правом сматрати новом религијом глобализованог човечанства, „холокаушћанством“. За средишњи догађај историје ова глобална религија поставља до неумесности преувеличани број јеврејских жртава у Другом Светском Рату, којима се уз њихова стратишта приписује посебна светост. Холокауст музеји који су саграђени од пореза нејевреја постали су нова светилишта савременог света.[1]
На основу холокауста, Јеврејима је дата Палестина. А како би се створио животни простор за досељивање Јевреја из целог света, одобрен им је геноцид и етничко чишћење палестинског народа. Обнова јеврејске државе Израел, најочитији је предзнак долазећег антихриста.
У те апокалиптичне предзнаке, свакако спада и феномен хришћанских народа, омађијаних холокаушћанством и јудеофилством. Јудаизам и његова манипулативна дејства социјалног инжењеринга су та која моделују, тј. ожидовљују масе, путем јеврејског монопола над медијима, њиховим снажним утицајем на корумпиране политичке власти, институције и универзитете, па чак и цркве, који синхронизовано довршавају јудаизацију пост-хришћанског света, као свеобухватне зле силе апокалипсе која долази. Свети владика Николај је о овом феномену писао у својим порукама Српском народу из логора Дахау: «Европа ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности.“ Ова сила која је већ завела масе и која ће све потчинити Јеврејству је Нови поредак антихриста,  Jew World Order.
Непоштовање или невера у ову нову религију већ се најстроже прогони и кажњава, можда не као у доба Римског државног паганизма, мучењем и погубљењем, али се сваки онај ко не пристане на поклоњење холокаусту, ставља ван закона и ако којим случајем не заврши на дугогодишњој робији, за нови поредак постаје персона нон грата.
Постоји неколико обреда холокаушћанства кроз које морају проћи готово све светске утицајније личности, државници или политичари како би потврдили лојалност Новом Поретку. Од њих је свакако најважнији обред поклоњења Јерусалимском Зиду плача и пролазак кроз тунел Минхерет Хакотел са обавезном кипа капицом на глави. Овом иницијациом се задобија жидовско признање и од овога зависи даља успешна каријера сваког од њих.
Најпоразније од свега је чињеница да се иза приче о Зиду плача крије још једна велика превара. Јевреји су нас убедили да верујемо да постоји нешто посебно свето у вези са Зидом плача, да је то остатак другог Храма у коме обитава «Присуство Божанског»,  које у камене пукотине Зида прима папирне молитве гоја.


„Ближи се  царство Јеврејско, њихово потпуно царство! Ближи се коначна победа оне идеје, пред којом ће се уклонити хришћанство, национални па чак и расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа, животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“
Ф.М. Достојевски, "Јеврејско питање", глава III, Status in Statu, четрдесет векова постојања.

