НАША БОРБА

У чему је наша борба! Све своје, сваки акт свој, и онај што се тајно и невидно свија у души и онај што

се као дело расплиће кривим линијама живота, посветили смо свом народу. Он, народ, био је и остао извор и увор целе наше мисли. И зеница оних чудних проспекција што се надање, брига, страховање зову. Све снове о лепоти и величини народа, што се као бели цветови срцем чистог родољубља роје, плели смо око његове херојске и мученичке главе.

Он нам је био и остао, у оквиру овоземаљских стварности, највиши идеал, врховни закон, највећа вредност. А све је, сав тај новорођени комплекс истинског народњаштва, био крунисан полетом љубави, самопредане, самопрегорне, жртвене. Овај родољубиви полет био је далеко од сладуњаве, давно прохујале романтике. Не патетичан већ пун патоса, патоса у првом значењу речи: патоса као доживљаја и патње. Као што је с друге стране и наша љубав према народу значила симпатију у првобитном значењу речи: љубав у страдању и страдање у љубави. Нити је он био књишки, литераран, теориски, већ судбински, животни, ексистенцијалан. Најмање је наш национални полет значио неки случајни и произвољни мотив: неко тренутно гануће, сажаљење. Не, он је био дужност, неизбежност збивања, историјском логиком постављени задатак који смо осетили као мисију. Као призив без одзива. Али наш национални реализам нити је само љубав, ни само полет, ни само доживљај, ни само стрепња. Он је све то и нешто више: органски вишак свега тога. Он је вид духовни, — вид као визија и вид као сазнање. Видели смо и сазнали смо много шта, а најпре: да је народ органска социјално-еконоска јединка; да је држава, у својој светој и светлој фуикцији руководства народном судбином, један целински систем политичких начела и односа у животу народа и да, као таква, мора бити народна држава, прави орган државотворне воље; и да је народ духовна јединка, посебни и самобитни индивидуалитет, личност.

Је ли у том наша борба! Све ово: наша национална љубав, ентузијазам и сазнање, само су постулати бор-

бе. И ми бисмо, поред свега овога, са свим овим, остали у празним просторима националне романтике, да нису, сходно визији, бујичаво потекла наша хтења за социјално-екокомским, политичким и духовно-култур-

ним препородом нашег народа. Утолико пре што нам је богато историско искуство открило тајну пропасти баш на ова три плана бића и постајања народа. Један народ може пропасти биолошки, кад му се разрије и поједе социјално-економска структура. Народ један може изгубити и свој политички организам, — државу. То је пропаст на политичком плану. Народ пропада и кад му се дух разори, кад му се угаси, како би Хегел рекао, властити ≫принцип≪: народна свест и самосвест. Ово треће, губљење народне индивидуалности, јесте права смрт народа. Ако је историска прошлост гробље, она је само гробље духовно упокојених народа. Јер је дух обновна снага народа. Дух занавља и политички организам народа. Снагом духа брзо се обнови и посрнули народни социјално-економски строј. И једно и друго унутрашњом снагом своје аутоморфозе, начелом самоуобличења - душом народа. Ураган борбеног духа развила је визија трогубе пропасти, истовремене пропасти нашега народа на ова сва три плана. Једном на стрмени пропасти, његов се пад убрзавао геометријском прогресијом. Народ је, сав у мрежи капиталистичког паука, све више сиромашио. Народ је све коренитије политички сатиран: туђинска политичка мисао изобличавала је и временом потпуно обезнародила његову државу. Најзад је и саму душу народа понео ђаво, ако под ђаволом разумемо дух туђинштине, који је потиснуо, па потом потпуно уништио самоникли духовни живот и стваралаштво народа. И тако пустош у свим основним димензијама: социјалноекономској, политичкој и духовној. Али гоњени духом родољубља, ми нисмо видели само тотално разарање народне структуре у три вида, већ и троструког разарача. Наша дијагностика, стоструко досад проверена, јасна је и проста: партиско-демократски капитализам, комунизам и масонство, остварени и инспирисани једним духом и једном вољом: јеврејством. Кроз партиско-надридемократски макиавелизам и капитализам јеврејство је углавном уништавало народно друштвено-привредно тело; кроз комунизам - народнодржавни строј; кроз масонерију - саму душу народа, његову културу, вољу, стваралачки полет.

