среда, 09. мај 2018.

БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА ДУБРОВИНА



ВЕРАН БОГУ, ЦАРУ И НАРОДУ

Александар Иванович Дубровин (1855-1921)

Почетком XX века његово име било је познато читавој патриотској Русији. Његове заслуге за спасење Русије од револуције 1905. године признавали су сви, чак и политички противници.
Ипак, данас његовог имена нема у уџбеницима историје. Руску децу не уче како се служи Отаџбини на примеру његовог живота. Напротив, на таблицама наше прошлости име Александра Ивановича Дубровина унето је на "црни списак", међу оне које треба избегавати. Разбојници и убице, лопови и издајници мање су изложени клеветама од овог човека – дечијег лекара и државног саветника, који је по призиву срца постао вођа највеће монархистичке контрареволуционарне организације икада, Савеза Руског Народа - Црностотинаша.

Родом из Пермске области, Александар Иванович Дубровин потицао је из породице осиромашеног племства, тако да његов отац није имао никаквог имања. Родио се 1855. године у граду Кунгур у Пермској губернији, где му је отац служио као полицијски чиновник. Са успехом је завршио Пермску гимназију и Санкт-Петербуршку Медицинско-хируршку академију. Године 1879. дипломирао је на Академији и 19. децембра званично био признат као лекар.
По одслужењу војног рока, у јануару 1889. године Дубровин је постао чиновник Војно-медицинске управе. Исте године одбранио је докторску дисертацију и у августу 1889. постављен је за лекара Занатске школе Цесаревича Николаја, одељења за трговину и мануфактуру (бивши Дом за бригу о сиромашној деци и њиховом занатском образовању). Директор школе био је син познатог руског песника Николај Аполонович Мајков. Тако се Дубровин зближио са овом у Русији познатом породицом. Касније ће други песников син, сликар Аполон Аполонович Мајков, постати Дубровинов заменик у Савезу Руског Народа. Заједно са обавезама лекара Занатске школе, Дубровин је добио дужност хонорарног старијег медицинског чиновника Медицинског одељења Министарства унутрашњих послова. У мају 1897. напустио је дужност школског лекара. Годину дана раније, у мају 1896, Дубровин је постао други помоћник директора Николајевског дома за бригу о деци.

А. И. Дубровин
У то време Александар Иванович се много и посвећено бавио  приватном медицинском праксом, па је постао познати дечији лекар у Санкт Петрбургу. Вредно радећи стекао је невелико имање – капитал у акцијама, и петоспратницу са становима за издавање недалеко од Исмаиловске цркве. Није постао богаташ, али био је имућан човек. У вези с тим истакао се као добротвор – давао је знатне прилоге за црквене и општедруштвене потребе. У марту 1906. године чак су га изабрали за почасног члана Добротворног друштва за помоћ сиромасима у парохији Исмаиловске цркве, као знак захвалности због средстава која је прилагао за потребе тог друштва.
Осамнаестог септембра 1896. Дубровин је постављен за државног саветника. У том звању остао је све до 1917. године, мада је по своме статусу и годинама службе требало да добије звање вишег државног саветника. Злонамерни људи потрудили су се да Дубровин не добије звање које му је следовало. Током службовања награђен је орденима Светог Станислава 2. и 3. степена, Свете Ане 3. степена, а такође и сребрном медаљом у спомен царевања Императора Александра III.
Деветог јула 1906. године Александар Иванович је добио отпуст из државне службе, а у августу 1909. отпуштен је и из резерве.
Дубровин је оженио девојку Јелену Ивановну која му је родила два сина.

У патриотском покрету Дубровин је учествовао још од 1901. године, па је тако 18. септембра те године изабран за редовног члана прве монархистичке организације – Руског Сабрања (РС). Ипак, у РС није заузимао руководеће дужности. Његов организаторски таленат показао се приликом оснивања Савеза Руског Народа. Према успоменама самог Дубровина, о стварању савеза почео је да размишља након трагичних догађаја 9. јануара 1905. године[1]. Касније, приликом испитивања у Чеки[2], посведочио је: "Потресао сам се када сам 9. јануара код Нарвских врата видео катастрофу – крв и лешеве. Моја кочија, када сам дошао кући, била је крвава. Ово ме је тако погодило, да сам се дубоко замислио и почео да трагам за излазом из такве ситуације. Мислио сам да ћу стварањем Савеза, путем постепеног развитка, успети да спречим такве слике какве су се могле видети 9. јануара". Постоји и раније сведочанство самог Дубровина о појави и првим корацима Савеза Руског Народа: "Савез је поникао у мом дому. Идеја о њему сазревала је у мени од 9. јануара 1905. године. Испоставило се да је готово истовремено на такву идеју дошао и Аполон Аполонович Мајков. Остали су нам се касније придружили. Први кораци ка оснивању Савеза начињени су из мога стана, где смо се у почетку и састајали. Оснивачи су у моме дому дали своје прве прилоге – колико је ко могао. Међу оснивачима био је изабран Савет и руководство: ја, Дубровин, као председник; два потпредседника, А. А. Мајков и А. И. Тришатни, секретар С. И. Тришатни и благајник Иван Иванович Баранов. Почели смо с радом. У мом стану није било довољно простора, па сам Савезу уступио засебан стан у својој кући. Посао смо поделили тако да сам се ја бавио општим руковођењем, А. А. Мајков се прихватио управљања Саветом и канцеларијом, док је А. И. Тришатни радио на формирању и отварању локалних одбора. А. А. Мајков је у Савез долазио рано ујутро и остајао је тамо до увече. Активно учешће у раду узимали су не само чланови Савета и оснивачи, него и обични чланови. Новчани прилози, мада не велики, стизали су свакодневно и омогућавали су да се скромно започне са радом".
Дубровин је при томе истицао да су "сви радили и трудили се због идеје, не очекујући било какву награду, благодарећи чему је Савез неприметно али брзо растао; талас саосећања са пониженом Отаџбином брзо се ширио по читавом пространству Русије, обузимајући умове и срца у свим слојевима становништва и привлачећи у Савез велики број нових истомишљеника".
Осим поменутих лица – старог познаника А. А. Мајкова, браће Александра и Сергеја Јосифовича Триштаних, петербуршког велетрговца И. И. Баранова – важну улогу у организацији Савеза Руског Народа играо је и настојатељ Воскресенског мисионарског манастира недалеко од станице Љубан покрај Петербурга, игуман Арсеније (Алексејев). Управо њихов организаторски труд довео је до тога да је у октобру-новембру настала највећа десно-монархистичка организација у Русији. Наиме, 8. новембра 1905. године, кад је Црква празнована спомен Архистратига Михаила и других Небеских бестелесних сила, изабран је Главни Савет Савеза Руског Народа, у који су осим Дубровина, Мајкова, браће Тришатни и Баранова ушли истакнути десни активисти: адвокат Павел Фјодорович Булацељ, предузимач и публициста Георгије Васиљевич Бутми, један од највећих петроградских трговаца Павел Петрович Сурин, а такође и В. Л. Воронков, В. А. Андрејев, С. Д. Чекалов, М. Н. Зеленски, Е. Д. Голубјев, Н. Н. Јазиков, Г. А. Слипак и други. Ускоро је основан и штампани орган Савеза – часопис "Руско знамење", чији је стални издавач и неко време уредник био лично А. И. Дубровин.
Савез Руског Народа настајао је у немирно предреволуционарно време: земља је била погођена штрајковима, власт се осипала под притиском револуције, у Москви је дошло до оружане побуне, а слична претња наднела се и над престоницом. У таквим околностима главни труд Дубровина и његових истомишљеника био је усмерен на супротстављање уличним немирима револуционара. И они су у томе постигли озбиљне успехе. Већ на први митинг, који је Савез организовао 21. новембра 1905. године у Михајловском мањежу, за празник Ваведења Пресвете Богородице, по речима учесника догађаја, истакнутог десничарског публицисте и депутата Друге Државне Думе Павла Александровича Крушевана "сабрало се двадесет хиљада људи". На митингу су наступили Дубровин, П. Ф. Булацељ, В. М. Пуришкевич, познати писац кнез Михаил Николајевич Волконски, приват-доцент Петербуршког универзитета Борис Владимирович Никољски, писац и публициста Николај Александрович Енгељхарт и други познати монархисти. Крушеван сведочи да је на митингу владало "необично одушевљење, које се не може описати". Тако масовним скуповима нису могли да се похвале ни либерали, ни социјалисти. Несумњиво да је таква демонстрација силе охладила ватреност оних који су покушавали да организују револуционарна превирања и у престоници.
Дубровин је ускоро постао веома истакнута политичка фигура. Деветог децембра 1905. године упутио је Императору Николају ΙΙ телеграм у коме, у име Савеза, моли Господара да путем амнестије не пушта на слободу политичке затворенике (што је био један од главних захтева либерала и социјалиста). 
Господару је позиција Дубровина била блиска, он је у потпуности делио бојазни вође Савеза Руског Народа, стога се позитивно односио према телеграму. На дан 11. децембра, када су власти очекивале устанак револуционара у престоници, Дубровин се сусрео са министром војним А. Ф. Редигером, коме је предложио да из Витебска у престоницу доведе 20 хиљада старообредаца, да их наоружа и распореди око града, како би "завели ред у индустријској зони и спречили раднике да крену на Царско Село". Јер планови револуционара били су такви да су намеравали да на руском тлу понове поход на Версај, који је постао кључни тренутак крваве Француске револуције. Дубровинов предлог, иако је узет у разматрање, ипак није прихваћен.
Велика Дубровинова заслуга било је то што се усудио да иступи против у то време свемоћног С. Ј. Витеа.[3] Почетком децембра 1905. године лидери Савеза Руског Народа Дубровин, Булацељ и Мајков издејствовали су пријем код Великог кнеза Николаја Николајевича, који је тада био главнокомандујући Царске гарде и јединица Петербуршког војног округа. Они су, како је саопштено, скренули Великом кнезу пажњу на "опасан положај Русије под управом Витеа, који, подстицан од стране Јевреја, води земљу ка револуцији и распаду". Након тога Дубровин је више пута иступао са оштром критиком издајничке политике Витеа, истичући да је његово деловање усмерено ка успостављању демократске уставне монархије. Вођа Савеза Руског Народа је чак написао груб памфлет против Витеа под насловом "Тајна судбине (фантазија-стварност)", у коме је свемоћног државног чиновника представио у улози антихриста који се крунише за цара. Несумњиво је Дубровинова заслуга што Витеов кабинет није још дуго потрајао. Фактички, он је био један од оних који су сахранили Витеову владу, Витеовом оставком у априлу 1906. године. На Трећем Сверуском Сабору Руског Народа у Кијеву, почетком октобра 1906. године, вођа московских монархиста, уредник часописа "Московске новости" Владимир Андрејевич Грингмут, који је и сам доста учинио за обарање Витеове владе (његове новине неколико месеци излазиле су са крупним насловом "Пре свега Вите мора да оде"), посебно је истакао управо ову историјску заслугу Дубровина пред руским народом. 
Грингмут је приметио да "после 17. октобра 1905, када се читаво друштво распадало, он (Дубровин) је први око себе окупио круг лица ради заштите принципа Самодржавља",  организовао је "силу, познату под називом 'Црне Стотине'[4], у циљу борбе против револуције", и "први је повикао: 'Доле Вите!', побунивши се против највећег непријатеља и обмањивача Русије".
Кључни догађај за тек основани Савез Руског Народа био је пријем на Највишем Месту, до кога је дошло 23. децембра 1905. године. На сусрет са Царем стигла је репрезентативна делегација оснивача Савеза (24 човека) на челу са руководиоцем организације. Дубровин је прочитао Господару Обраћање Савеза у коме се каже, између осталог, да је "Савез Руског Народа настао недавно, и брзо нарастао ", и да се број његових чланова сваким даном повећава, јер је "срце народно осетило да се Савез Руског Народа удружио због важног и неодложног дела". У Обраћању су била формулисана три услова за очување "чврстине и силе Руске Државе": прво, власт Цара, "исконска и Самодржавна, коју је руски народ предао" првом Романову, треба да остане "непоколебљива и неразрушива", "наша руска земља – једна и недељива, а вера наша православна у Русији – првенствујућа"; као друго, неопходно је обновити друштвени поредак и закон, а "гомилу злих бунтовника", која гази слободе дароване од стране Цара, притиснути силом власти; као треће, народ чека када ће Господар "мудром и праведном речју, правично и без штете за било кога" указати на путеве решавања аграрног питања и помоћи "сељаштву коме недостаје земље". У име Савеза, његов председник уверавао је Монарха: "Ми, Господару, стојимо уз Тебе искрено, не штедећи ни своја добра, ни своје главе – као што су и наши очеви и дедови стајали уз своје Цареве – од сада па довека". Несумњиво, идеје које су се чуле у Обраћању подударале су се са оним чему је стремио и сам Господар, стога је Николај II заблагодарио председнику Савеза и поручио му да пренесе царско "хвала" свим Русима који су Обраћање потписали. На крају разговора вођа Савеза Руског Народа предао је Императору амблеме чланова Савеза за Њега и за Престолонаследника Цесаревића, молећи да их прими како би том милошћу усрећио све Русе чланове Савеза. Господар је, погледавши амблеме, израђене према скици уметника А. А. Мајкова, захвалио Дубровину и милостиво их примио. Познато је да се Цесаревић Алексеј па ни сам Господар нису устручавали да носе те амблеме чланова Савеза Руског Народа. Узгред, о томе су сведочили како монархисти, тако и њихови противници – либерали.

