ВРЛИНЕ ПРАВОГ НАЦИОНАЛИСТЕ

 Од 1935. до нашег државног слома тешко је и мучно било националистом бити. Бити националиста (не привидни, ни кабинетски, а још мање официјелни) значило је бити објекат насрстаја и клевете, мржње и тортуре, тј. бити херој и мученик о чија су се прса и отпорну снагу одбијали сви насртаји који су долазили од јудеокомунистичке бастије с једне, и државне власти с друге стране. И власт, која је од врха до дна била проткана духом јеврејштине, била је азил и заветрина свакојаких субверзивних и јеврејском мишљењу окренутих људи. На љеном кормилу седели су и у држави жарили и палили којекакви политички лилипутани, претече потпуног расула типа Керенски.

Наш национализам један је и једини наш морални и социјални национализам, јер је темељ његове зграде СВЕТОСАВЉЕ. Да су на власти били људи жељезне воље и чврстог карактера, они би га подгревали и у дело спроводили. На жалост, били су то већи паразити и од имеле и својим вампиризмом сисали су и експлоатисали народ. Достојанство власти и њена правца жудели су за људима од чојства и јунаштва. Али, они су по казаматима чамили и трунули. Били су прогањани истине ради протагонисти национализма, неонационализма животворног и неугасивог. Гонила их је комунистичка фурија заједно са људима који су представљали карикатуру власти, а никако истинољубиву и правдољубиву власт.

Под игом гоњења и шиканирања сваке врсте националисти су пре нашег слома морали да живе.  Вера у победу правде, вера у добокоумност, далековидост и стваралачку снагу нашег путоказитеља и потоводитеља храбрила их је, стрпљивим и самопожртвованим чинила.

Под тим условима националисти су се очеличили и постали поседници врлина: чојства и јунаштва, у највишем смислу национал-револуционалрства, ревности и трпљења, врлина које морају бити алфа и омега  правог национализма, а једини иметак правог националисте. Основа његове борбе је била свест да се бори против највећег непријатеља свију људи и народа: комунизма и против његових слугу.

Праве националисте веже и чини неразлучивом целином другарска љубав и солидарност. Заједничари су у патњи и радости, у страдању и тријумфу. Све лично пада пред општим. Слабићима и кукавицама нема места у фаланги националиста. Затим врлине: дисциплина и самодисциплина, критика и самокритика, иницијатива и самоиницијатива јесу „вјерују“ искреног и страсног националисте.

Врлина је његова највећа награда. Он се не бори за свој живот, него за опстанак, живот и спас народа српског. Он не труби о ономе што је учинио за народ и државу, већ ћути и ради даноноћно, неуморно. Огњем и мачем данас наши крсташи гоне и убијају комунистичку неман, да би бар овде уништили и са лица земље протерали шестокраку и петокраку звезду.

То су ударници наши, мртва стража српског огњишта, браник и бедем од налета комунистичког. Ореол национализма, делотворног и плодотворног носе они. Они су војска смене, авангарда наша, њихова се жртва не мери, јер се борба против комунизма води до истребљења: „Нема вере боље од хришћанске Срб је Христов, радује се смрти. Јер је земан дош'о вала војевати и за крст часни крвцу прољевати“.

Наш национализам је национализам протеста и национализам реформе. То није надничарски национализам и он се не есконтује. Он је бескомпромисан по Христовим речима: „Ко није са мном, тај је против мене; ко са мном не сабира, просипа“. Он је револуционаран: „Секира код корена дрвету стоји, свако дрво које не рађа добра рода сече се и у огањ баца“. Тај национализам је противтежа сатрапском комунизму. Он је извор народног самоодржавања. Зато националисти врлинама својим стоје као гранитна стена против најезде комунизма. Они знају да је он и једна и једина бусола народна. А „највећа је опасност за лађу једну (народ), када јој униште бусолу... Тако са народима бивакада изгубе духовне основе свога живота... Сваки народ који изгуби духовне основе свога живота постаје одмах роб лукавог Израиља“ (Д. В. Љотић, Драма савременог човечанства). Националисти имају душу способну за три ствари: Заволети живот, поднети живот и жртвовати живот будућности српског народа. Њихов национализам није само фанатизам младости, него право и једино руководно начело. Он је у потпуном значењу: „Пут, Истина и Живот“.

Славко Д. Контић, „Наша борба“, бр. 30, март 1942. стр. 9