МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ ЛИПОВАЦ - "ТАКАВ НАМ АРХИЈЕРЕЈ ТРЕБАШЕ" (Јев. 7, 26)

 

Митрополит Јоаникије Липовац (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду.

Рукоположен у свештеника 1912. Радио је као професор у Цетињу и Београду (Првој мушкој гимназији).

Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастиру Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.

Европом је већ беснио рат, а куцао је и на наша врата.

"Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот: материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и небеско. Коме ћемо се ми привољети царству? Косовски мученик, Свети Кнез Лазар, показао нам је пут...", казао је у беседи након хиротоније преосвећени владика Јоаникије.
"Као код других народа, и код нас већ од неког времена, нарочито у последнје доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичког правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем."

Тако је, одмах након што је хиротонисан, владика Јоаникије, јавно трасирао свој животни пут. Као и Свети Кнез Лазар, изабрао је Царство небеско, што га је, као и Светог Кнеза, коштало главе, и што му је, као и њему, донело венац мучеништва.

Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф, 23. фебруара 1941. године, месец и по дана пре него је почео рат у Југославији.

Митрополит је из Београда, преко Мостара, дошао прво у свој родни крај, прво у Херцег-Нови, па у Котор, и тек онда на Цетиње. Бокељи и Црногорци приредили су му величанствен дочек.

Његово митрополитовање Црном Гором било је фактички смештено у период Другог светског рата. Као велики противник комунизма одмах је прихватио сарадњу са италијанским и немачким окупатором и безрезервно стао на страну црногорских националних снага пуковника Баје Станишића, војводе Павла Ђуришића и генерала Блаже Ђукановића. У Италијанима и Немцима видео је савезнике у борби против апокалиптичног зла комунизма.

 

Пуковник Бајо Станишић, италијански генерал Парцио Бироли и митрополит Јоаникије 

За разлику од београдских архијереја који су на молбу председника Милана Недића одбили да осуде комунисте у Србији, у Васкршњој посланици од априла 1942. осудио је комунистички 13. јулски устанак: „И мало им је што су извели читаву моралну пустош, већ су 13. јула дигли крвави устанак, који је нашем народу нанио ране које деценијама неће зацелити. Они су из заседе напали благе италијанске војнике, а онда су, има већ неко вријеме, почели пљачкати крваво стечену имовину народну, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати све оне који нису хтели да се упишу у комунистичку странку. Окрвавили су руке братском крвљу...

Шта комунисти траже од нашега народа? Ни мање ни више него да се одрече народности и православља, дакле, да се одрече онога што му је најсветије и најмилије, што сачињава срж његовог живота и смисао његовог постојања. За њих не постоји Бог ни душа. Они руше све чим се је наш народ поносио кроз вјекове и што га је одржало у тамној ноћи петвјековног ропства. За њих су обична глупост гусле, народна пјесма, тропари, стихире и друге црквене пјесме. Њих вријеђа кад им неко каже: Помаже Бог!, или: Христос се роди! или: Христос воскресе! Они кажу да све старо треба срушити, а ново зидати...”

Митрополит је током целог рата јавно разобличавао комунизам и Јевреје као творце комунистичке идеологије и као главне изазиваче рата. Отворено је позивао је на борбу против партизана: "Комунисти су најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина нашега народа. Они су објавили рат: Богу, Светој Цркви, Светосавским традицијама, породици, моралу и свему оном чиме смо се до сада поносили.“ (Из Архијерејске Окружнице, 1942.)

Митрополит Јоаникије у октобру 1942. године угостио је у манастиру Острог, италијанског окупационог гувернера Црне Горе, армијског ђенерала Парциа Биролија. Позвао га је да се заједно помоле за италијанске и црногорске борце који су пали у заједничким борбама против партизани, као и за даљу међусобну сарадњу и поштовање.

Своје свештенство је позвао да се ставе на располагање националистима, с тим да свештенство “врши искључиво свештенопастирске дужности за духовне потребе националистичких трупа. Јер, хвала Богу, престала је потреба да свештеници учествују с пушком у руци у борби против партизана, а животна је народна потреба, као и црквена, да се цјелокупним својим бићем посвете вршењу своје свештеничке службе за олакшање народних тешкоћа и његов бољитак."

