ПЕТ ДАНА УЖАСА

Сећања Милана Зејца, који је преживео

покољ у Кочевском Рогу

            „...Пао сам на масу голих тела која су се на неописив начин комешала и утапала под мојим ногама. Са свих страна се чуо плач, јецаји и молитве. Био је то призор незамисливог ужаса, а када су ми се очи навикле на таму, приметио сам човека у удубљеном рубу пећине заштићеног великим испустом. Преко мене је лежало неколико безживотних тела и молио сам Бога да узме што пре и мене испод гомиле која је била све већа. Међутим, поглед на једно живо, пријатељско лице био је довољан да ми поврати вољу за животом и ја допузах до зида пећине. Док смо обојица лежали наслоњени на камени зид јаме, унутра почеше да улећу мали округли предмети и наста серија заслепљујућих бљескова праћених снажним експлозијама.

Пет дана ужаса

               Прва два и по дана јама је непрекидно била засипана телима, а онда је 4. јуна 1945. наступила пауза када је почела серија експлозија. Заштићени каменим испустом, мој друг и ја преживесмо и четвртог дана почесмо да разговарамо о бегству. Петог дана близу мене лежале су три нове жртве, осакаћене страшније од осталих – раздробљених груди. Мој друг, човек од четрдесетак година – знатно старији од мене – промрмљао да морамо нешто јести ако желимо да преживимо и даде ми комад меса са једног тела. Он успе да прогута тај комад, али ја сам осећао да су ми уста сува и после првог залогаја више нисам могао да гутам... Хиљаде тела су почела да се распадају, а смрад и муве су постајали све неподношљивији.

               Док су исцрпљене жртве, од којих су многе још биле везане једна за другу жицом, покушале да се извуку испод мртвих другова; викали су неповезане речи, искашљавали крв и призивали свеце заштитнике и имена својих најдражих. Свештеници су настављали да се моле док је у њима било живота.

               Петога дана увече одлучио сам да покушам бекство јер смрт ми се полако ближила. Ако ме убију при бекству, бар ће се десити оно што ме је иначе очекивало. Пошто сам се преко дрхтаве масе мртвих и умирућих искобељао, почео сам да пузим уз једно дрво које је експлозија граната бацила у јаму. Када сам изашао на шумски ваздух, нисам могао да верујем својим очима! Прво сам угледао месец, али следећи предмет је било тело које је висило са главом на доле са оближњег дрвета. Срећом у близини није било стражара и наставио сам да пешачим, колико ми је здравље допуштало, целу ноћ, не би ли се што пре удаљио од места страшних злочина...“

               После дужег скривања по шумама, Милан Зајец је успео да се тек 6. априла 1946. године – значи скоро годину дана после страшне Кочевске трагедије – пребаци преко границе и да преко Горице побегне у Италију. После је емигрирао у Сједињене Државе Америке и дан данас живи у Кливленду, Охајо.