Зид кога Јевреји представљају као остатак  Другог храма, уствари је остатак римске тврђаве познатије као Антонијева тврђава, која је саграђена северно од  некадашњег храма, изнад извора Гихон. Стена над којом је саграђена Омарова џамија илити Kупoла на Стени, која припада комплексу мухамеданског светилишта познатом под именом Ал Акса, а који се налази поред Зида плача у ствари је централно место око којег је Антонијева тврђава била саграђена. Нема ама баш ништа свето у вези са тзв. Зидом плача јер он није, нити може бити, једини преостали део срушеног Другог храма.  Овој тврдњи даје за право и период византијске управе Јерусалимом, током кога су остаци Антонијеве тврђаве, за кога Јевреји тврде са су остаци Храма, били запуштени и претворени у градску депонију. Овом месту, византијска хришћанска традиција  није придавала никакв значај нити постоје било какве белешке из тог периода, да је то свето место Јерусалимског Храма, место за кога су везани многи догађаји Старог и Новог Завета . Познато је да је Византија у Јерусалиму придавала велику важност и детаљно обележавала сва места везана за живот Исуса Христа, како она пре, тако и она за време и после Његовог рођења. Да је византијцима био познат податак тачне локације Храма, они би га свакако обележили и на том месту несумњиво подигли значајно светилиште. Ово је посведочио директни очевидац, јеврејски историчар Јосиф који је у својој књизи «Јеврејски Рат» навео да Римљани нису оставили ни најмањи траг од Другог храма, ни изнад, ни испод земље, и то су одрадили тако педантно, да кад би неко после разрушења и уклањања трагова храма, дошао у Јерусалим не би никада претпоставио да је на томе месту храм икада постојао. Према Јосифу, римски император Тит, који је сравнио Jерусалим са земљом 70. године по рођењу Христовом, једино није срушио Антонијеву тврђаву оставивши је као касарну за десету легију која је требала да штити интересе Рима у Јерусалиму, тако да је Христово пророчанство, да ни камен на камену неће остати, дословно испуњено (Мт.24,2). Све ово потврђују и археолошка истраживања објављена у књизи «Храмови које је Јерусалим заборавио» од професора др. Ернеста Мартина.
Оно што би утицајне светске личности требале знати је чињеница да је Зид плача још и центар јудеосатанистичког ритуала дефинисаног у јеврејском окултном систему из 13. века познатијем као Кабала, који је изложен у Зохару,  а проширен од стране хасидског покрета у 18. веку. Кабала под овим такозваним «Божанским Присуством» које обитава у Зиду плача, подразумева Шекину, кабалистичку женску пројаву јеврејског лажног бога. Када пажљивије осмотримо ритмичке покрете јевреја за време молитве пред Зидом плача, уочићемо кaко своје карлице непристојно померају напред – назад, ради мистичног полног сједињења са Шекином.


Обред молитвеног стајања испред Зида плача, и стављања папирића у камене пукотине, није ништа друго до општење са самим ђаволом. Иако знамо да Бог не живи у рукотвореним храмовима (Дел.7,48), као  што вели Свето Писмо, још мање ће боравити у секуларној згради римског утврђења. Ово је још једна у низу, чудовишних јеврејских превара.


Меноре полако замењују божићне јелке
Некада се у Белој кући на државном нивоу прослављао само Божић
Поред наведеног обреда поклоњења Зиду плача, светски грађански и верски лидери натерани су да учествују и у прослави талмудског празника Хануке, тј. ритуалног паљења меноре. У деценијама после Другог светског рата, Јевреји су наметнули свим хришћанским нацијама прославу празника Хануке. Празник Ханука је у САД  узведен у ранг државног празника, у коме редовно учествује сам државни врх на челу са председником. У част тог празника постављају се меноре на најзначајнијим местима широм света, као што су Бела Кућа, Кремљ, Брандербуршка капија, државне зграде, универзитети, централни тргови главних градова, итд. У ритуално паљење менора свећњака увлаче се грађански и религиозни лидери хришћанских народа који тим чином одају поштовање талмудском богу који је уствари сатана. Уз то, учешћем у паљењу меноре јавно се потврђује оданост Јеврејима као  новим господарима покореног хришћанског света.
Задатак Православне Цркве и светосавских националиста је да разобличе  многобројне јеврејске лажи и предупреде свој народ за неприхватање ове душегубне глобалистичке религије. Не дозволимо да се страх од јудејаца усели у нас (Јн.19,38). Наш отпор мора бити отрежњујући и силовит, јер је Јудаизам и његово усиљено делање, већ скоро обавио свој ђаволски посао, где су чак и „изабрани (Мт.24,24)., због страха од  Јудејаца (Јн.7,13) дозволили себи да буду покорени и обманути.



[1] Да будемо јасни, нико нема намеру да ниподаштава јеврејске жртве током рата, свака невина жртва заслужује поштовање и сажаљење, али зашто се јеврејске жртве истичу над другим многоструко бројнијим жртвама током XX века и Другог светског рата? Највећој људској кланици у историји света, где је 66 милона православних Руса, зверски потамањено од јудеобољшевика у периоду од 1918. до 1957. године, не придаје се никакав значај, док наметнутом јеврејском холокаусту, исконструисаном и до безумља преувеличаном броју жртава, међународна заједница придаје ванредну важност, колективни осећај жаљења и кривице и сакрално поштовање.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.