КОМУНИСТИЧКО "ОСЛОБОЂЕЊЕ" КАО СМРТНА ПРЕСУДА СРПСКОМ НАРОДУ

Готово је немогуће описати размере комунистичких злочина с краја Другог светског рата. 

Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:

Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.

У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: “Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.

Све новине садржале су чланке попут овог:

Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету.

И годину дана после “ослобођења“ Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист “Све за победу“, који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:

Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.

Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: “Нико се више не боји смртне казне!“

То је било тек крајем 1945. године.

С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може “деловати“, односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.

Поред Озне (“Одељење за заштиту народа“), основана је још једна формација специјално за уништење “народних непријатеља“: КНОЈ (“Корпус народне одбране Југославије“). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као “антинародне банде“, наводећи као главни циљ ове формације “ликвидацију таквих банди“. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне “који би били у стању да помажу те банде“, па чак и оне који се само “пасивно држе“. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која “потпомажу банду“, или се “банда“ у њима “с времена на време задржава“. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и “паљевине и конфискације“. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују “натјецање“: “Која ће јединица највише убити и заробити“.

Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист “Све за победу“ 19. јула 1945. доноси следећу вест:

Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стјепан Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.

Знаменито варошко православно Баирско гробље из 19. века коме је после Првог светског рата придодато војничко гробље српских официра и војника, комунисти су 1946. бездушно преорали, а на његовом месту подигли Споменик борцима револуције или како се другачије зове, Споменик Стјепану Филиповићу, док су гранитне крстове, надгробне споменике и плоче искористили за поплочавање Ваљевских улица. 

Ујесен 1941. Јеврејин, Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Хрват Стјепан Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда. Почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву, а од озлоглашеног политичког комесара етничког Хрвата Стјепана Филиповића направљена је легенда о којој и дан-данас сведочи џиновски споменик на Видраку код Ваљева.

Црвени бандит, комунистичка протува и окорели злочинац Стјепан Филиповић
 пред само извршење смртне казне вешањем кличе хвалоспеве другу Стаљину, комуни и Совјетији  

Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили “народним непријатељима“. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. “Зграду“ (данас конфекција “Звезда“), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.

И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.

Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.

И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.

Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се “после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали “између 13.000 и 30.000 људи“.

Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.

Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. “Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.

Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. “Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили“, гласио је одговор.

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после “ослобођења“ ликвидирали између 800 и 900 људи.

А Београд је имао 16 квартова.

Трешњић је такође изјавио:

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:

Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати… Ми смо били суд, све је обављала Озна… План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.

Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. “Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду“, пише Трешњић.

Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158

Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу “извођења задатка“, остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.

У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора – Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича – као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.

Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић “Курјак“, тада главни иследник Озне.

Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).

У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.

Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу “Дубровник“, где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: “На смрт!“ Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)

Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.

Милана Васовића чули су да пева песму “Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше“. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).

Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо “другови и другарице“, што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним “браћо и сестре“. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.

У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.

Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:

1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне…

2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП… Једном приликом држећи предавање на Дану жена – О српској жени – ограничила се само на некакве калуђерице и светице…

3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима…

Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: “Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.“ За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:

Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји… Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162

Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију…

Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.

Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.

Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.

Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.

Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.

Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: “Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт“.

Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.

Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време “добровољци“ су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.

Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.

Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.

Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.

После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.

Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, “на васпитање у комунистичком духу“. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању “Борбе“). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали “мајку четничку“ и “српског краља“. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)

Према изјави Симеона Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. “Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији… Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима“, каже Николов. 

Највећи крвници српског народа постали су нова црвена елита директори и функционери чија деца, као данашња власт, интелектуална елита и тајкуни, настављају посао уништења Српства започет њиховим комунистичким родитељима. Партизанка и политички комесар Милка Планинц, која је била главни и извршни џелат током масовних погубљења у Словенији 1945. године где су партизани по наређењу Тита на десетина хиљада Срба, Словенаца и Хрвата антикомуниста, зверски поубијали, а потом бацили у јаме, спалили или закопали у тенковске ровове, постала је прва комунистичка жена премијерка Владе (СИВ) СФРЈ. Озлоглашени удбаш Влада Вишњевић постао је директор чувеног „Генекса“, а окрвављени до лаката удбаш Војко Сантрич, постао је директор „Ине“, итд. Најинтересантнији је случај комунистичког битанге и злочинца пуковника Удбе Ратка Дражевића, најближег сарадника Крцуна, који се хвалио да је лично убио 2000 људи, а који је постао дикректор „Авала филма“ и „прослављени“ филмски продуцент комунисатичког Холивуда.

Пуковник Дражевић је један од ретких који је признао да неке нарочите борбе он и његови другови партизани са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Совјети да ослободе земљу, и да су је фокус борбе усмеравали на борбу против српских монархиста антикомуниста, дакле не за ослобођење земље од окупатора, него за спровођење своје крваве  комунистичке револуције. Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака и грађанства одмах после ослобођења, извршена из обести и најнижих страсти. Те градове које смо тобоже ослобађали, каже он, у ствари су Немци сами напуштали и извлачили се, повлачећи се према Босни. Не би се могло рећи да смо при уласку у „ослобођене“ градове правили неке спискове, али затварани су одмах сви за које се знало да су антикомунисти и да су сарађивали са окупатором или са четницима, али, нажалост, страдали су и они који су се држали потпуно по страни али нису помагали нама партизанима. Довољно је било да је неко од наших бацио око на њихову кућу, жену или кћерку.

Ми смо их стрељали у зимско доба у подруму Удбе у Kраљеву, нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Kад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500- 600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста.

Ми смо дуже време у логору за ликвидацију држали 2.000 четника. И било је смешних ситуација. Свакодневно смо телеграмом извештавали Kрцуна колико смо их у току дана убили, а бројно стање увек исто.

Овај комунистички психопата хвалио се да је као ослободилац обљубио 2000 жена и девојака.

Извор: Милосав Самарџић