Амблем Савеза Руског народа

У почетној етапи деловања Савеза Руског Народа, између његовог предводника и првог члана Најсветијег Синода, митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Антонија (Вадковског)[5], настали су компликовани односи. Почело је тако што су се 15. новембра 1906. представници Главног Савета СРН обратили Митрополиту са молбом да обави освећење стега и знамења Савеза. Владика их је одбио и упутио на свог викара. У полемици која се појавила у вези с тим, он је, по речима Дубровина, изјавио: "С вашим десничарским партијама ја се не слажем и сматрам вас за терористе: терористи-левичари бацају бомбе, док десничарске партије, уместо бомбама, камењем засипају све оне који се не слажу с њима". Ове митрополитове речи, и његово одбијање да учествује у монархистичкој свечаности, веома су увредиле монархисте.
Стег и знамење Савеза освећени су 26. новембра (спомен великомученика Георгија Победоносца) од стране викара Санкт-Петербуршке епархије епископа Јамбуршког Сергија (Тихомирова) који је касније постао помоћник и наследник просветитеља Јапана св. Николаја. Велику утеху за монархисте представљало је то што је у свечаној церемонији, која је обављена у Михајловском мањежу, учествовао и отац Јован Кронштатски – свештеник кога је поштовала читава Русија. Баћушка Јован не само да је узео учешћа у богослужењу, него је после присуствовао и митингу (епископ Сергије је отишао одмах после молебана), и са одобравањем је слушао излагања беседника, климајући главом у знак слагања с оним што су истакнути чланови Савеза говорили. 
Управо је свети Јован Кронштадски предао знамење Савеза у руке Александра Ивановича Дубровина, благосиљајући вођу Савеза за борбу против револуције и заштиту светиња руског народа.
Ипак, увредљиве речи митрополита Антонија нису биле заборављене и 2. децембра 1906. године појавило се отворено писмо Дубровина упућено владици. У њему је вођа Савеза Руског Народа јавно оптужио првог члана Најсветијег Синода за многе грехове:
- за формализам: "васпитани у духу либералних струјања 60-их и 70-их година, Ви сте се, поставши удовац, из професорског фрака мирно преоденули у монашку расу; али раса није сагорела старог човека у Вама: и до данас сте остали, у суштини, у истом фраку – бездушни, формални носилац не духа, него слова закона";
- за савезништво са "злочиначким провокатором" Витеом;
- за подржавање и покровитељство либерализма у Цркви: "Ви сте васпитали 32 јереја-бунтовника", "претворили сте 'Глас Цркве' и 'Црквени весник' у револуционарне органе", "Духовне академије сте претворили у револуционарна гнезда, омогућивши им аутономију", и "све против-црквено и против-државно међу свештенством израсло је око Вас, користећи се вашом заштитом у престоници";
- за прогоне патриотског свештенства: "Ви сте, по налогу кнеза Оболенског[6] срамно предали на јавно исмевање врлог Московског митрополита због праведних речи којима је осудио побуне и издају" (овај "нечасни и лажни акт", писао је Дубровин, потписан је без заседања Синода, тако што су потписи сакупљани појединачно, под притиском митрополита Антонија, како се тврдило "ради умирење јавног мњења");
- за протеривање из Москве епископа Никона (Рождественственског), из Јарославља јеромонаха Илиодора (Труфанова), и за прогонство на Соловке игумана Арсенија (Алексејева).
Дубровин је такође оптужио митрополита Антонија да је осрамотио "свечаност откривања моштију преподобног Серафима Саровског, саопштивши јавности, на саблазан верујућима, у суштини тајни протокол прегледа посмртних остатака Светога, као да је реч о обичном полицијском извештају састављеном поводом прегледа неког гроба".
Вођа Савеза Руског Народа је клицао: "При томе, Ви сте 'изван и изнад сваке политике'! Но, зар у том случају не перете руке, попут Пилата? И то, да ли водом? Или крвљу руског народа?! Можете ли уопште у овим околностима стајати 'изнад и изван сваке политике'? Ви нисте стајали изван ње, него сте водили политику, авај, погубну за руско свештенство, које Вам је потчињено, и руски народ". "Као руски патриота и православни верујући човек, нисам могао да ћутим него сам рекао све што је захтевало моје напаћено руско срце" – истакао је Дубровин.
У закључку отвореног писма рекао је следеће: "Пред епископским чином ја исказујем поштовање; лично против Вас, као човека, немам ни гнева, ни срџбе. Али борићу се, не плашећи се ничега, све до гроба, и даћу живот, до последње капи крви, ради победе начела која су за мене свештена: свете Вере Православне, самодржавног Руског Цара и великог Руског Народа".
Отворено писмо председника Главног Савета Савеза Руског Народа првом члану Најсветијег Синода, наравно, није могло да остане непримећено, било је широко распрострањено, неколико пута је преиздавано и изазвало је велик одјек у друштву.
Митрополит Антоније није желео да се упушта у јавну полемику, али је сматрао за неопходно да у приватном писму обер-прокурору Синода П. П. Извољском изложи своју верзију пријема делегације Савеза Руског Народа и свој однос према Дубровиновим оптужбама и питањима. У владикином излагању сусрет са члановима Савеза изгледао је нешто другачије, а неке оптужбе Дубровина нису деловале толико утемељено.
Треба приметити да је писмо вође Савеза Руског Народа не једном објављивано у патриотској штампи и у наше време, и да су при томе неки од оних који су га објављивали или тумачили били склони да једнострано оптуже митрополита Антонија (Вадковског) за све грехе, те да га готово прогласе за главног покровитеља антимонархистичке опозиције, уопште не обраћајући пажњу на ту значајну чињеницу (можда им због њихове некомпетентности она није била позната?), да су се санкт-петербуршки архијереј и вођа Савеза Руског Народа, како и доликује православним хришћанима, ускоро помирили. И не само то – митрополит Антоније постао је скоро главни покровитељ Савеза.
До јавног помирења Дубровина и митрополита Антонија дошло је пола године након објављивања отвореног писма. Наиме, 1. јула 1907. године у Санк-Петербург је из Јерусалима стигао иницијатор Крсног похода монархиста против револуције, игуман Арсеније (Алексејев). За њега је био организован свечани дочек. Ради се о томе да је игуман доносио икону Васкрсења Христовог са честицом Гроба Господњег – светињу коју је Руском Цару на благослова слао Васељенски Патријарх. Са Николајевске железничке станице кренула је литија, на челу са будућим новомучеником епископом Гдовским Кирилом (Смирновим) и збором свештенства са барјацима и иконама, која се кретала Невским булеваром према Казанској цркви, где је у припрати икону дочекао сам митрополит Антоније. Светињу су такође дочекали многобројни монархисти на челу са Дубровином. После богослужења пред иконом, у цркви, Дубровин је срдачно заблагодарио митрополиту на учешћу у свечаности Савеза Руског Народа, а овај је одговорио братским целивом вођи Савеза.
Потом је на иницијативу Дубровина донета званична одлука да се међу члановима Савеза започне са прикупљањем средстава за подизање спомен храма у Санкт-Петербургу, поводом 300 година Дома Романових. Пажњу заслужује то што митрополит не само да је подржао иницијативу Савеза и благословио да се једном годишње, на дан Покрова, обавља сакупљање прилога по читавом Царству, него је и лично представио тај пројекат Господару, који је одобрио идеју, што је помогло да се савладају све могуће бирократске препреке. Ипак, болест и смрт митрополита Антонија, а такође и сукоби унутар руководства Савеза Руског Народа, довели су до тога да је првобитни пројекат измењен па је градња храма кренула другим током. На крају је уместо монархистичког спомен-храма, симбола верног подаништва руског народа династији Романових, подигнута величанствена црква која је постала манастирско подворје: Теодоровска црква код Николајевске железничке станице постала је подворје Теодоровског мушког манастира (Городца) из Нижегородске епархије – управо оног манастира где је у старини чувана чудотворна икона Теодоровске Мајке Божије, која је након уништења обитељи (1238) пренета у Кострому, где су у Ипатијевском манастиру њоме благословили за ступање на Царски престо бољара Михаила Романова (1613).
Већ 11. фебруара 1908. године митрополит Антоније (Вадковски) служио је молебан пред отварање Сверуске Скупштине Савеза Руског Народа. После молебана, одговарајући на захвалност, владика је разменио целив са Дубровином и рекао: "Призивам благослов Божији на велико дело Савеза Руског Народа..."