  У окружници упућеној свему свештенству из 1942. митрополит наводи: "Разорна комунистичка акција оставила је страховиту пустош у моралном, као и материјалном погледу. Скрнављење цркава и манастира, небројени злочини и пљачке имовине учињени од комуниста-партизана то јасно илуструју. Разумије се да се тако морално стање, управо неморално и ненормално мора лијечити, поправљати. Најглавнија дужност у томе припада свештеницима. Поправљати душу да би се отклонила физичка зла. Зато свештеници морају удвостручити сада своје напоре у вршењу своје узвишене пастирске службе. У свако доба: у цркви, на скуповима и при појединачном додиру свештеници морају поучавати вјерне, савјетовати, тјешити и помоћи. Заблудјело исправити, болесно лијечити, посрнуло и пало подићи и укријепити јеванђелском силом."

У августу 1942. митрополит Јоаникије шаље извјештај Светом архијерејском синоду СПЦ:

"... Комунисти су убили 13 свештеника, многи свештеници и свјетовњаци налазе се у интернацији и у затворима. Пошто се је посљедњих мјесеци јавио и ојачао Национални покрет, те су наши Националисти заједно са Италијанском војском разбили партизане и ослободили Црну Гору од комунистичког терора, прилике су кренуле знатно на боље..."

Резолуцији националног свештенства под митрополитом Јоаникијем донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године објављује црногорској јавности: „1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша. 2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу. 3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио. 4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба. 5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”

У новогодишњој посланици 1943. поздравио је војнике немачког Рајха следећим речима: “Војницима великог њемачког Рајха: нарочиту ми част чини да могу најславнијој војсци света из свих времена честитати Нову годину у име своје владе и свог народа. Срећна вам Нова 1944. година.“

У Божићна посланица 1944. митрополит је осудио Јеврејина Карла Маркса између осталог рекавши: «Два су, дакле, пута пут Марксов и пут Христов. Ради спасења временога и вјечнога свога личнога, свога народа и свега човјечанства пођимо за Христом, а не за Марксом.»

Из горе наведених примера може се сагледати лик митрополита Јоаникија као свесног и националног прегаоца и одговорног црквеног пастира који неустрашиво устаје у одбрану вере и националних интереса свог народа, препознајући опасност и бранећи их од апокалиптичне немани комунизма. Но, овим величина митрополитова није исцрпљена. Он је у сваком погледу био пастир добри који чува овце и живот свој полаже за њих (Јн.10:11,14).   

Од свих пет богословија Српске православне цркве, заслугом митрополита, само је цетињска богословије све време рата неометано радила.

Успео је да уз помоћ Италијана Пећку патријаршију која је потпала под власт Албаније сачува од разарања и пљачке и да се у њој све време рата неометано врши богослужбени живот.

Тридесетчетири свештеника који су пристали партизанима, миртополит је лишио свештеничке службе без права на пензију.

Својим угледом је од Италијанских окупатора издејствовао ослобођење из италијанских логора у Албанији стотине интернираних црногорских војника и официра као и заробљених цивила за које је гарантовао да нису присталице комуниста.  

Митрополит Јоаникије био је председник Друштва Црвеног крста. Његов труд на збрињавању мношта избјеглица које су се стекли у Црној Гори може се поредити једино са подвигом Милана Недића. Личним обиласцима и расписима настојао је да распири човјекољубље код свештеника, монаха и верног народа своје епархије. Једном окружницом, новембра 1942. године, тражио је од свих пароха да оснују одборе за социјалну помоћ. У априлу наредне године тражио је од Светог архијерејског синода СПЦ да "у сагласности са Патријаршијским управним одбором даде ми одобрење да по потреби и улоге на штедњу и црквено-манастирске капитале могу употријебити за спасавање нашега народа од глади, болести, голотиње и босотиње".

Свим силама се трудио да поврати пољуљану побожност и чедност код омладине. Утицао је на свештенство да не запоставља духовни рад са својом паством како личним примером, тако и проповеђу. До самог краја је истрајавао да и поред великог недостатка у свештеничком кадру, све, па и најудаљеније цркве имају редовна недељна и празнична богослужења. Његова брига за паству, труд око ње и добра дела указана потребитима, којих је тада било много, не могу се набројати.

Рат се ближио крају. Немачка је капитулирала. Партизани потпомогнути Савезничким бомардовањем Србије и Црне Горе и совјетском армијом незаустављиво надиру ка Црној Гори. Црногорске националне снаге су због пропалих преговора са Дражом Михаиловићем са закашњењем прихватиле план Димитрија Љотића о хитном повлачењу према Словенији. Да је евакуација по савету Љотића почела да се реализује на време, заједно са Немцима, вероватно би се без већих потешкоћа и уз минимум губитака сви Црногорци нашли заједно у Словенији са националним снагама из Словеније и Србије где би формирали моћни антикомунистички фронт са могућношћу да макар Словенија као слободна држава у оквиру федеративне краљевине Југославије са краљем Петром II на челу у послератној расподели остане ван комунистичког домашаја. Било како било, овај план је због оклевања евакуације пропао. Овој одлуци придружио се и митрополит Јоаникије са свештенством Митрополије јер није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је врло добро знао како изгледају.

