ЗДРУЖЕНИ НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТ ПРОТИВ ЈЕВРЕЈСКОГ МАРКСИЗМА

У најтежим данима своје бурне историје, када је српски народ у Црној Гори стајао на једној страшној прекретници бити или не бити, када је ужасна и крволочна комунистичка акција била на врхунцу своје моћи, да су по оној Његошевој била „мушка срца охладњела и у њима умрла слобода“, народ је ипак био жив. И баш онда када је свако био изгубио наду да ће се моћи одупријети њиховој сили, одјекну страхотно пуцањ, који заталаса сва жива бића, и пружи зрачак наде у набујале груди честитих синова нашега народа, који једва што још дисаху од бола пред страшним звјерствима опијених и до лудила фанатизованих разбојника комунистичке олоши.

Та силна јека разјарених лавова дошла је кроз магловиту таму бојне трубе. Испрекидани глас витезова, који се бораху на живот и смрт са многобројним одредима петокраких партизанских разбојника, разлијегаше се далеко. Раздвојени тешко пролазним у зимско доба масивом Вјетерника и пресјечени неодољивом навалом пролетерских бригада неумољивог царства тираније. На леденим струјама, национални витезови одољеваху свим незгодама, борећи се за свету вјеру прађедовску, за Крст Часни и Слободу Златну, коју им бијаху одузели крволочни поборници јеврејског марксизма. Знајући да су им угрожени најсвијетлији осећаји породичног живота и свијетла прошлост њихове нације, којој није било равне на свијету, они су полећели у свети бој. Њихова борба била је оличење најидеалније борбе против рушиоца светога морала, који им је уздизао славу до небеских висина и изравнио их са највећим поборницима човечијих права, чија имена блистаху као алем кроз мучну, али и свијетлу, историју њиховог напаћеног народа. Тај величанствени одјек бојне трубе допро је и до заталасаних, под притиском бјесомучне тираније, осталих витезова Црне Горе, који се као рањени лафови из пећине тргоше противу највећих крволока свијета. Чиста и племенита Васова крв, као бистри планински поток, који својом брзином хита да преплави брда и долине.

Национални покрет својим удруженим снагама, сви за једнога а један за све, сврстао се у непробојне фаланге и уништи за вјечита времена побијесњелу звјерад њихове крви, која не презаше ни од чега, само да удовољи безумним страстима своје лажне и неподношљиве теорије вјечнога блаженства у најстрашнијем паклу вјечитога мрака, који је пријетио да их отргне за навијек од највећих светиња њиховог народа. Вјера у Бога и свети аманет великих предака поведе их у борбу какву не памти историја свијета. Њихове угрожене светиње великих чудотвораца и светитеља српских напајаху им груди са жарком жељом да поред слободе своме народу заблистају божанствени зраци из светих манастира, у којима почиваху мошти великих и славних угодника Божјих, и тиме даваху моћи да у тој страшној братоубилачкој борби истрају. Божанствена ћелија великог Острошког – чудотворца отвори своје царске двери, пуне милости и величанствене моћи, великим поборницима за вјеру Христову, и својим чудотворном моћи, привуче око свога светога скровишта најплеменитије синове рода српскога и прими у свој топли загрљај својом светитељском моћи оне, који искрено хитаху да спасу најљепшу и најчудотворнију светињу свога рода. Са великих двери чудотворног храма који је ненадмашиве витезове српске Црне Горе напајао кроз вјекове, да оделијевају нападима охолих освајача, заблиста света фигура великог заштитника Националног покрета, светога проповједника мученика и највећег чудотворца Василија, а са оних импозантних острошких греда из свете пећине највеће народне националне наде, замириса свето миро будуће љубави и слоге нашега народа, а глас Господњи захори се својим умиљатим гласом: „Нека је благословено дјело ваше, а глас Сина Мојега и Мојих слугу са светих олтара нека од сада на вјекове проноси славу Моју, благодат и благослов Мој на вјерне синове храмова Божјих, достојне изабранике рода људскога и напаћене синове српскога народа, који се удружише у велики и свети Национални покрет под заштитом Мога највећег и надостојнијег слуге чудотворца Светога Василија Острошкога“.

Амин!

Из календара Митрополије црногорско-приморске за просту 1943. годину, са благословом митрополита Јоаникија, аутор ђенерал Блажо М. Ђукановић