Десетог јануара 1908. године уочи фебруарске скупштине Савеза Руског Народа на којој је, према плану, требало да буде донета одлука о подизању спомен-храма од стране Савеза, Александар Иванович је посетио Кострому. Циљ путовања није био само сусрет са костромским члановима Савеза. Право са станице Дубровин је пошао да се поклони чудотворној Теодоровској икони Мајке Божије, а затим је отишао да посети губернатора А. П. Веретеникова, епископа Костромског и Галичког Тихона (Васиљевског) и викарног епископа Кинешемског Никандра (Феноменова). А увече је одржан свечани сусрет вође Савеза са локалним чланством организације. Дубровина су беседама поздравили почасни председник Костромског огранка Савеза Руског народа владика Никандар, председник К. А. Русин, заменик председника В. А. Всеволошки и будући уредник "Руског знамења" Н. И. Јеремченко. Одговарајући на поздрав Дубровин је рекао: 
"Дошао сам код вас у Кострому привучен некаквом невидљивом силом. Она ме је овде вукла углавном након што смо решили да подигнемо храм посвећен Теодороовској Мајци Божијој, у спомен на 300 година владавине Дома Романових. Улазећи у цркву схватио сам да ме је Сама Владичица довела у Кострому да јој се поклоним. Нека ми Она буде руководитељка у служењу Цару и руском народу".
Тако топао пријем, на који је Дубровин наишао у Костроми, добар је показатељ огромне популарности коју је лидер Савеза Руског Народа уживао у провинцији. Знаке благодарности и поштовања добијао је са свих страна. Тако је 1909. године Терска козачка војска изабрала Дубровина за свог "почасног старца" (тј. старешину), а наредне године Терци су му послали вредан кинџал[7] са резбареном дршком од слонове кости опточене сребром. С једне стране било је угравирано: "За успомену драгоценом Александру Ивановичу Дубровину од Терског козаштва, које га изабра за свог почасног старца и козака Терске козачке војске 1909. године", а са друге: "Не вади ме без нужде и не враћај ме са стидом". Дубровин се увек држао ових козачких завета.
Међутим, нашавши се у првом реду политичке борбе, вођа Савеза Руског Народа постао је мета жестоких напада свих јавних и тајних присталица револуције. Непријатељи ни од чега нису презали. Тако је у марту 1907. Дубровин преко поште добио коверат у коме је била медицинска потврда о његовој смрти, и то на званичном формулару и са потписом лекара. Терористи су као узрок смрти навели убиство, а у рубрици болест стајало је "по речима лекара: патриотизам".
Много тога морао је да преживи храбри борац за Веру, Цара и Отаџбину. Али ни претње ни увреде либералне штампе нису га се посебно дотицале, напротив, сведочиле су да вођа Савеза Руског Народа иде у правом смеру. Но, покушај да се под сумњу стави његова професионална репутација, дирнуо га је у болно место. Наиме, Дубровин је у медицинским круговима био познат као стручњак у својој области и веома је држао до своје професионалног угледа. Крајем марта 1906. године Санкт-Петербуршки огранак "Сверуског медицинског савеза" захтевао је од Дубровина да изађе из Црне Стотине, претећи му искључењем из медицинског удружења. Тада су сви руководиоци и активисти Савеза Руског Народа иступили са писмима у његову заштиту, а он сам је у "Руском знамењу" објавио обраћање "мојим самозваним судијама". Дубровин је ту одбацио оптужбе, скрећући посебно пажњу на то да се испод захтева Медицинског савеза није потписао ни један човек од имена, него само представници нижег медицинског персонала. Дубровин је написао да би мишљење својих уважених колега лекара узео у обзир, али нема намеру да слуша самозванце.

Предизборни летак Савеза Руског Народа


Убрзо су Дубровинови непријатељи пронашли ефикаснији начин борбе против вође Савеза Руског Народа. То је био подао начин, али формално у потпуности законит. Издавање политичких новина које излазе свакодневно, а немају редакцију са сталним сарадницима, представљало је сложен посао: није било лако обезбедити провереност свих информација добијених преко многобројних писама, а још теже је било поседовањем докумената доказати оправданост оптужби. На пример, то да је А. И. Гучков – непријатељ, било је јасно свим монархистима, али доказати на суду чињеницу његовог учешћа у припреми револуције било је немогуће (то ће постати очигледно тек 1917. године). Дубровинови непријатељи почели су активно да користе такве околности, па су га у свакој прилици позивали на суд. Огроман број руководилаца Савеза Руског Народа био је осуђиван на новчане казне, па и на краткотрајне затворске казне под оптужбом за "увреду части и достојанства" либералних чиновника и политичара.  
Карактеристичан пример је случај градоначелника Батума кнеза Андроникова. Другог априла 1910. године у "Руском знамењу" објављен је чланак у коме су градска скупштина и управа града Батум окривљени за недостатак новца, при чему је истакнуто да је новац потрошен на револуцију. Чланак је био анониман, материјалне доказе за своје сумње аутор чланка није понудио, па је градоначелник на суд позвао Дубровина као издавача новина. Сви покушају да се ствар реши мирним путем одбијени су. Поступак се дуго отезао све док се у њега није укључио познати адвокат, либерална "звезда" А. С. Зарудни. Дубровин је заштиту својих интереса поверио приватном заступнику Ф. А. Кљујеву, који је неко време био уредник "Руског знамења" и помагао је Дубровину у судским споровима, али овај је доживео потпуни неуспех па је тако довео вођу СРН у тежак положај. Не схватајући опасност, Дубровин је решио да се брани сам – али шта је могао да уради против мајстора судских смицалица? У јануару 1915. поступак се водио поводом оптужбе против Дубровина да је увредио част и достојанство градоначелника, али Зарудни је неочекивано предложио суду да се поступак обустави и врати на допунску истрагу, након чега је оптужница промењена у озбиљније дело – клевету. На крају је 31. марта 1915. петербуршки окружни суд осудио Дубровина за клевету против кнеза Андроникова на 2 месеца затвора. Али авај, то није био једини случај судског гоњења вође Савеза Руског Народа.

