НЕМАЧКО ВОЈНО ГРОБЉЕ НА КОШУТЊАКУ

У Београдској шуми Кошутњак налази се јединствено место на свету: споменик који је непријатељ подигао своме непријатељу у знак поштовања његове храбрости. Реч је о некрополи некадашњих немачких освајача из Првог светског рата са чијим костима су измешане кости бранилаца због чије бескомпромисне храбрости је командант агресорске армије, чувени  фелдмаршал Аугуст фон Макензен, познат још и као "последњи хусар",   наредио да се заједно сахране са његовим палим војницима из 208. пруског резервног пука и неуобичајено за познате обичаје ратовања - да им се направи споменик на лицу места.
Он је дао да се на споменику уклешу пар речи на два језика које говоре све: „Hier Ruhen Serbische Helden – Овде почивају српски јунаци", пропративши тај свој витешки гест речима: „Ми смо се борили против такве армије о каквој смо слушали само у бајкама“.

Обилазећи тек освојени град Макензен је кренуо ка Кошутњачком вису где је његова војска наишла на најтврђи отпор браниоца: и имао је шта видети, укопани у рововима њих свега 39 српских војника је одолевало два дана и две ноћи непрестаним јуришима целог пруског пука. Погинули су сви до једног. Око њих је лежало више од 220 мртвих Пруса.

Последњи пруски хусар фон Макензен

Гајивши од раније поштовање према Српском народу, задивљен оваквим његовим јунаштвом, а и местом одакле је пуцао поглед на Саву, Топчидер и Стари Београд, фелдмаршал је одлучио да баш ту направи некрополу свим својим војницима палим током борби у Београду. Тако је настало Deutche Friedhof, немачко војно гробље, у чијем центру је, под посебним спомеником, уз посебну почаст сахрањено 36 Српских јунака.

За своје војнике је наредио да се са стране српског споменика направе два немачка, велики квадратни, посвећен 208. пруском пуку и велика мермерна пирамида, посвећена 22. корпусу аустроугарске војске. Гробови су око ових споменика симетрично били поређани у више дугих редова.

У оквиру комплекса војничког гробља постављена је и велика исклесана камена клупа,  код старих београђана позната као "Макензенова клупа" била је намењена да на њу седне цар Вилијем II када дође у Београд, што се и десило неколико месеци касније. Упознат са српским јунаштвом и посматрајући панораму доскорашњег бојишта са камене клупе, у близини гробова српских јунака, немачки цар је према наводима, рекао: "Штета што овај мали балкански народ није био мој савезник".

Макензенова камена клупа

По завршетку Првог светског рата, иако су по читавом граду и околини сакупљани остаци бранилаца из 1915. и пребацивани у заједничку спомен костурницу на Новом гробљу, јунаке са Кошутњака нико није дирао. Средином 1930-их, Срби су узвратили поштовање непријатељу и коплекс је додатно уређен: уместо дотрајалих дрвених крстова, тадашња краљевска београдска власт поставила је камене плоче са оригиналним натписима, онако како су их Немци поставили - име, презиме, чин и јединица. Изграђена је и нова масивна камена ограда око читавог простора. Уређени комплекс гробља, под културно-историјском заштитом Краљевине Југославије, заузимао је целих 6 хектара. Комлекс је толико доминирао овим подручијем да је Баново брдо било препознатљиво баш по немачком гробљу.
Гробље су тих година редовно посећивали званични државни представници Аустрије и Немачке, не ретко је на комеморацијама присуствовао и сам краљ Александар. Топоним је у свести Београђана постао "немачко гробље" или "фридхоф".
У Другом светском рату, од јесени 1941. немачки окупатори почињу знатно да шире простор кошутњачког немачког гробља почињући ту да сахрањују војнике Вермахта и СС-а пале у сукобима са комунистима и равногорцима. Непознат је тачан број, али је по сачуваним фотографијама могуће избројати више стотина војничких гробова. У комплекс су пребацивани погинули немачки војници и из јужне и западне Србије, па чак и из Босне и Хрватске, све до средине 1944. године.