У томе Је наша борба! У том апокалиптичном сукобу народних пријатеља и народних непријатеља. У

сукобу на живот и смрт. И ево већ пуну деценију осветљујемо ми са свих страна мрачне ликове непријатеља народних. И ево већ десет година трубимо народну револуцију, доказујемо и показујемо, учимо и саветујемо, молимо и преклињемо народ да се освести, прене и врати себи. И ево већ десет година укоревамо и изобличујемо партиске режиме као измећаре и несвесне јатаке ненародњаштва, противнародњаштва. Јер народни дом зидају на песку. Јер не виде да је тај дом трошан, труо, склон паду. Говорили смо свима и свакоме, говорили ≫са кровова≪ језиком националне апокалипсе, народног откровења: — први налети буре срушиће дом овај. Обдарени великим и страшним даром пророштва, што се честитом срцу за уздарје даје, предвиђали смо општу катаклизму по тмастим и тучним облацима на светском политичком видику. И све ближи фијук коби! Страх од буре, гњев према слепцима и мрзитељима народа све су нам више потресали душу. И опет и опет смо пропињали све снаге, предвиђајући блиски слом. Али све је остало узалуд. Сва наша прорицања и њихова остварења осташе неповерована. Као пророштва видовите Касандре, кћери старога Пријама. Дотле је непријатељ растао као злотвор. Његова је тмаста сенка, попут оне из једне новеле Чеховљеве, завијала домовину. У историји нашој незапамћено слепило овлађивало је духовима. Узалуд наша љубав, јерихонске трубе, покличи, позиви и апели духовима и савестима за спасилачки потхват. Са оглушењима ишао је и прогон. Десило нам се што и свима трагичним херојима: страдање и крст за љубав и жртву. Нас су исмејавали! И више: нас су клеветали! И више: прогонили су нас! И више: кињили су нас! И више: нас су и убијали! И то као једино видовите у мрклом мраку пропасти! Уколико смо се пели путем Голготе, утолико се јаче стезала омча народних непријатеља око врата народа. Утолико се пир бесовитих разгарао. Утолико се обруч буре над главама нашим узио. И би нам по речи Вечите Књиге о кући зиданој на песку: ≪... и удари дажд, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону, и паде, и распаде се страшно!≪ Распаде се страшно народни дом!

Шта сад? Наша борба траје и даље... Нико не осећа трагедију пропасти као они који су је видели. И страдални народ са њима. Не осећају је они који су је својим противнародним демонизмом навукли, Они су и даље у свом злотворству доследни. Они народни дух још држе у обмани. И даље окивају снаге народа митом неког спасења ван њега самога. Место бодрења на самоспасење, место буђења ускрсне воље, оживљавања самородних врела енергије, они га и даље обајавају духом самоуништења, затварају у зачарани круг лажног оптимизма. Они и даље огњем и мачем уништавају хлеб и живот народа. И даље нас по одвратном клишеу клеветања о издајништву и плаћеништву бешчасте. Узалуд им све то! У општем слому ми смо остали исти. Исти у истини. А та је истина: верност народу, жртва за народ, љубав према народу. Изнад и пресвега: судбинска повезаност са народом у срећи и несрећи, злу и добру. Понављамо: ништа реалније од нашег заноса. И ништа заносније од нашег националног реализма. И ништа трајније, упорније и јаче. Јер он није кован ефемерним јавним мњењем, ни заводним доларским сновима, ни колебљивим црвеним маглама, ни полумраком белосветских ложа, ни бездушном кабалистиком обрезаних, ни вревом партиско-≫демократских≪ пеливана (вашарски циркузант, нап. БРПАБ). Он црпе снагу из прошлости, каљене ватром страдања, вођен светлошћу истине, а припојен за још увек живи дах народне  душе. Како ћемо се онда и кога убојати! Борба траје... Нема сумње ко ће победити: Бог је с нама!

Протојереј др Димитрије Најдановић, Наша Борба, 7. септембар 1941.