Александру Ивановичу је ипак много теже падала међусобна борба унутар Савеза. Већ 1907. године у руководству Савеза Руског Народа појавио се сукоб између председника Главног Савета СРН А. И. Дубровина и заменика председника В. М. Пуришкевича, кога су подржавали неки оснивачи Савеза и руководиоци највећих месних одбора, посебно један од предводника московских монархиста, будући новомученик протојереј Јован Восторгов. Веома активан и предузимљив, Пуришкевич (касније је прешао на страну револуционара и учествовао у убиству Распућина) је у своје руке преузео комплетну организациону делатност Савеза, рад са месним одборима и издавачку делатност, па је тако постепено потиснуо Дубровина из руковођења Савезом. "Он ми се увукао у душу, тај препредени, превејани човек, и моја супруга га је некако заволела, јер заиста је деловао као добар човек" – сећао се касније Дубровин. Пуришкевич је ускоро сам покушао да решава и нека стратешка питања, то јест дошло је дотле да је постао фактички руководилац Савеза Руског Народа.
Ипак, у лето 1907. на скупштини Савеза у Москви Дубровинове присталице решиле су да пресеку намере Пуришкевича, услед чега је донето решење, да ни једно циркуларно писмо упућено у име Главног Савета, које није потписао Дубровин, не треба да се извршава у локалним одборима. Дужност заменика председника је на тај начин постала чисто техничка. Пошто је претрпео пораз на скупштини, Пуришкевич и неке његове присталице напустили су Савез. Ипак, борба се на томе није завршила.
У фебруару 1908. године, на скупштини Савеза Руског Народа у Петербургу, група утицајних чланова Главног Савета и чланова-оснивача (предузетници В. Л. Воронков, В. А. Андрејев и други) обратила се изјавом и отвореним писмом председнику Скупштине грофу Алексеју Ивановичу Коновницину жалећи се на диктаторско понашање Дубровина, на одсуство финансијске одговорности у Савезу и друга нарушавања статута. Захтевали су оставку вође Савеза. Дубоко повређен Дубровин је изјавио: "Ја сам, може се рећи, родио Савез, и отхранио га, а сада, кад је ојачао и нарастао, хоће да ме удаље као непотребну ствар". Но, оптужбе против Дубровина нису убедиле већину скупштинских делегата. Као резултат, иницијатори изјаве били су удаљени са Скупштине и чак по хитном поступку искључени из Савеза Руског Народа. Пуришкевич је убрзо све незадовољне Дубровином сабрао око себе и 1908. године основао је сопствену монархистичку организацију – Руски Народни Савез Архангела Михаила. Без оклевања спретно је искористио програм и статут Савеза Руског Народа и почео да у провинцији ствара паралелне монархистичке организације. Тако је почео раскол у Савезу Руског Народа.
У свим тим међусобним конфликтима у Савезу, по правилу се не може установити ко је био у праву, а ко у криву. Било би праведно рећи да су кривицу делили сви, јер су се у својим поступцима руководили страстима, а не духовним разумевањем и трезвеним размишљањем.
У тој борби страсти Александар Иванович Дубровин ипак изазива дивљење својом племенитошћу и мирољубивошћу. Могу се навести два примера. После изласка В. М. Пуришкевича из Савеза пронели су се гласови да је он, одлазећи, украо документе Главног Савета. Дубровин је у почетку упорно ћутао, не желећи да даје повода за оговарања. И не само то – после оштрог сукоба Пуришкевича са Миљуковим у Државној Думи, кад су они један другога назвали подлацем, и када су кадети[8] почели активно да оптужују Пуришкевича да је лопов, саопштавајући да је украо документа Дубровину, Александар Иванович је јавно одбацио такве тврдње. Тек касније, када је Пуришкевич отворено прешао на страну непријатеља Самодржавља, Дубровин је потврдио истинитост оптужби за крађу докумената.
Још један пример. Познато је да је међу најнепомирљивијим противницима Дубровина био московски протојереј Јован Восторгов. Ипак, када је 1916. године С. А. Кељцев сменио о. Јована са места лидера Руског Монархистичког Савеза и када је намеравао да га преда на суд под оптужбама за проневеру средстава Савеза, одсуство одговорности и сл., Дубровин је без размишљања иступио у заштиту свог старог противника. Уопште, у конфликтним ситуацијама унутар монархистичког покрета Александар Иванович је, по правилу, тражио пут ка помирењу, а не ка појачавању сукоба.

Али ни напади левице и либерала, нити унутрашње расправе саме по себи нису могли да нанесу непоправљиву штету Савезу Руског Народа и његовом предводнику. Све док се тог посла није прихватила влада и председник Савета министара лично – истакнути државник дореволуционе епохе Петар Аркадијевич Столипин. За онога ко није добар познавалац историје и Дубровин и Столипин припадају истом идеолошком и политичком табору, стога се појављује недоумица – каква су неслагања могла да постоје између њих? Наравно, обојица су били непријатељи револуције, обојица су, по својим политичким идеалима, несумњиво били десничари, сваки је на свој начин волео Господара, али на томе се свака сличност и завршава.
У суштини Дубровин и Столипин били су представници различитих идеолошких и политичких струја унутар деснице. Дубровин је био присталица неограниченог Самодржавља и одлучни противник демократије као и леберално-конституционалних уступака. По савременој политичкој терминологији он би се могао сврстати у екстремну десницу. Политичка схватањима Дубровина су специфична јер се у њима могу пронаћи трагови некаквог монархистичког народњаштва (да не користимо сувише јак израз, социјализма) – у крајњој линији, Савез Руског Народа јесте често пред властима покретао питање оскудице руског сељаштва у земљи, и с тим у вези неопходности решавања аграрног питања, као и питање заштите руских радника од малтретирања и експлоатације послодаваца. 
Вођа Савеза Руског Народа не једном је истицао да Савез мора да штити интересе пре свега обичног народа. Управо у дубокој везаности Савеза за народ лежи узрок његове масовности, чиме је без сумње био главни конкурент социјалистима у борби за срца и умове најширих народних слојева.
Говорио је: „залажем се да се уз монархијску власт спроведу оне мере које би народу могле да донесу побољшање његовог благостања и зато су мени биле важне кооперације, удружења итд". И даље: "Сматрао сам да се, уз постојање монархије, ово може постићи зближавањем Цара са народом, и да главни напори треба да буду усмерени на то да се искорени зло бирократског режима, тј. бирократија као посредник између Цара и народа. Ако се то посредовање прекине, ако се учини мање приметним, онда ће се народ неупоредиво више приближити Цару, тј. Цар ће боље познавати потребе народа". Уз то, Дубровин би, по својим схватањима, лако могао да се уброји и међу присталице славјанофилства.
Столипин је био човек потпуно другачијих схватања. Петру Аркадијевичу је славјанофилска идеологија била страна. Ово не само зато што је био политичар-прагматичар, спреман да иде на компромисе и усаглашавања са различитим политичким снагама, него пре свега зато што је Русију хтео да претвори у напредну европску државу. Намеравао је да Русију реформише према западним стандардима, отуд његова спремност на компромис са октобристом[9] Гучковим, па чак и са кадетом Миљуковим. Одатле, узгред, и његов национализам. Управо је Столипин, заједно са познатим публицистом Михаилом Осиповичем Мењшиковим, био утемељивач савременог руског национализма (грађански национализам европског типа). Због тога и неки савремени либерални политичари покушавају да Столипина прогласе својим претходником.
Ако је Дубровин тражио ослонац у простом руском народу, намеравајући да штити његове интересе, Столипин је хтео да ослонац друштва створи у имућнијим слојевима друштва – међу кулацима, или, да кажемо савременим језиком, међу представницима малог и средњег предузетништва. Управо зато најоштрија полемика између Столипина, као председника владе, и Дубровина, као вође највеће партије у земљи, вођена је управо око аграрне реформе и с тим у вези уништења сеоске општине.
Уосталом, односи између Дубровина и Столипина испрва су били прилично добри. Премијер је подржавао све силе које су водиле борбу против револуције. Дубровин се често обраћа Столипину са различитим молбама за помоћ и неретко је наилазио на разумевање код првог човека извршне власти. Тако, ако је Савез Руског Народа имао проблема са локалним властима, Дубровин у прво време није то објављивао, него се обраћао председнику владе како би спор био решен административним мерама.
И не само то, Дубровин се чак нашао у позицији да премијеру учини личну услугу. Наиме, 12. децембра 1906. године, када су есери[10] извршили чудовишни терористички напад на Столипинову вилу на Апотекарском острву, Дубровин је указао прву помоћ жртвама међу којима су били и Столипинови син и ћерка. Када је загрмела експлозија лидер Савеза Руског Народа заједно са својим замеником В. М. Пуришкевичем налазио се у суседној дачи код свог пријатеља, министра унутрашњих послова С. Е. Крижановског. Одмах је потрчао на место несреће, како би извршио своју лекарску дужност. На испитивању у Чеки Дубровин се присећао: "У сусрет ми на рукама носе Столипинову децу, синчића од 8-9 година а затим и госпођицу, која страшно стење. Столипин ми притрчава: 'Молим Вас, докторе, учините нешто, помозите'! Учинио сам што сам могао. Пренели су их у дачу поред, тамо сам их превио, и дечака и девојчицу од 15-16 година. Она је била у стању шока. Приликом прегледа, док сам је превијао, више није ни стењала, обе су јој ноге биле здробљене, посебно лева до колена – изгледала је као врећа у којој је била потпуно раздробљена кост. Ти преломи били су веома компликовани, тј. са ранама и на кожи и на мишићима. Дечак је имао прелом бедра. предузео сам мере колико је било могуће и превио их". Интересантно је да се у страним новинама након 3-4 дана појавила клевета на рачун Дубровина: западна пискарала јављала су како је напад на Столипинову дачу тобоже организовао Савез Руског Народа.
Ипак, поверљиви контакти између председника владе и лидера Савеза Руског Народа потрајали су још неко време. Како је истицао Дубровин, чак ни његова помоћ у спасавању Столипинове деце није довела до отопљавања њихових односа који су постајали све напетији. Разлог је наравно био у томе што је вођа Савеза Руског Народа категорички одбијао све основне идеје Столипинове политике. Он је био, како је примећено, непомирљиви противник разарања сеоске општине, сматрајући да само она може успешно да се супротстави социјалистичкој пропаганди. За њега је било неприхватљиво кокетирање Столипина са кадетима и октобристима, који су се отворено залагали за ограничавање Самодржавља.
Али проблем није био само у томе. Дубровин и Столипин су се разилазили и у оцени ситуације у земљи. Премијер је сматрао да је у Русији већ дошло до смиривања ситуације и да је револуција угушена. Вођа Савеза Руског Народа је напротив тврдио да је то само привид, и да револуција није у потпуности уништена, већ се само повукла са улица. Главну претњу Самодржављу, по Дубровиновом мишљењу, сада је представљала "бирократска баријера" која се појавила у време Петра Великог, као и недавно створени "политикантски зид" између Цара и народа. За борбу против тог зла, сматрао је он, потребно је, као прво, да изабрани народни представници не добијају плату, како би се спречило њихово претварање у професионалну касту и, друго, да се опет, као у старини, успостави право подношења молби и жалби директно Цару. Дубровин се негативно односио и према Столипиновом чеду – Трећој Државној Думи, примећујући да се управо у њој "родио октобриста" који је себи поставио за циљ ограничавање Царске власти. Вођа Савеза Руског Народа је сматрао да је целисходније да се, после распуштања Друге Државне Думе, Трећа Дума уопште и не бира. Ту се међутим у своме мишљењу разилазио не само са П. А. Столипином, већ и са самим Господаром.
Представу о Дубровиновој политичкој платформи пружа његово излагање на затвореном заседању локалног одбора Савеза Руског Народа у Ростову на Дону 31. јула 1908. године. Односи са Столипином до тада су већ били прилично нарушени. Дубровин је на скупу изјавио да је Савез Руског Народа настао у тренутку када је у земљи владала потпуна анархија, када је власт била у расулу и узмицању, и Русија је неминовно требало да пропадне. Али појавио се Савез, надјачао је револуцију и спасао Отаџбину. Но сада – по речима Дубровина – власт, која се повратила, говори Савезу: одлазите, нисте нам више потребни, сами ћемо изаћи на крај са изазовима. 
Али револуција није коначно уништена, "револуција се само повукла са улица и сакрила у дворцима и палатама". За борбу против ње неопходно је пре свега јединство. Потребно је, сматрао је Дубровин, "оставити личне рачуне и слити се у једно". Други неодложан задатак: "прогнати из Русије Јевреје, као наше главне непријатеље, главне виновнике руске револуције и свих несрећа које су последњих година задесиле Русију". 
При томе, истицао је Дубровин, "за борбу против Јевреја нису потребни погроми, јер у њима страда само јеврејска сиротиња и Руси које затим вуку по судовима. А богати Јевреји остају по страни и још се више богате". Према Дубровиновом мишљењу много ефикаснију меру представља "свеопшти бојкот роба и услуга" које нуде Јевреји.
Столипин је сматрао да су овакве идеје у најмању руку утопијске. Једном речју – Дубровин и Столипин су се у својим основним идејама веома разликовали. Постало је очигледно да Савез Руског народа и његов вођа представљају сметњу за политички курс председника владе. Почели су притисци и прогони активиста Савеза од стране власти. По наредби Столипина полиција је отварала и прегледала преписку десничара, док су се вође монархиста нашле под присмотром. Орган Савеза Руског Народа часопис "Руско знамење" стално је подвргаван казненим мерама цензуре, често немилосрднијим него либерална издања. За пет година од 1905. до 1910. часопис је морао да плати шест великих новчаних казни у износу од 11 хиљада рубаља, 13 пута је добио упозорење, 18 бројева часописа било је заплењено (од чега је, истина, 8 бројева после неколико дана ослобођено заплене).
Столипину није пошло за руком да се договори о сарадњи са октобристима и кадетима, јер су захтевали превелике уступке. Није му пошло за руком ни да на своју страну привуче Савез Руског Народа. Да би избегао потпуни политички крах,  премијер је почео да ствара сопствену партијску силу у Думи, у виду Сверуског Националног Савеза. Али позиција десно од октобриста, на коју су "националисти" претендовали, већ је била заузета од стране монархиста, пре свега Савеза Руског Народа. Очигледно је да су у том тренутку Столипин и његове присталице направили план, с једне стране да удаље Дубровина са положаја председника Главног Савета Савеза Руског народа, и да га замене послушнијим функционером, а истовремено да у Савезу направе раскол и да га ослабе, те да тако рашчисте политички простор за деловање националиста. Био им је потребан само одговарајући повод за кампању против Савеза Руског Народа и његовог вође. Ускоро се такав повод појавио у вези са истрагом околности убиства депутата Државне Думе кадета М. Ј. Херценштајна.

