БЕСЕДЕ О САВЕЗУ РУСКОГ НАРОДА (ЦРНОСТОТИНАШИМА)

Беседа 5.

Руски народ – домаћин велике земље

Увек се у животу оправда непромењива реч Господња: Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати (Мт. 12,25). То је тако јасно и убедљиво, да је схватљиво сваком домаћину, чак и малог домаћинства. Ако би у домаћинству или у породици уместо домаћина и чланова породице почели да управљају паразити, туђинци или чак служинчад, таква кућа не би опстала, нити би се дуго одржала таква породица. Она би пропала због недомаћинског вођења послова, безвлашћа или многовлашћа, при чему свак вуче на своју страну и не тражи заједничку корист и напредак дома, него сопствени добитак, и што га пре добије, то се боље осећа. Држава, Отаџбина – то је наше заједничко велико домаћинство. У њему је домаћин онај ко га је створио и под чији су кров и власт остали дошли, било добровољно, било силом историјских околности и судбине којом управља Онај Који све држи у Својој Божанственој десници.

Такав домаћин у великој руској држави је велики руски народ. Посред свих историјских бура и невоља он није пропао, него је сабрао своје наслеђе, умножио га и проширио на два континента. Под своје пространо и топло крило сакупио је све остале народе који данас живе у нашој држави. Неки од њих су у састав Руског царства ушли силом историје, док су други одавно и не једном молили да буду примљени у руску државу, попут Грузина. Само један народ ми нисмо ни покорили, нити смо га присајединили по његовој жељи, него се сам релативно недавно увукао у наш државни организам – то су Јевреји, баштина пропале Пољске, пропале управо трудом или уз значајно учешће истих тих Јевреја.[1] Руски народ се њих од давнина чувао и клонио, и сво древно законодавство пажљиво је штитило Русију од јеврејске најезде као од црвоточине.

Но, према другим многобројним подвлашћеним народностима руски народ је, као домаћин земље, имао и има другачији однос. Не препуштајући им своју владавину или господарење над земљом, он их сматра за пуноправне грађане, дајући свакоме од њих једнако право на учешће у изградњи државног живота као што га имају Руси, и једнако право на коришћење њених добара. Чак и више од тога: ми смо се о крајинама одувек много више старали него о централним областима; крајине су увек живеле и доживљавале процват на рачун центра. О било каквом истребљивању народности – како су то чинили Енглези са Индијанцима и разним другим њима потчињеним дивљим и полудивљим народима – код нас не може бити ни говора. Само подла незахвалност припадника неке народности може да нам пребаци било какво насиље над њом, и само слепа глупост оних који су изгубили живу везу са својим народом и народном историјом – наших образованих и полуобразованих "космополита" – може да поверује тим оптужбама против нашег најдобродушнијег и доброћуднијег руског народа. Дужни смо да кажемо и више од тога: наша добродушност и попустљивост према подвлашћеним народностима довели су до тога да се важне гране управе, са свим огранцима, као и трговина, индустрија, наука, школство, штампа и друго – сада више налазе у рукама припадника разних других народности, који су понекад чак и непријатељски расположени према нама, него у нашим сопственим. Морамо бити свесни да смо због овог последњег данас и стигли дотле да је руски народ постао предмет подсмеха и поруга за припаднике других народа; да се руски народ, као домаћин у овој земљи, прогони и потискује од стране дошљака или подвлашћених народа. И све се то догађа на необуздану радост наших домаћих космополита, који славе народну срамоту и аплаудирају насиљу које у Русији спроводе припадници других народа.

Вратити државну власт у земљи њеном домаћину – великом руском народу – то је циљ коме тежи Савез Руског Народа. Ми нисмо чинили нити чинимо насиље ни над једним од подвлашћених народа; свима дајемо, као и пре, слободу у сваком уобичајеном делу, на основу општег и за све једнаког закона, као и слободу исповедања своје вере. Али ми смо домаћини у овој земљи, ми желимо да то заиста и будемо, стога нико не треба да се усуђује да нас исмева или да врши насиље над нама, посежући на наша највиша права. Тим пре нећемо допустити исмевање, извргавање руглу и омаловажавање нашег највреднијег духовног блага и најдрагоценијег наслеђа – православне вере и Самодржавног Цара.   