Гробље се брзо ширило, тако да је пред крај рата заузимало не мали простор који обухвата територију данашње школе Руђер Бошковић и ски стазе.
Одмах по комунистичкој окупацији Београда од стране нових власти, почетком 1945. године порушени су не само надгробни споменици војника Вермахта и СС-а, него и немачких и српских војника из Првог светског рата.
Неким чудом три споменика из Првог светског рата нису дирана, осим пирамиде чији бели  мермер је рашчерупан и однешен ко зна где. Порушени камени војнички надгробвни споменици су од стране црвених дивљака или уништавани или уграђивани у оближње тротоаре и како круже приче, у темељ Летње позорнице на Топчидару.
Деведесетих година на централном делу меморијалног комплекса немачког гробља, црвено дивљашто из послератног периода се наставља, буквално на  костима стотина војника, на месту очерупаног пирамидалног споменика, ко зна чијом сагласношћу и дозволом, саграђен је комплекс приватне школе "Руђер Бошковић". Такође, и кошутњачка "Ски стаза" данас гази кости гробљанског комплекса које је током Другог светског рата проширено сахрањеним војницима Вермахта. Дивљашто без преседана.

На преостале искомадане делове гробља, на сву срећу, похлепни инвеститори нису још увек нагазили, али је оно потпуно необележено и неограђено. Фактички, то је отворена пешачка зона парка - шуме, тако да шетачи сваким својим кораком газе по стотинама необележених војничких гробова.
Овде је вредно напоменути светли пример истинског србина од части и чојства, светог владике Николаја Жичког који је после завршетка Првог светског рата, као Епископ охридско-битољски, обновио и оградио једно велико гробље непријатељских немачких војника, који су пали под победоносним налетом српске војске након пробоја Солунског фронта.
Свети Владика Николај је на примеру уређења гробља палих немачких војника из Првог светског рата показао своју човечност и хришћанско дело. Противник јесте противник, али само док је жив и док је окупатор нашег отачаства. Српски народ никада у својој историји није ратовао против мртвих, гробова и гробаља, јер му мртви никада нису били непријатељи. Срби су, па и Свети Владика Николај са њима, поштовали и поштују сваки гроб без обзира на веру, нацију и идеологију.
Због овог величанственог геста човечности свети владика Николај је био одликован од стране  Адолфа Хитлера орденом за грађанске заслуге, а орден је владики уручио немачки посланик фон Херен у присуству Патријарха Српског Варнаве (Росића) у Београду.

Тренутно стање споменика пруским војницима 208. пука

Рашчерупана пирамида у кругу дворишта школе "Руђер Бошковић" - језиве "школе на костима"

Да ли образ и част Српског народа, оно што га је одувек красило, могу допустити овакав комунистичко - вандалски и бесчасни однос према гробљу, па било оно и гробље непријатељских војника? Обнова и оживљавање овог спомен комплекса немачког војног гробља из времена Првог и Другог светског рата, био би један велики корак напред и подсећање на поштовање које су према Србији гајили непријатељи али и поштовање Србије према непријатељима, тим пре што су овде сахрањени немачки војници који су током Другог светског рата на територији Србије храбро жртвовали своје животе у борби против заједничког непријатеља, у сузбијању комунистичке пошасти, те су нам у том сегменту, иако окупатори и непријатељи били уједно и савезници.
У најмању руку, сви земни остаци сахрањених војника, због великог простора на коме се налазе, а да не би реметили комплекс већ устаљеног парка- шуме као природног добра, могу се ексхумирати и похранити у за то посебно направљену заједничку, пристојно обележену гробницу. Тако би наставили хришћанску традицију српског витештва и чојства, и коначно, макар у једном сегменту спрали срамоту комунистичког дивљаштва са лица беле српске престонице.

Братство преузима на себе обавезу да на простору кошутњачког немачког гробља постави спомен обележје стотинама немачких војниика из Другог светског рата и да уведе годишњу комеморацију одавања поште полагања венца храбрим антикомунистичким и антидемократским борцима, нашим непријатељима али када је у питању антикомунистичка борба и савезницима.

ВЕЧНА ИМ СЛАВА!