Крштени Јеврејин, депутат Друге Државне Думе Михаил Јаковљевич Херценштајн – који је изашао на зао глас након што је паљење племићких имања у време аграрних немира 1905. године јавно назвао "илуминацијама", односно свечаним украсним осветљавањима – убијен је 18. јула 1906. године у својој дачи у Териокама у Финској. Истрагу је спроводило финско правосуђе које је било далеко од непристрасности кад се ствар тицала руских монархиста, који су, као што је познато, иступали као одлучни противници независности Финске. Током истраге добијени су докази да су у убиству учествовали и неки чланови Савеза Руског Народа. Ово је било довољно да почне новинска кампања против Дубровина, коме су без озбиљних основа почели да приписују организацију убиства. Своју улогу у томе одиграле су и клеветничке изјаве неких људи блиских вођи Савеза – секретара Главног Савета Зеленског и Прусакова (претерано поверење представљало је "Ахилову пету" Дубровина, што је и сам признавао) – који су износили приче о организовању борбених дружина при Савезу Руског Народа, од који се либералима ледила крв у жилама.
Треба приметити да су за организацију убиства Херценштајна окривљавали човека који је увек инсистирао да је Савез Руског Народа – "савез мира и љубави", и који је чланове Савеза позивао на моралну чистоту. 
Тако, иступајући 31. јануара 1906. године са беседом над гробовима радника-монархиста које су убили терористи у крчми "Твер", Дубровин је говорио: "Немојте се светити, православни, тим заблуделим, осатањеним људима. Ми смо – Савез мира и љубави; ми треба да будемо чисти пред Богом и Царем, а устаћемо (на оружје) само за Веру Православну, Самодржавног Цара и Свету Русију". 
Но, пристрасни суд понајмање је интересовала истина – било је важно да се за убиство окриви управо вођа Савеза Руског Народа.
Судски процес је почео 14. јула у Териокама. Током поступка постајало је све очигледније да Дубровину прети хапшење и заточење у финској тамници. У било ком тренутку могао је да му стигне позив на суд у својству сведока, након чега би уследило хапшење, или би одмах могао да дође судски извршитељ са наредбом за хапшење. У то време догодио се и атентат на лидера Савеза Руског Народа – био је отрован. Сам Дубровин је сматрао да су убиство покушали један од његових чувара и собарица која му је сипала нешто у храну. Пошто је атентат био неуспешан, тешко је рећи ко је стајао иза покушаја убиства вође Савеза Руског Народа: терористи-револуционари или организатори убиства Херценштајна, који су се плашили да ће их он разоткрити. Рођаци су одвезли Дубровина у Харковску губернију где је служио његов старији син Александар, а затим је ради лечења отпутовао на Јалту, где је могао да буде безбедан под поузданом заштитом градоначелника Јалте генерал-мајора Ивана Антоновича Думбадзеа.
У заштиту свог председника устали су сви чланови Савеза. Септембра 1909. године, у јеку кампање против Дубровина, општи збор Курског одбора СРН обратио се Господару с телеграмом у коме траже да се истрага Херценштајновог убиства повери руским органима. "Поткупљени сведоци и унајмљени адвокати јудејске вере коначно постижу потпуни тријумф – да у лицу Дубровина суде читавом Савезу Руског Народа, да суде и смеју се нашој непоколебљивој оданости Теби, нашој ватреној вери у Православну Цркву и нашем националном поносу". Организатори процеса узбуђени су не због трагања за истином, него због доказа да си се "Ти, Господару, удаљио од нас", и да је "руском народу довољна јеврејска правда, а руску правду неће имати" – писали су почасни председник одбора архиепископ Питирим (Окнов), заменик председника М. Ј. Говорухо-Отрок и чланови Н. Е. Марков, А. П. Вишњевски, А. К. Шћекин и други.
Кијевске патриотске организације упутиле су 22. септембра телеграм који су потписали председник губернијског одбора Савеза Руског Народа епископ Инокентије (Јастребов), председник одбора Руског Сабрања протојереј Г. Ј. Прозоров, руководилац Руског Братства генерал П. Г. Жуков, чланови губенијског одбора СРН професор П. В. Никољски, В. Е. Розмитаљски и други. У телеграму се каже да Финци са Јеврејима и руским издајницима "намеравају да у лицу Дубровина нанесу велику увреду руском народу". Кијевски монархисти су истицали да људски закон не гарантује правичност, а тим пре фински закон из 18. века: "А Ти си нам Богом дан да чуваш правичност и онда када закон то не може да учини". Молили су Господара да Он заповеди да се у случају Херценштајн "суди пред руским судом". У заштиту Дубровина иступио је и старешина Патриотског покрета генерал Јевгениј Васиљевич Богданович, који се писмом обратио великом кнезу Владимиру Александровичу. Богданович је приметио да се "непријатељи Господара, несумњиво  посебно труде да постигну ову екстрадицију (тј. изручење Дубровина финском правосуђу), како би могли да срца поданика одвоје од монарха". Ако се то догоди, упозоравао је генерал, "разочаране и понижене руске патриоте неће више хтети да жртвују живот зато да би касније доживели судбину Дубровина". Богданович је молио Господаревог стрица да пренесе Цару молбу "да Његово Величанство Својом највишом влашћу спасе Дубровина, заповедивши да се дело изузме из јурисдикције финског суда и преда на поновно разматрање руском суду". 
Питање о организаторима и учесницима убиства Херценштајна, баш као и убиства његовог пријатеља, још једног познатог јеврејског политичара, уредника кадетског часописа "Руске новости" Г. Б. Јолоса, које је уследило ускоро затим, остало је до краја неразјашњено. Десничари су за убиство кривили револуционаре, а узрок су видели посебно у томе што је Јолос присвојио новац који су јеврејски банкари наменили за потребе револуције. Познати савремени истраживач десно-монархистичког покрета професор Ј. И. Кирјанов сматрао је да је у организацију тих убистава био умешан полицијски департман. По његовом мишљењу, то се "потпуно уклапа у шему по којој је П. А. Столипин, 'доносећи земљи мир', ликвидирајући партије које се залажу за 'улично деловање' и уклањајући опасне подстрекаче 'немира', покушавао да створи утисак како кривица за 'испаде' који потресају јавно мњење не лежи на властима, него на члановима некаквог 'савеза', и да у вези с тим од А. И. Дубровина и његових присталица начини жртвене јариће".