Са целокупним свештенством, националном војском и великим народни збегом, са око 30.000 душа, као некада патријарх Арсеније Чарнојевић, упутио се у туђину. Пре поласка на голготски пут, извршили су преформирање војске ‒ и на Рудом сви до једног примили Свето причешће на челу са војводом Ђуришићем, где су поновили заклетву Богу, Краљу и Отаџбини. Заклетву и причешће извршио је митрополит Јоаникије са својим свештеницима, њих преко 70.

Окрепљени причешћем пошли су на Босанску голготу, праћени временским непогодама, кишним олујама, снежним и леденим вејавицама, а пратили су их глад и тифус, уз даноноћне борбе. Храбро су се борили и одбијали комунистичке и усташке нападе, док су их из ваздуха митраљирали и бомбардовали Савезници.

Митрополит Јоаникије током босанске голготе негде на Вучијаку марта 1945.

Иако су по налогу Љотића три добровољачка пука послана у сусрет Црногорцима. Црногорце зауставља тежак окршај на Лијевчем Пољу, на граници Босне и Хрватске, где до крајњих граница исцрпљене четнике заједнички нападају усташке и партизанске снаге који су имали задатак спречавање обједињавања националних снага у Словенији. Из ове битке успева да се спасе мање од хиљаду четника. Већи  део од усташа заробљених четника привидно је стао уз Секулу Дрљевића спашавајући се тако од усташке одмазде. Без обзира на то, усташе војводу Павла са више од триста команданата и старешина издвајају, одводе у Јасеновац и тамо их погубљују на најзверскије начине. Под привидним обележјима Дрљевића, кога по преласку у Словенију ликвидирају, обезглављени и десетковани црногорски четници се деле на три групе са намером да наставе пробијање ка Словенији. Један део око 1000 бораца са неколико стотина избеглица, креће ка Љубљани. Заједно са српским добровољцима и словеначким домобранцима они прелазе у Аустрију одакле их све Енглези преварно враћају у Југославију директно у Титову кланицу. Од ових четника спасила се само осморица.

Друга група се дели на две колоне. Мањи део, око 2000 четника и нешто избеглица партизани заробљавају код Зиданог моста и одмах стрељају. Друга колона, у којој је било 6000 четника и око 3000 избеглица, упутила се у правцу Цеља и стигла на границу Корушке. И њих Енглези присилно враћају у Југославију. Британци су против њих употребили тенкове и авијацију. У овој групи је био и митрополит Јоаникије са преосталим свештенством. Сви четници и избеглице из ове групе погубљени су у Радовљици и Кочевју. Од ове групе се бегством спасило њих 500 особа, а оних који су успели да се домогну избегличких логора у Италији остало је само 200, остале су Енглези поново вратили натраг, где су били стрељани од комуниста.

Партизани на заробљеном свештенству искаљују посебан садистички гнев. После дуготрајног злоставаљања и светогрдног понижења и исмевања које се између осталог састојало од паљење њихових коса, брада и мантија. Пред њиховим очима су газили и ломили крстове, спаљивали иконе, јеванђеља и свете књиге. Да би их на крају погубили ударцем тупим предметом или пуцањем у потиљак.

Митрополит је по наређењу Озне која се бавила политичким заробљеницима одмах издвојен и под посебним режимом и како о томе сведоче новопронађене фотографије, средином или крајем месеца маја, нетакнут спроведен прво Пеки Дапчевићу који се као комадант Прве Армије налазио у Загребу. Он је вероватно тражио да први окуси сласт освете над митрополитом. Можемо само замислити каквом демонском мржњом је био обузет ратни црногорски комунистички командант према неустрашивом националисти и антикомунисти митрополиту Јоаникију. Кроз каква мучења је тада митрополит прошао, то сам Бог зна.