Припадници других народа који су преузели власт у Русији, знајући да је главна сила руског народа у његовој вери и царском самодржављу, управо су се на то обрушили у јеку смутње 1905. и 1906. године. Свакојаке увреде, пакости, клевете, исмевања, избезумљеност са запењеним устима, претње и много тога горег – све је то тада било у употреби да би се у народу поткопала вера у Бога и поштовање према Царском самодржављу. Но, сада је коначно дошао крај тим увредама. Као што су се до сада, због наше добродушности и поверења, сабирали припадници наших различитих народности стварајући непријатељску силу против нас, тако се сада сабирамо ми Руси и обраћамо им се одлучним, домаћинским речима: "Ако желите да се са вама разговара не као са ниским и подлим слугама, него као са пуноправним грађанима, онда живите мирно под влашћу двоглавог орла, уживајући у свим предностима његовог моћног узлета и лета над општенародним великим и узвишеним наслеђем. Ми вас не омаловажавамо и не гурамо од себе, него на вас гледамо као на равноправне суграђане и верне поданике државе Сверуског Самодршца, дајући вам место заједно с нама у њеном подизању". У прошлости Грузини су нас молили да их примимо за руске поданике, јер су видели да ће иначе пропасти у међусобним борбама на Кавказу, и да ће их окупирати Турци или Персијанци. И друге народности нашег великог царства нека имају на уму да ће пропасти уколико се одвоје од Русије, јер ће их приграбити надмоћнији суседи који то једва чекају. А каква је власт тих суседа, о томе нека кажу коју реч Пољаци, када се присете своје браће у Немачкој.

Јевреји су посебна прича: њих нити смо примили, нити смо покорили. Равноправност не желимо да им дамо, и природно не можемо, потпуно се слажући с упозоравајућим, пророчким речима нашег великог писца Ф. М. Достојевског: "Јевреји ће уништити Русију". Они не желе да искористе то што их трпимо међу собом – онда нека иду куд хоће, ми их не држимо за врат; без њих ћемо живети слободно и безбедно. А ако остају међу нама, онда нека нам буду као странци, који немају права да учествују у народним и државним пословима.

Вољом силног Самодршца сазвана је Господарева дума као Царев савет, да би му саопштавала потребе земље и путеве за најбоље решење њених невоља. Нека буде као што је било и у старини: Цару владарска, а народу саветодавна улога. Тиме јача и власт СамоФдршца. Али у Царевој думи не треба да буде места за оне који не признају самог Цара, Господара. Тамо треба да буду његови верни поданици Руси, који се старају о пословима своје Отаџбине, а од припадника других народности у одговарајућем броју само они који не доводе у сумњу своју верност, јер онима који су сумњиви у том погледу није место у Господаревој думи; тамо не треба да буде ни представника оних племена која су још увек потпуно некултурна, а поготово Јевреја, као дошљачког народа који је за нас сасвим непожељан.

Нека они живе међу нама, али нека не посежу на наша права и вредности. У државним пословима с њима не желимо да се саветујемо. То треба да буде закон. Ми их не прогонимо, не терамо, али нека они као дошљаци стоје по страни, користећи оно што им даје великодушна и мирољубива рука народа који је домаћин у овој земљи.

Ако овакво размишљање представља мржњу према људима и мрачњаштво, онда ми, чланови Савеза, радо примамо такав прекор на себе, као што би га примио и онај домаћин, који жели процват свога домаћинства сопственим напорима и бригом, без злобе према суседима, и тим пре без подлости или насиља над њима. Ми желимо процват наше земље, процват славе руског народа, а преко тога и читавог Руског Царства, уверени да је то најбољи и неопходан начин да се обезбеди добробит за многобројне народности у његовом саставу. Ако домаћин земље буде моћан, бодар, задовољан и просвећен, то ће се одразити и на све њему подређене народе. Стога нека нас не изједа никаква туђинска надмоћ – ни других народности ни странаца; нека све у Русији буде руско, како би и свим нашим народностима било светло и комотно. А ако уместо домаћина буду господарили дошљаци и потчињени народи, или они који су примљени међу поданике, онда овде реда неће бити и над нама ће се испунити пророчке речи Христове: Царство које се раздели само у себи, опустеће. То желе наши непријатељи; они се стално труде да изазову сукоб између нас и других народности у Русији, како би, пошто посеју смутњу, све у земљи уништили, и разграбили што преостане. Пример Турске нам је пред очима. Чланови Савеза схватају ту опасност и позивају све разумне људе да се уједине и устану у одбрану Отаџбине од свих насртаја на њену целовитост и част. Оптужбе да такво наше залагање представља мржњу према људима примамо са истинским задовољством.

Архиепископ Андроник Пермски 

(О свештеномученику Андронику - КЛИК)

БЕСЕДА 1.

БЕСЕДА 2.
БЕСЕДА 3.

БЕСЕДА 4.

---

[1] Према указу Царице Јекатерине I (1727) Јеврејима је било забрањено да живе на територији Руског царства. Указом Царице Јелисавете Петровне из 1742. године Јевреји који су успели да изиграју ову забрану протерани су из Русије. Ипак, као резултат три поделе Пољске између 1772. и 1791. године Јевреји су у огромном броју постали руски поданици.