Оптужбу против Дубровина за учешће у злочину и његов одлазак на Јалту искористили су противници вође Савеза Руског Народа који су сматрали да је његова политика погубна и за Савез и за земљу у целини. Утицајни десничарски политичари – депутати Државне Думе Н. Е. Марков и С. А. Володимеров, сенатор А. А. Римски-Корсаков, члан Државног Савета М. Ј. Говорухо-Отрок, гроф Е. И. Коновницин и други – решили су да удаље Дубровина од руковођења Савезом. Њима је пошло за руком да привуку на своју страну заменика потпредседника Главног Савета Виктора Павловича Соколова, који је у одсуству председника руководио текућим пословима. Противници Дубровина изнели су тезу о неопходности обнављања руководства Савеза, па су зато почели да их називају "обновљенцима" (у то време ова реч није имала негативну конотацију, какву је добила после црквеног обновљенства 20-их година прошлог века).
Први корак "обновљенаца" био је да Главни Савет преселе из Дубровинове зграде, где се налазио од времена оснивања Савеза, у Басков сокак, што се догодило већ 20. јула 1909. године, тј. убрзо након што је председник СРН био приморан да отпутује из Петербурга. Трећег новембра 1909. састав Главног Савета попуњен је утицајним противницима Дубровина. У њега су изабрани: бивши Јарославски губернатор сенатор А. А. Римски-Корсаков, члан Државног Савета М. Ј. Говорухо-Отрок, и члан Државне Думе о. Димитрије Машкевич. Тада је као други заменик председника изабран стари непријатељ Дубровина председник Петербуршког престоничког савета Савеза Руског Народа гроф. Е. И. Коновницин, који је фактички постао глава Главног Савета. По свему судећи управо је Коновницин био мотор кампање против Дубровина, а мотив његовог деловања била је очигледно жудња за почастима. На крају је Коновницин у обновљеном Главном Савету заузео Дубровиново место, а Дубровин је постао почасни председник Савеза, док се реално руковођење нашло у рукама Н. Е. Маркова.
Када се Дубровин у децембру 1909. коначно вратио у Петербург, предложено му је да остане почасни председник Савеза, али да се одрекне положаја стварног председника. Дубровин на тај предлог није пристао. Њега су подржали истакнути активисти Савеза Руског Народа академик А. И. Собољевски, благајник Савеза трговкиња Јелена Адријановна Полубојаринова, професор Борис Владимирович Никољски, уредник часописа "Олуја" Николај Николајевич Кацауров, лекари Григорије Григоријевич Надеждин и Алексеј Николајевич Борк и други. О лојалности оснивачу и вођи Савеза изјаснили су се и утицајни месни одбори СРН: Јарославски, на челу са намесником тамошње лавре архимандритом Виталијем (Максименком, каснијим епископом Руске Заграничне Цркве), Астрахански, на челу са трговцем Нестором Николајевичем Тиханович-Савицким, Вороњешки, на челу са трговцем Рафаилом Митрофановичем Карцевим, Казански, на челу са педагогом и друштвеним радником Александром Титовичем Соловјевим и други.
До коначног раскида дошло је у мају 1910. године, када су све Дубровинове присталице приморане да изађу из Главног Савета, а обновљенски Главни Савет одбио је да за орган Савеза призна часопис "Руско знамење", који је остао у рукама Дубровина, па је као орган савез основао сопствени недељник – "Весник Савеза Руског Народа". Но, унутрашња борба у Савезу Руског Народа потрајала је још нешто дуже од две године. Завршила се формирањем две одвојене организације током пролећа и лета 1912. године – Савеза Руског Народа под руководством Н. Е. Маркова и Сверуског Дубровинског Савеза Руског Народа под руководством А. И. Дубровина. Једна од последица раскола било је одвајање највећих локалних одбора који су се, не желећи да учествују у међусобној борби, брзо регистровали као самосталне монархистичке организације. Дакле, политика П. А. Столипина у односу на Савез Руског Народа довела је до тога да се он од моћног и многобројног Савеза претворио у конгломерат организација чији су лидери били у сталном непријатељству, оптужујући један другога за сплеткарење. Један од најближих Столипинових сабораца, бивши градоначелник Одесе И. Н. Толмачев писао је 12. децембра 1911. године: "Мене мори мисао о потпуном распаду деснице. Столипин је постигао што је хтео – ми сада жањемо плодове његове политике: сви устају једни на друге".
Од 1912. године присталице Маркова и Дубровина покретали су паралелне акције, доносили су у суштини једнаке одлуке, борили су се против једних те истих непријатеља, али су пажљиво избегавали чак и помен о међусобном зближавању. И не само то – спорови између њих нису престајали: Дубровин и Марков су стално нападали један другога, званични органи два савеза у најцрњим бојама описивали су деловање својих истомишљеника. Чак и поводом истраживања околности ритуалног убиства Андрјуше Јушчинског, у вези са чим су се практично подударале позиције свих монархистичких организација, Савез Руског народа и Сверуски Дубровински Савез Руског Народа деловали су сваки за себе.
Потпуно деморалисан последњим догађајима, Александар Иванович Дубровин је 1912. године продао своју зграду у Петербургу, оставивши себи у њој само један стан, па је прешао да живи на селу – у то време његова жена купила је невелико имање у Орловској губернији. Дубровин је од тада у престоници боравио само повремено, по неколико месеци у години. 

Почетак Првог светског рата је, како се многима чинило, политичку борбу потиснуо у други план. Рат је довео до снажног узлета патриотизма у свим слојевима друштва и политичким снагама, нарочито међу монархистима. Сви напори били су усмерени на борбу против непријатеља, многи активисти десног покрета били су позвани у армију, други су на фронт одлазили као добровољци. Главна брига у позадини постала је помоћ армији која ратује. Ипак, већ после годину дана вођама деснице постало је јасно да је нада у национално јединство током рата – најобичнија илузија. Тешки порази нанети руској армији у пролеће 1915, због недостатка муниције и невештог командовања, погубно су утицали на расположење у друштву. Опет су се активирали непријатељи Самодржавља, одлучни да тешкоће на фронту искористе за своје интересе. Под изговором постизања друштвеног јединства вође кадета и октобриста у Државној Думи, заједно са либералним чиновницима и представницима генерала који су им били наклоњени, издејствовали су у јуну и јулу код Господара смењивање министара-монархиста И. Г. Шчегловитова, Н. А. Маклакова, В. К. Саблера и других.
Крајем августа 1915. у Државној Думи је оформљен Прогресивни блок, који је отворено прогласио курс ограничавања Самодржавља, у који су ушли чак и неки политичари који су раније припадали монархистичким организацијама, као на пример организатор Кијевског Клуба Руских Националиста А. И. Савенко и уредник часописа "Кијевљанин" В. В. Шуљгин. Десничари нису без основа претпостављали да је у току тајни рад на организовању завере против Господара и Монархије. Непријатељи Самодржавља почели су да за своје циљеве користе не само говорницу Думе, него и различите друштвене организације, створене, на први поглед, ради помагања армији на фронту.
У таквим условима и монархисти су постали активнији. Током лета и јесени, настојањима вођа одеског Савеза Руског Народа Николаја Николајевича Родзевича и председника астраханске Народно-монархистичке партије Нестора Николајевича Тиханович-Савицког, почеле су припреме за сазивање монархистичког конгреса. Истина, због раскола у Савезу Руског Народа уместо једног конгреса одржана су два: присталице Н. Е. Маркова састале су се у новембру у Петрограду, а присталице А. И. Дубровина у децембру у Нижњем Новгороду. У почетку, уморан од међусобне борбе, Дубровин се скептички односио према идеји монархистичког конгреса. Двадесетог септембра 1915. писао је Н. Н. Родзевичу: "Конгрес је потпуно бескористан. Нарочито уз оваква неслагања и раздоре, који се и данас подстичу. Ми смо решили да још не дижемо буку, него да тихо (конспиративно) радимо свој посао – да се повезујемо са истомишљеницима, најбоље лично, и припремамо све што је потребно за супротстављање злочиначкој најезди".
Ипак, када се конгрес састао, ми на њему видимо пређашњег Дубровина, енергичног и спремног за борбу. На Нижегородском Сверуском Саветовању опуномоћених представника монархистичких организација и десничарских активиста одржаном од 26. до 28. новембра 1915. он је изабран за почасног председника, а скупу се обратио саопштењем о неопходности уједињења ради борбе за несрећом која се приближава. 
У том извештају позвао је на борбу против непријатеља, и спољног и унутрашњег, истичући да непријатеља нема само у илегали, него и међу министрима. Међутим, задатак монархиста биће пре свега "борба са улицом и на улици". "Када наши непријатељи изађу на улицу, онда ће доћи наше време" – говорио је. 
Према закључцима Саветовања Дубровин је изабран међу седам чланова Президијума Монархистичког Покрета, руководећег органа Црне Стотине[11], са широким овлашћењима.
У то време долази до помирења двојице истакнутих представника руског патриотског покрета Александра Ивановича Дубровина и Николаја Евгенијевича Маркова и до зближавања организација које су они предводили – Сверуског Дубровинског Савеза Руског Народа и Савеза Руског Народа. Тај процес је убрзан од јесени 1915. године, после смрти грофа Е. И. Коновницина. На зближавање је несумњиво утицало и активирање непријатеља Самодржавља. Дубровин и Марков су током сукоба упутили доста тешких речи један другоме, али сада су пронашли снаге да превладају стару нетрпељивост. На Саветовању монархиста у Петрограду, које је у новембру 1915. године организовао Марков, Дубровин је изабран у састав Савета Монархистичких Конгреса. А на Нижегородском Саветовању, које су у децембру сазвале присталице Дубровина, Марков је био присутан и иступио је са својим рефератом. Од 1916. године Дубровин и Марков су већ деловали руку под руку – заједно су покушавали да организују монархистички конгрес у Петрограду, заједно су се борили са Отаџбинским Патриотским Савезом, Дубровиново "Руско знамење" поново је постало гласило оба Савеза Руског Народа. Н. Е. Марков је у потпуности повратио поверење и наклоност Дубровинових присталица након своје историјске беседе у Државној Думи 22. новембра 1916. године, када је председника Думе М. В. Родзјанка назвао "битангом", након чега је лишен права да говори на заседањима. Првог фебруара 1917. године Дубровин је свечано уручио Маркову преклопну икону светог Николаја Чудотворца са дирљивим обраћањем из Москве, од стране председника Мињинског одбора Сверуског Дубровинског Савеза Руског Народа А. В. Вопилова.
У то тешко време Дубровин је покушавао, колико год је могао, да помаже Императору, па је позивао чланове Савеза да пружају моралну подршку Цару и Царици. Двадесетог септембра 1915. он је писао Н. Н. Родзевичу, да је потребно "рећи истину (Цару и Царици), да би Они схватили да нису сами и да има људи који су спремни да им помогну, не жалећи и не штедећи себе". Тринаестог децембра 1916. године, када је организована права хајка на Царицу, он је писао председнику одбора Сверуског Дубровинског Савеза Руског Народа у Одеси М. Т. Донцову: "Последњи политички иступи у Државној Думи веома су потресли Господарицу, и ми, Руси, треба да јој пружимо подршку својим саосећањем. Стога Вам саветујем да Јој одмах у име свог одбора упутите телеграм у коме ћете изразити осећања верних поданика и благодарност за Њено држање у тешкој ратној ситуацији, за Њену бригу о армији и руском народу, и Њено старање о рањеницима и њиховој нези".
Преписка монархистичких вођа сведочи о томе да је њима било добро познато расположење улице, да су схватали чему њихови противници теже и зато су настојали да се боре. За главно средство борбе руководиоци Савеза Руског Народа сматрали су сазивање монархистичког конгреса који је требало да реши низ најважнијих задатака. Као прво, конгрес је требало коначно да превлада раскол у монархистичком покрету и да изабере општемонархистички Савет, као тело од ауторитета, на које би влада и локалне власти могли да рачунају. Као друго, конгрес је требало да предложи друштву програм монархиста за победоносни завршетак рата и за послератно преуређење Русије, што би либерале лишило основа за тврдњу како само они имају некакав програм. Коначно, као треће, конгрес би требало постане најмоћнија манифестација патриотизма и да тиме осујети планове завереника. Око сазивања конгреса распламсала се озбиљна борба. Руководство Савеза Руског Народа је током лета и јесени 1916. године предузело више мера поводом сазивања овог монархистичког форума. Позитивном решењу питања сметала је честа смена шефова владе (на пример, десничарски премијер А. Ф. Трепов једноставно није стигао да донесе никакву одлуку по питању сазивања конгреса).
Почетком децембра 1916. године А. И Дубровин и В. П. Соколов, као представници две струје у Савезу Руског Народа, обратили су се И. Г. Шчегловитову[12] са молбом да им буду објашњени мотиви због којих је монархистички конгрес забрањен. У јануару 1917. године, Шчегловитов, који је од 1. јануара постављен за председника Државног Савета, имао је озбиљан разговор са министром унутрашњих послова А. Д. Протопоповом, кога је убеђивао у важност одржавања монархистичког конгреса. Ипак, Протопопов, који је имао овлашћења да о том питању самостално одлучи, решио је да се обезбеди, па је ствар предао на разматрање председнику Савета министара кнезу Н. Д. Голицину, који одржавање конгреса није одобрио, објашњавајући одбијање недопустивошћу одржавања било каквих политичких манифестација у тако критичном тренутку.
До револуционарне катастрофе било је преостало још свега неколико седмица.

