недеља, 13. мај 2018.

БЕСЕДЕ О САВЕЗУ РУСКОГ НАРОДА (ЦРНОСТОТИНАШИМА)





БЕСЕДА 4
Цар је Самодржац вољом и одлуком народа
Проповед о Христу Спаситељу у време светог кнеза Владимира брзо се проширила по свим областима Русије и одмах је прихваћена од стране читавог руског народа. Већ након једног столећа руска земља била је испуњена мноштвом богато украшених храмова и манастира. Хришћанство је задивљујуће брзо и дубоко усађено у саму душу руског народа. Ово говори о томе да је нама Русима, по природи склоности наше душе, хришћанство очигледно и раније били блиско; да смо се и у незнабоштву ми молили непознатом Богу са својим добрим душевним својствима – нежношћу, мирољубивошћу, добротом, саосећајношћу и свим оним чиме је богата руска душа. Очигледно је да су нама и у доба незнабоштва начела духа била веома важна и цењена, и да је све друго добијало смисао управо с те духовне стране. А са примањем хришћанства живот се одухотворио у неупоредиво вишем степену, па је руски народ ускоро постао најхришћанскији – хришћанскији од било ког другог народа.
Овим основним својствима душе руског народа објашњава се и наш однос према власти кнезова, а потом и царева над нама. Док је код других народа Европе кнежевска и краљевска власт освајала и покоравала народе и према њима се односила као поробљивач према слабима или непокорнима, ми смо, напротив, сами створили своју власт и поставили над собом кнежеве – претече наших царева. Тако је било још у време позивања Рјурика и браће, које су наши преци овде, око језера Иљмењ, поставили над собом за кнежеве, у време кад су тек постојали свесни себе као народа и када је зачета наша државност.
Са примањем хришћанства та власт коју је народ поверио кнежевима добила је вишње Божанско освећење: кнежеви су постали помазаници Божији, који су од Бога добили високу власт над народом, како би управљали њиме под Богом. Даље, што је више Велика Русија јачала и расла, то се власт кнежева више уздизала, па су названи самодржавним Царевима који су обавезни да одговарају пред Богом и пред својом савешћу за власт коју им је народ поверио. Затим, када је по допуштењу Божијем Русија остала без Цара, и када је преживела мрачне године под различитим властима, не налазећи ни у једној од њих избављење од пропасти која јој је претила, ми смо брзо и једнодушно (изузев неколицине властољубивих интриганата) обновили наш домаћи, проверени облик царске власти: изабравши Михаила Фјодоровича (Романова, 1613. године – прим. ур.) на царски престо, њему смо пред Богом и у име Свезнајућег Бога поверили самодржавну царску власт над собом. И том приликом нисмо погрешили у својој мудрој одлуци: наше готово разорено и исцрпљено царство брзо је прикупило снагу и препородило се, ојачавши у сваком погледу и достигавши неупоредиво већу славу и процват него у минулим временима, пре но што су наступиле године смутње. Тако смо изашли на свој историјски пут.
Шта је чинило јаком ту самодржавну царску власт? То што се заснивала на савести и на закону Божијем, што је била блиска земљи, и што је успостављена одлуком народа. Кнежева дружина, бољарска дума, земски сабор – то је оно што је чувало царску власт у њеној пуноћи, не допуштајући никоме да је окрњи или укине. Људи сабрани из разних места, проверено искусни и честити, испуњени једнаком бригом за поредак у Русији, узносили су до Цара народни глас и мишљење о томе шта и како треба да се уреди у земљи. А Цару је остајало да саслуша те гласове и да их усклади са општенародном коришћу, те да заповеди да се тачно испуни оно што је добро за читав народ, одговарајући за то пред Свевидећим Богом и пред сопственом савешћу. На непоколебљиву верност до смрти том закону Цар се пред читавим народом заклињао у тренутку свога крунисања и помазивања на царство. Примењујући ово на данашњу ситуацију, ту се радило о нашој самосталној и историјски од стране самог народа израђеној конституцији, али конституцији која се као небо од земље разликује од страних конституција о којима трабуњају наши црвени различитих нијанси. Наша конституција, наше Царско самодржавље, не почива на верности Цара случајној партијској већини, која се мења у зависности од случајне или вештачки изазване ситуације, него на верности вишем, вечном, Божанском закону, који важи и за Цара и за народ, и његовом одбљеску – закону савести, која умире само са својим носиоцем, човеком. Сетите се, како се жестоко мучио Иван Грозни и како је себе казнио због одступања од тог вечног и непромењивог закона. Зар он није био Самодржац? Тако су пред Богом Цар и народ два узајамно сједињена и међузависна дела онога што се од старине посвуда назива Русијом или Великом Русијом.
