Олигархија у модерној демократији

Још од 1789. године, коју је обележила Француска Револуција, државни утицај у револуционарној влади се повећао, узрокујући да све више и више појединаца потпадне под доминацију државе, која све ради. Она је чак почела да контролише  културне активности као што су музика, позориште, уметност чак и кухињу, под изговором субвенције пројекта просперитета. Пошто држава, како се чини, има непресушне финансијске изворе, она може да пружи финансијску помоћ лакше него било ко други. Например може да промовише одређену школу сликања на начин да друге уметнике избаци из конкуренцје. Исто се дешава и на другим пољима делатности.

На овај начин, држава све више преузима улогу диригента оркестра где свака појединачна личност није ништа више до прост музичар моји изводи оно што му је наређено да свира. То је, да тако кажемо, прикривена диктатура државе под видом демократије. Државно вођство би требало да се изабира на слободним и тајним изборима. Темељећи се на овој претпоставци, усталило се мишљење да су  они који су изабрани заиста представници народа и да ти људи управљају државом. Као темељ демократије износи се тврдња да је народ је Суверен (владар).

Ја верујем да ова теза није тачна.

Ко има уши од Суверена-народа?

Претпоставимо да су они који су победили на изборима заиста представници народа, теза о којој се може дискутовати. Ако је тако, онда су  изабрани посланици заиста представници народа, а народ је Суверен.

У монархији, власт није извршавао само краљ, него и они који су били „краљево ухо“, као што је то био обичај да се каже. Ово су били они људи са којима се краљ саветовао пре него што донесе одлуку. Они су му давали извештаје, нове информације, савете, итд. Тако да је кроз њих краљ видео, чуо и говорио. Како се ово односи на народ као Суверена?

Ко је у демократији ухо краља? То су медији. Сасвим је бесмислено рећи, да гласови свих грађана имају исту вредност, када власник великих новина  штампа дневно више од милион примерака, док остали грађани остају само просте јединке. У ствари, ухо народа - Суверена је у рукама власника новина, телевизије, радиа и других видова средстава друштвене комуникације. Човек који издаје чланке које читају милион људи, свакако има неупоредиво већи утицај, него особа која око себе има круг од десетак пријатеља или само чланове породице на које може да утиче. Рећи да обичан човек једнако одлучује о будућности своје земље као и власници познатих новинских или телевизијских ланаца, је будалаштина.

Праве аристократе, тј. олигархија, пошто је олигархија корумпирана карикатура аристократије - су уствари власници средстава масовне комуникације.

Пошто се новине, телевизија и радио у великој мери ослањају на банке, видимо да су у суштини банкари ти који диригују људима. Великим  новинама, чак и  најбоље организованим, потребна је потпора банке да би функционисале. У супротном, кризе изазване повећањем плата, неочекиваним поскупљењем папира, машина за штампање, екектронске опреме и др. могу довести компанију до банкрота. Тако да банкари имају последњу реч шта ће се, а шта неће рећи народу - Суверену.

Овако стоје ствари, ми видимо да у реалности демократија не постоји. Ми живимо у олигархији којом доминира новац и они који управљају токовима новца. Ово је реалност.

Они који контролишу јавно мњење, могу га управљати у овом или оном правцу по сопственом нахођењу, као возач своја кола. Возач аутомобила мора да зна основна саобраћајна правила да би избегао несреће; исто тако и управљачи јавног мњења требају само да избегну незгоде на путу који су изабрали и то је све. Да, власници медија управљају људима по свом нахођењу, али ако не буду пратили тековине револуције, банкари им неће позајмити новац кад им буде требао, тако да је на крају револуција та која управља јавним мњењем.

Оно што ревулуција има за циљ је да постепено промени менталитет људи, чинећи да пређу са једног начина светоназора на један потпуно другачији.

Вештачко наметање модерне уметности

Даћу вам пример из модерне уметности. Како је дошло до тога да је модерна уметност прихваћена и да јој се чак и диве.

Можемо узети за пример две слике са истим именом које су насликали два различита шпанска сликара: Девојчице (1656) од Веласкеза и Девојчице од Пикаса (1957).

Када анализираамо Веласкезово дело, дивимо се његовом труду да прикаже реалност таквом каква јесте, сагледану кроз природну свепрожимајућу светлост. Слика Девојчице приказује велику просторију, мадридске палате шпанског краља Филипа IV, у којој је присутна млада девојчица Маргарита, краљева ћерка, окружена својим дворским дамама, чуварем, телохранитељем и са два кепеца и псом. Иза њих Веласкез је приказао себе, обучен је у одежду са црвеним крстом реда Сандиаго, како живопише на великом платну.

Видимо да уметност у Веласкезовој слици приказује реалност кроз узвишену призму. Слика представља труд да се објективно овековечи сећање на племениту принцезу, и њену пратњу као и да се остави достојанствен траг о себи у историји.

Постоји општа старање о пропорцији, реду, лепоти и префињености. Слика са правом привлачи нашу пажњу, као пријатан документ те епохе и голица нашу радозналост, ко су били ти ликови.

А сад погледајмо Пикасов рад. Он није имао други циљ осим да потпуно обезобличи Веласкезово дело. Он је узео ту исту слику шпанског сликара и искривио ју је колико год је могао. Његово дело је као поступак револтираног човека који мрзи поредак у својој старој кући, те он улази и уништава све што може.

Пикасова слика је одговарајући израз комунисте какав је он био. Као комуниста он је хтео да види сваки поједини аспект старог поретка искривљен, ако не и сасвим уништен.

Чак и ако неко није свестан да је једна слика потпуно изопачење друге, како је могуће да нормалан човек има било какво дивљење према Пикасовом сликарству. Његове фигуре су деформисане или преломљене; више личе на нека чудовишта него на људска бића. Нема ништа културолошки ублажавајуће у делу које нуди ново устројство ума  за необавештеног посматрача. Човек који ово види стиче утисак да је то зачето у ментално оболелој особи. Ја верујем да у том раду нема уметности.

Како се десило да је Пикасо постао главни елемент модерне уметности, један од најпопуларнијих модерних уметника? Заиста не верујем да се ово десило зато што је његова уметност привлачна, то би могло бити само за малу групу револтираних комуниста, али не и за ширу публику.

Мислим да је Пикасо постао популаран зато што је промовисао револуцију која хоће да навикне људе на ругобу. Видимо већ деценијама константну медијску пропаганду која промовише његове слике. Сведоци смо да банке и музеји широм света купују његова дела на интернационалним аукцијама по невероватно високим ценама. Резултат овога је да данас Пикасова карикатура  Девојчице има једнаку ако не и већу вредност од познатог Веласкезовог ремекдела.

Када размишљам о ове две слике, долази ми на ум да је избор између Веласкеза и Пикаса као поновљени избор између Господа Исуса Христа и Вараве. Иза избора Пикаса стоји вештачки наметнуто мишљење савремених олигарха нашег времена, као што су иза избора Вараве стајали промотери зла онога времена.

Плинио Кореа де Оливејра