У фебруару 1917. Александар Иванович Дубровин је допутовао у Петроград како би испратио на фронт млађег сина Николаја. Почетком марта требало је да се врати на село, али започела је револуција.
После фебруарског државног удара[13] Дубровин је ухапшен међу првима. Већ 28. фебруара 1917. ухваћен је и одведен у Таврически дворац (тако је први пут доспео у зграду Државне Думе, где раније из принципа није хтео да улази), а потом је заточен у Трубецком бастиону Петропавловске тврђаве.
Таква ефикасност нове власти, у хаосу који је у оно време владао у Петрограду, сведочи о томе да су се предводници Фебруарске раволуције веома плашили вође Савеза Руског Народа. Од 20. априла до 12. маја Ванредна Иследна Комисија (ЧСК[14]) Привремене владе претражила је Дубровинов запечаћени стан. Архив Савеза Руског Народа, литературу и друге материјале који су били од интереса за истрагу одвезли су у Комору материјалних доказа ЧСК и, делимично, на чување у бившу Петроградску тајну полицију. Ови материјали данас се чувају у Државном Архиву Руске Федерације у Москви.
Више од три месеца шездесет двогодишњи Дубровин чамио је у казамату у Петропавловској тврђави, да би у јуну 1917. био премештен у затвор за официре. У то време новине су у најцрњим бојама описивале како је Дубровин организовао убиства М. Ј. Херценштајна, Г. Б. Јолоса и А. Л. Каравајева, а такође и атентат на С. Ј. Витеа. Дубровин је упутио протест у ЧСК због таквих неоснованих оптужби либералне штампе. Одговарајући на његов протест ЧСК је заточенику пакосно саопштила како оповргавање појединачних новинских чланака не спада у њену надлежност. Током лета Дубровин се обратио министарству правде са молбом да буде пуштен из затвора због болести. На упит Министарства правде у вези са тим, ЧСК је одговорила да чак и уколико Дубровин буде позван у својству окривљеног, тешко да ће као превентивна мера бити одређено његово задржавање под стражом. Ипак, и након тога вођа Савеза остао је у притвору као „заточеник демократије“.
О његовом животу у револуционарним тамницама нису сачувана практично никаква сведочанства, осим једне забелешке начелника истражног одељење Чеке В. Д. Фељдман који је Дубровина описао као "подлог старца", "који оставља одвратан утисак на све који се са њим сретну". Интересантно је да у Фељдмановом закључку у поглављу "изјаве сведока" стоји: "Читавој Русији познато је деловање Савеза Руског Народа". Какви су докази потребни, када "сви и тако знају"? Ово је типичан пример "револуционарне правне мисли".
У новембру 1917. године, када се фебруарски режим већ урушио и када је у земљи завладала анархија, решењем анонимног чиновника вансудске комисије Министарства правде Дубровин је био ослобођен. Документ му је давао право да слободно живи по читавој Русији. У почетку Дубровин је живео у хотелу, са женом, која је дошла у Петроград да би се заложила за његово ослобађање, и са њиховом млађом рођаком. Стан му је био уништен, а никаквих средстава за живот нису имали.

Дубровини су одлучили да се преселе у Москву, код старијег сина Александра, који је служио као помоћник начелника Казанске железничке пруге. Тако је од 12. децембра 1917. Александар Иванович живео на московској адреси Денисовски сокак 9, ст. 1. Због страха од новог хапшења син је забранио оцу не само да излази из куће, него чак и да се појављује у предсобљу. Преко зиме Дубровин се тешко разболео и годину и по дана био је везан за постељу. У том периоду упокојила се његова супруга. До априла 1919. године опоравио се и почео је да излази из стана. А на лето Дубровин се вратио лекарској пракси, јер је требало зарадити за живот. Испрва је радио приватно, а од 7. децембра 1919. запослио се као лекар 1. Лефортовске амбуланте у Москви. Колеге нису занимали његови политички погледи, јер болесних је било јако много, а није имао ко да им пружи квалификовану медицинску помоћ. Лекари су били потребни и Дубровин је пристао да ступи у службу. Тако је скоро годину дана радио чекистима пред носом, као лекар у совјетској болници. И не само то. Када се у јесен 1920. године његов син преселио у други стан, Дубровинов сусед постао је народни комесар Коњишев.
Тек 21. октобра 1920. Александар Иванович Дубровин је поново ухапшен. Из материјала истражног поступка не види се шта је био разлог хапшења. Очигледно је неко дојавио да је то "управо онај Дубровин".
Прво саслушање бившег председника Савеза Руског Народа одржано је 30. октобра 1920. године. Водио га је шеф истражног одељења Чеке Фељдман. Дубровин је оптужен за "организовање и учешће у читавом низу убистава (!), погрома, инсинуација, сплетака, кривотворина и сличног, у својству Председника 'Савеза Руског Народа' – његове закулисне делатности" (управо тако стоји документу!). Тридесет првог октобра одржано је друго и последње саслушање. На испитивање старца који није представљао никакву претњу за совјетску власт дошао је лично члан Президијума Чеке В. Р. Менжински, чувени бољшевички џелат, а са њим и председник Свеукрајинске Чеке М. Ј. Лацис и начелик Оперативног одељења ЧК Б. М. Футоријан. Високи функционери Чеке очигледно су дошли да би уживали у понижавању старца који им је допао шака – оног истог Дубровина кога су се до скора смртно плашили. Питања о контрареволуционарној делатности постављана су успут, пошто је чекистима било јасно да Дубровина немају зашто да оптуже.
Већ 1. новембра поменути Фељдман је саставио закључак у случају Дубровин, где је написао да "сматра доказаном оптужницу за организовање убистава, погрома, инсинуација, сплетака и других дела у периоду пре револуције, која су у свему имала за циљ да спрече ослобођење Русије". Истога дана Посебно одељење ЧК донело је одлуку по Дубровиновој оптужници "за активно гушење ослободилачког покрета у Русији" и дало следећи предлог Колегијуму Чеке: "бившег председника Савеза Руског Народа А. И. Дубровина – стрељати".
Ипак, Дубровин није био стрељан одмах, него је његова ликвидација одложена до априла 1921. године. Очигледно, међу вођама чекиста није било сагласности о томе како треба убити председника Савеза Руског Народа. Једни су сматрали да Дубровина треба стрељати тајно, на уобичајени начин, онако како су чекисти то практиковали. Други су инсистирали на инсценирању јавног судског процеса. Тако је поменути Борис Мојсејевич Футоријан 8. априла 1921. године саставио службену белешку у којој пише: 
"Сматрам за потребно да га предамо Револуционарном трибуналу и осудимо на стрељање. Ако је Западна Европа икада имала оправдања за наш црвени терор, онда је то случај са Дубровином. Сви Јевреји света безусловно ће благосиљати ово стрељање. Нема смисла стрељати га без Револуционарног Трибунала.
Том предмету требало би придружити и дело Колесникова – познатог прокурора у случају Шмит (1905) и судити им заједно". На овој белешци стоји и одлука још једног чувеног џелата, Г. Јагоде: "Т. Фељдману. Изнети пред Президијум". Президијум Чеке је 14. априла 1921. године решио да Дубровин буде стрељан без инсценирања судског процеса. Сведочанства о томе када је и где Дубровин био стрељан такође нема у архиви ФСБ. Сматра се да је стрељан 14. априла или убрзо после тог датума. Уосталом и ту постоји неслагање. Из неког разлога белешка Фељдмана тадашњем главном чекистичком егзекутору Шањину ("Проследити овај предмет Шањину ради извршења пресуде") датирана је 11. априла, тј. три дана пре заседања Президијума Чеке. Место на коме је председник Савеза Руског Народа сахрањен, разуме се, такође није познато.
+++
Током Највишег пријема делегације Савеза Руског Народа код Цара 23. децембра 1905. године А. И. Дубровин се у име Савеза заклео Господару да ће стајати уз Њега "искрено, не штедећи ни своја добра, ни своје главе". Вођа Савеза Руског Народа одржао је своју заклетву, узашавши заједно са Светим Царским Мученицима на руску Голготу.