Новопронађена фотографија (2020.) на којој наоружани партизани
спроводе митрополита Јоаникија у Загреб, снимљена између 15. и 20. маја у горњем делу града.
На другим снимцима из ове групе фотографија види се и Пеко Дапчевић 

После «испитивања» у подрумима загребачке Озне, митрополита су полу жива, прљава, у дроњцима, вашљива, пуног гнојавих рана, по сведочењу једне жене датом митрополиту Јосифу, на коњским теретним колима спровели у Србију, у Аранђеловац. Тамо је још неко време по налогу Милована Ђиласа, а под надзором пуковника Озне Владимира Роловића понижаван и мрцварен да би га на крају, 17. или 18. јуна 1945. погубили негде подно Букуље и сахранили у овлаш затрпаном гробу без обележја на непознатој локацији.

Ђиласова оптужба је гласила: „Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранству. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим“.

До нас су дошла сведочанства да је му је један од његових иследоватеља, иначе предратни похађач курса НКВД у СССР-у, партизански мајор Чиле Ковачевић доносио још врућу четничку крв у црквеном путиру и приморавао га да се њоме «причести». У тортури над већ измрцвареним митрополитом ређали су се многи комунисти. Поред поменутих Ђиласа и Ковачевића истицали су се неки друг Јеша и другарица Цана Бабовић, политички комесар Друге пролетерске бригаде и члан председништва АВНОЈ-а, а на крају и сам шеф Озне, Слободан Пенезић Крцун.

Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио је Митрополији црногорско-приморској сљедећи допис: "Шаљемо Вам Панагију и крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму - Слобода народу."

После Другог светског рата, Митрополија црногорско-приморска била је фактички уништена: за време рата од стране партизана убијено око 20 свештеника, на стратиштима у Словенији стрељано их је 70, а пострадао је и сам митрополит. Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживели комунистички терор у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили приклонивши се комунистичком антихристу, прихватајући комунистичку идеологију и по његовој мери устројство Цркве.

При Председништву Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења 1945. године основана је тзв. Вјерска комисија. На челу са распопом Ђорђијем Калезићем, преузела је фактичку власт над  Митрополијом Црногорско-приморској. Она је «у духу народне воље», постављала и премештала свештенике у Црној Гори и чак утицала на избор новог митрополита.

Црна Гора као и српска држава и нација прошла је исто онако трагично као и њена Црква, збрисана је са лица земље, како физички, тако и духовно, национално, културно и у сваком погледу. Митрополитова упозорења о великој апокалиптичној опасности комунизма у потпуности су се обистинила.   

На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 1999. године, митрополит црногорско-приморски Јоаникије проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у црквени календар.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЧЕ ЈОАНИКИЈЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

САВРЕМЕНИ НАСЛЕДНИЦИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА - СУШТА СУПРОТНОСТ

Митрополит Амфилохије и епископ Јоаникије на помену "народним херојима" партизанима

Поводом 9. маја Дана побједе над фашизмом 2014. године је на споменик Партизану борцу на Горици вијенац положио Андреј Нестеренко, амбасадор Русије у Црној Гори у пратњи митрополита црногорско приморског Амфилохија и епископа будимљанско никшићког Јоаникија. Молитву за покој душа страдалих у борби против фашизма код споменика служио је руски владика Амвросије у пратњи мушког хора петроградске духовне академије.

Митрополит Амфилохије је рекао следеће: Српска православна црква се увијек моли за оне који су живот свој жртвовали за отаџбину и увијек је наша црква држала помене широм наших земаља па и овдје у Црној Гори поводом 69 година побједе над фашизмом. Ја сам у манастиру Острог одржао прво опело, први помен за све оне који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство. Исто то је радио и владика Јоаникије прије неко вече у Самограду на захтјев и молбу народа. Нажалост, овдје никада нисмо били до сада позвани и то је и разлог зашто нисмо имали прилике да држимо помен. Међутим, на позив амбасадора Русије заједно са гостима из Сан Петербурга, архиепископом Амвросијем и студентима знамените духовне Санпетерзбуршке академије, ми смо данас овдје по први пут на споменику Партизану борцу и надамо се да то неће бити и последњи, јер је вријеме да се неке ствари разбистре у нама да би могли на тим темељима и на крви оних који су себе жртвовли за отаџбину да градимо срећнију будућност нашем народу, Црној Гори, који се темеље на узајамном праштању и помирењу. Без тога, нема будућности ни нама нити свијету. А управо овај дан даје такву могућност јер је дан побједе над мраком како су сад пјевли наши студенти и над тамом фашизма. То је заиста била једна мрачна тама која је у крв и мржњу залила Европу и свијет, а нажалост, плодови тог сјемена се и данас назиру и осјећају. 

Сушта супротност: Наследник и имењак светог Јоаникија у Беранима присуствује
 откривању бисте совјетском маршалу Жукову, децембар 2020.