БЕСЕДЕ О САВЕЗУ РУСКОГ НАРОДА (ЦРНОСТОТИНАШИМА)

БЕСЕДА 2.

За шта се залаже и чему тежи Савез Руског народа?

Дакле, у данашње време на читавом фронту нашег отаџбинског живота води се борба два супротстављена усмерења: црвени се жестоко труде да удаље народ од оних начела на којима је домаћи живот почивао, и да наметну нова, која су поникла на туђем тлу и довела до моралног пропадања народа који су их прихватили. Као пример имамо нашу савезницу Француску, која је потпуно разједена јеврејском владавином, и сада у страху тражи слободу, видећи приближавање своје потпуне пропасти. Напротив, људи који су се на усрдни позив нашег самодржавног Цара ујединили у Савез Руског Народа, сабирају своје снаге у циљу одбране историјских народних вредности од страних, туђинских утицаја.

Те вредности нису материјалне, да би могле бити предмет размене или купопродаје, него високо духовне. Управо по њима ми се суштински разликујемо од других народа. До тих смо вредности сами дошли, сами смо их обликовали, оне су нам кроз историју донеле славу међу свим народима света. Ипак, као што Рус не може да постане Француз, мада је на подсмех свима престао да буде Рус, или као што један човек не може да прихвати сва својства другог а да при томе не постане смешан попут мајмуна и недостојан било каквог поштовања, тако и народи постоје сваки са својим особеностима, и уз неизбежне међусобне односе могу само да позајме један од другога оно најбоље и најкорисније. Народ који је одступио од овог природног закона престаје да буде народ, губи своју духовну самосталност, распада се или постаје плен моћнијих народа.

Живо осећајући свим својим народним организмом опасност што прети од курса којим иду црвени, руски народ се ујединио у Савез и као свој циљ поставио је очување онога што су нам оставили наши велики преци кад су нам предали ову највећу земљу на свету, а што је током последња два века битно помрачено продором европејства. Стога кад црвени, у својој немоћи и злоби, погрдно називају чланове Савеза реакционарима, желећи да код лаковерних и поводљивих људи поткопају поверење у њихово народњаштво – они говоре и истину, и неистину.

Факсимил приступнице Савезу Руског Народа светог Јована Кронштадског

Да, истина је: чланови СРН су – реакционари; они позивају сав народ да се врати натраг од тога што се данас проглашава за прогрес и за благостање које долази. Али неистина је да су чланови Савеза – мрачни реакционари; не, они позивају на враћање оном светлом и нама блиском, од чега смо се удаљили током последња два столећа европејства, и то нас је удаљавање на крају довело до ове недавне тешке и срамне смутње, и крвавог сукоба. Јер ми смо одбацили оно што нас је учинило просвећенима још у давна времена, када су готово сви европски народи још живели у дивљаштву; оно што нас је учинило богатима и моћнима, изазивајући завист и страхопоштовање свих суседних народа; оно што нам је обећавало даљу славу и благостање, што нас је у време татарског ропства изнова сабрало и надахнуло на борбу против њих, све до потпуног ослобођења и до њиховог покоравања нама; што нам је, даље, помогло да победимо страшну смутњу у мрачним годинама година кад је у Русији нестало Цара; тада смо накратко преживели и републику, и конституцију, па и обичну анархију, након чега смо се још чвршће прихватили тога што смо сами стварали од времена Рјурика, и сами смо над собом поставили самодржавног Цара, сложно му сви помогавши да чврсто у своје руке узме скиптар ове самодржавне власти.

Православље, Царско Самодржавље и Руска Народност – то су та три историјски проверена стуба на којима почива наш народни живот: Цару власт, народу веће (савет), али оба пред Богом и за Свевидећег Бога. Управо о томе ћемо сада говорити.

Свештеномученик Архиепископ Пермски АНДРОНИК (Никољски)[1]

БЕСЕДА ПРВА

---

[1] Архиепископ Андроник Пермски (1870-1918), професор и инспектор богословије, православни мисионар  и потом епископ у Јапану, био је почасни председник новгородског и пермског огранка Савеза Руског Народа. Живео скромно и подвижнички. По револуцији архиепископ Андроник је од стране бољшевика био погубљен тако што је после мучења жив закопан. Руска Загранична Црква га је прибројала сабору новомученика и исповедника Руских канонизованих од стране Архијерејског Сабора којим је началствовао светитељ Филарет Вознесенски, 1981. године.