[1] Прва велика организована акција револуционара догодила се у Санкт Петербургу 9. јануара 1905. године. Јевреји Пинхас Рутенберг (каснији милитантни циониста), Израиљ Гелфанд Парвус (револуционар, богати бизнисмен, филозоф) и Евно Азеф (главни организатор револуционарног тероризма) искористили су харизматичног руског православног свештеника залуђеног револуционарним идејама да покрене петроградске раднике на велики штрајк, нарочито у гигантској Путиловској фабрици. Поп Георгије Гапон је успешно покренуо раднике на незадовољство користећи уобичајене револуционарне флоскуле о прекомерном радном времену и малим платама, али револуционарна агитација се морала на овим чисто економским питањима зауставити јер радници нису прихватали агитацију о свргавању „гнусног самодржавља“. Револуционари су за потребе својих завереничких делатности располагали огромним сумама новца. Пошто је Русија у то време била у рату са Јапаном (фебруар 1904 –септембар 1905.), Јапан је штедро помаган од међународног јеврејства, нарочито од америчког банкара Јакоба Шифа који је за ту сврху одвојио целих 30. милиона долара (у данашњем новцу 20 милијарди долара). Јапан је био у односу на Русију инфериоран како финансијски тако и војно, али енормне количине новца упумпаване Јакобом Шифом променили су ситуацију на корист Јапана. Јапан је имао интерес да се у време рата са Русијом у њеним недрима покрену штрајкови, нереди и антиратна пропаганда те је преко пуковника Акасија директно обезбеђивао револуционаре новцем и оружијем. Револуционари су на такав начин били потпуно финансијски и оружано обезбеђени. Било је очигледно да се спрема проливање крви. Ипак, није још све рађено тако отворено. Оно што су наумили револуционари са радницима било је заиста демонски оштроумно. Скован је план да се радници обману и злоупотребе. Радницима је представљен план да се у недељу 9. јануара 1905. покрене  свеопшти штрајк у којег треба да се укључе све петроградске фабрике и да радници крену ка Зимском дворцу како би своју петицију за побољшање својих права предали лично цару Николају. Петиција коју су револуционари саставили и показали радницима није била истоветна оној коју су предали градским властима, а која је требала бити уручена цару Николају. Наиме, друга петиција која је од радника утајена, а која је предата надлежним органима власти као тобожња радничка петиција садржала јескандалозне револуционарне захтеве одвајања цркве од државе и ограничење царске власти и томе слично што је за тадашњу руску државу свакако било потпуно неприхватљиво. Међу раднике су се по лукавом плану инфилтрирали наоружани револуционари есери (социјал-демократе). Такође, револуционари су одлучили да се демонстрантима поделе портрети цара, иконе и црквени барјаци. Поп Гапон је послао неколико људи да траже из оближњег храма иконе и црквене барјаке. Пошто су одбијени наређено им је да их из храма на силу отму. На такав начин на челу поворке су се нашле иконе и црквени барјаци. Велика маса од 300.000 радника заустављена је на улазу у центар града. Полиција и одреди војске јасно су ставили до знања демонстрантима да више не могу да напредују ка Зимском дворцу и да се њихова поворка мора зауставити. Тада су из масе „ненаоружаних радника“ почели на полицију и војску да пуцају револуционари есери како би испровоцирали проливање крви. Полиција и војска су узвратили и у тих неколико плотуна убијено је 128, а рањено 360 демонстраната. Остали демонстранти су се у паници разбежали, а рањенима је одмах указана прва помоћ и пренешени су у градске болнице. Полиција је тада ухапсила 163 (!)наоружана демонстранта.
Крвава провокација је успела. Либерална штампа је на сав глас објављивала вест о проливеној крви радника који су у мирној поворци са иконама и црквеним барјацима хтели да се обрате своме
баћушки цару. Већ тада је почело преувеличавање броја мртвих и рањених (неколико хиљада) и приче о бруталности царске војске и полиције. Без обзира што је главни циљ револуционара да се по узору на Француску револуцију и напад на краљевску палату Тиљерије домогну Зимског дворца и да у случају изласка цара пред раднике одмах у њега пуцају, пропао, они су ипак успели да веома озбиљно уруше поверење руског народа у цара и царски поредак. Иако цар Николај милостиво није никога од учесника оружаног метежа кривично гонио и иако је свим породицама погинулих и рањених демонстраната доделио велике новчане надокнаде, он је захваљујући либералној штампи проглашен „крвавим“. 

[2] Или ЧК – Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже, тј. совјетска тајна полиција. Иако је ЧК постојала од 1917. до 1922. године, реч "чекиста" је у земљама бившег Совјетског Савеза до данас остала синоним за припадника злогласне тајне бољшевичке полиције.
[3] Гроф Сергеј Јулијевич Вите (1849-1915) – министар саобраћаја (1892), министар финансија (1892-1903) и председник Владе (тј. Комитета министара, касније Савета министара) од 1903. до 1906. године – заслужан за велики прилив страног капитала у Русију и убрзање њене индустријализације, био је фактички аутор Манифеста од 17. октобра 1905. године који представља почетак трансформисања Русије из самодржавне (аутократске) у уставну монархију.
[4] Црна Стотина, црностотинаши – заједнички назив за представнике крајње десних монархистичких организација у Русији између 1905. и 1917. године. У ову групу организација убрајају се: Руско Сабрање, Савез Руског Народа, Руски Народни Савез Архангела Михаила, Сверуски Дубровински Савез Руског Народа, Руска монархистичка партија, Савез Руских Људи, Свештена Дружина, Сверуски Конгрес Руског Народа и Царско-народно муслиманско друштво. За најважније идеологе црностотинашког покрета, поред А. И. Дубровина, сматрани су Н. Е. Марков (1866-1945), П. Ф. Булацељ (1867-1919), свети новомученик свештеник Јован Восторгов (1864-1918),  В. А. Грингмут (1851-1907), свети Јован Кронштатски (1829-1908), Г. В. Бутми (1856-1919), свештеномученик митрополит Владимир Кијевски (1848-1917), митрополит Антоније Храповицки (1863-1936), свештеномученик архиепископ Андроник Пермски (1870-1918) митрополит Серафим Чичагов (1856-1937) и други.
[5] Митрополит Антоније (Вадковски) (1846-1912), академик, доктор црквене историје, од 1898. до краја живота био је митрополит Санкт-Петербуршки и Ладошки, а од 1900. године и првенствујући члан Најсветијег Синода.
[6] Обер-прокурор Св. Синода у Витеовој влади, нешто као данашњи министар вера.
[7] Бодеж с оштрицом на обе стране, дужа варијанта каме.
[8] Чланови тзв "кадетске странке" – конституционе демократе – најјача партија центра у Русији почетком XX века.
[9] "Савез 17. октобар", или "Октјабристи" – умерена десна политичка партија крупних земљопоседника, предузетника и чиновника, која је постојала од 1905. до 1917. године. Представљала је десно, конзервативно крило руског либерализма,  држећи се конституционализма и антиреволуционарних погледа. Назив партије потиче од манифеста који је цар Николај II издао 17. октобра 1905. године.
[10] Социјалистичка револуционарна партија познатији по свом скраћеном имену Есери од СР - социјалисти револуционари. Били су познати као партија која не преза од политичких атентата. Данас се поуздано зна да су извршили више од стотину терористичких напада - атентата, они се никад до краја нису одрекли тероризма као метода политичке борбе.

[11] Види фусноту бр. 3.
[12] И. Г. Шчегловитов, министар правде (1906-1915) и последњи председник Државног Савета Руске Империје.
[13] Фебруарска револуција је прва од две револуције у Русији 1917. године. Ова револуција се догодила између 23. и 27. фебруара, а њене непосредне последице биле су одрицање цара Николаја II од престола и распад Руске империје. Царску власт заменила је Привремена влада кнеза Георгија Лавова, а затим Александра Керенског. Привремену владу чинила је коалиција либерала и социјалиста. Знатан допринос Фебруарској револуцији пружили су и Лењинови бољшевици, тајно подржани од стране непријатељског Немачког царства и међународних јеврејских банкара. Уопште целокупна организација револуције као и њено финансирање водили су углавном јевреји. Амерички банкар јеврејин Јакоб Шиф, најмоћнији финансијер руске револуције изјавио је по успешном свргавању царске власти и убиству царске породице следеће: „Руска револуција је највеће чудо које је за нас јевреје важније од ослобођења наших предака од египатског ропства“.
[14] Пуни назив: Ванредна иследна комисија Привремене владе за истраживање противзаконитих службених радњи бивших министара, високих руководилаца и вршилаца других високих дужности, како грађанских, тако и војних и поморских установа. Рус. "Чрезвычайная следственная комиссия Временного правительства для расследования противозаконных по должности действий бывших министров, главноуправляющих и прочих высших должностных лиц как гражданского, так военного и морского ведомств" (ЧСК).

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.