Због одступања од овог мистичког, тајанственог, али истинског јединства током протекла два века, као и због копирања са Запада онога што нама није својствено и што нема никаквог основа у нашој историји и народној души – ми сад и плаћамо свим тим невољама које имамо последњих мрачних година.
Начело нашег Царског самодржавља, које почива на савезу са народом, тада је било замењено такозваним западним апсолутизмом царске власти, при чему је власт отишла од народа и у односу на њега заузела је позицију освајача, као што је то био случај у Европи од самог почетка стварања разних држава тамо. Али код нас, опет понављам, није било освајања – ми смо се сами потчинили Царској власти коју смо успоставили. Због такве разједињености са народом власт је, хтели не хтели, прешла у руке засебних властодршца који су је, природно, приграбили, а током октобарских дана смутње 1905. године она је чак отворено била замењена, настојањем појединих лица која су "у Царево име" извршила тај преврат, чији је циљ да нашу државност спута страном конституцијом. На тај начин наша последња револуција представља директну и природну последицу онога што смо преживели током последња два века, привучени спољашњошћу западног начина живота, не примећујући да ми имамо другачији, бољи пут за уређење идеалног поретка.
Но, ипак није дошло до тога да коначно скренемо са свог историјског пута у неизбежну пропаст коју нам желе непријатељи. Наш Богом помазани Цар нема оне намере, које нам приказују од 1905. године. Благочестиви Господар је већ више пута саопштавао свом народу да његово самодржавље "остаје исто, какво је било у старини".[1] Руски народ је чуо овај царски позив. Пред нашим очима одвија се велико и по својој сили задивљујуће уједињење великог руског народа ради заштите свог милог Царског самодржавља од тајних и јавних насртаја његових непријатеља.
Читава два века ми смо се вештачки и насилно разједињавали; у последњих сто година учињено је све како би се Цар одвојио од народа и како би се на основу тога покренула руска револуција. Ту револуцију, којој основни тон даје светска јеврејско-масонска завера против нас, организовали су Јевреји и странци, заједно са Русима који су издали своје историјске завете. 
Сви су се они одавно ујединили ради борбе против целокупног исконског народног дела, и ради тражења свакојаких средстава које у тој борби могу да употребе. Али погрешили су у својим рачуницама и, пошто су пожурили да открију своје истинске планове и намере, самим тим помогли су да се отворе очи народа, и да народ устане у заштиту исконских принципа нашег живота. Током само три године народ се сабрао у сверуску војску за одбрану Царског самодржавља, у јединству са Царем који је на то позвао. Изненађујуће брзи развитак и раст Савеза Руског Народа и других сличних организација јавно сведочи о томе да је ово дело укорењено у самом народу. Дивно је и то, што чим Руси у било ком крају земље сазнају за Савез и за његова истински народна стремљења, одмах и тамо почне брзо да расте и јача народно уједињење, упркос клеветама јеврејске штампе, док црвене организације и партије слабе, а понекад и сасвим изумиру. Ово такође сведочи да је дело Савеза – дубоко народно дело.
Близу је време када ће се развејати магла коју су на народно дело навукли Јевреји, и када ће читавом руском народу постати познат истински значај и смисао Савеза, када ће се сви као један ујединити у чврсти народни Савез под скиптром православног Самодршца, ради процвата наше велике, Богом богато обдарене и Њиме чудесно вођене Русије. Тај час је близу, јер се народна самосвест буди и јача по читавој нашој великој земљи. Народ постаје "свестан", само не онако како би хтели "другови", него сасвим насупрот томе: он тражи препород Русије на њеним историјским основама. Ако црвени све то такође сматрају реакцијом и мрачњаштвом, онда чланови Савеза треба радо да приме на себе тај прекор, јер управо та сила – самодржавље Цара у најпотпунијем духовном јединству с народом – створила је, ојачала и уздигла Русију, и од мале кнежевине начинила ју је великом државом, чији двоглави орао моћно шири крила своје власти над једном шестином читавог света. О тој слави Отаџбине под државним скиптром Боговенчаног Самодршца ревносно се стара њоме надахнути Савез Руског Народа.







[1] Примера ради, Император Николај II је 16. фебруара 1906. године, примајући делегацију Иваново-Вознесењњске Самодржавно-монархистичке партије, рекао:  "Пренесите свима који су вас опуномоћили, да ће реформе које сам објавио Манифестом од 17. октобра непромењиво бити спроведене, и да се права која сам једнако дао читавом становништву, не могу одузети. Моје Самодржавље остаће онакво какво је било у старини. Хвала вам на вашој оданости".

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.