PER ASPERA AD ASTRA! ТЕШКИМ ПУТЕМ КА ЗВЕЗДАМА!

Пошто су народни непријатељи дугим и систематским радом изглавили основе народа и његове творевине: културу, етику, економику и државу, народ  је као праћком, хитнут једним бесмисленим и безумним ратом у пропаст. Он је, истина, већ био на путу пропасти, све катастрофалнијег страдања. И под његовим крстом распећа, бацали су на коцку, као некад на Голготи, његови непријатељи све што је он својим смео и могао назвати. Нема примера у историји да се за тако кратко време расточи дух, душа и тело једног народа, а његова баштина, његова предачка градина, тако хазардно распикући. Пљачка, неморал, издајство, измећарство, одрођивање, распра, међусобна истрага, тиранија, озлојеђеност, мржња, властољубље, сладострашће, пакост, злурадост, злочин, среброљубље, ослобођени су, по непријатељском смишљеном плану општег народног слома, из нагонских дубина народа и препуштени делу сатирања. Народ је, како би Хамлет рекао, излазио из својих зглобова. Са друге стране су народни непријатељи у растројена ткива уносили своја устројства. Не само народу туђа, већ и непријатељска, злотворна. Она су дело разарања поспешивали. Народ је, изнутра разједан, поступно гњио. Ближило се време да он као сатрули, црвом нагрижени плод падне са дрвета живота. Рат га је стварно и одувао...

Зло нам је наслеђе остављено. Толика бремена наваљена. Готово нерешљиви проблеми задати. Снага сатрвена, мала, а исполински се замах тражи. Принуђени смо из основа све да градимо. Ваља рушевине раскрчити. На крчевини нове темеље постројити. По новом плану народни дом подићи. Покопане народне снаге ослободити. На тешким оклопима мрака светлосне бреше прорезати. Старе грехе отурити, покајати се кроз нове псалме реда, рада и ослобођења. А најпре наћи изгубљевог себе, изгубљени кључ судбине, потамнели пралик народа. Наћи онај Аријаднин кончић, који нас неће само из лабиринтике коби и пустоши извести, већ и у нашу Аркадију, нашу народну и народску земљу, увести. Морамо, ето, расти из самих себе и урастати у себе: тражити и нагоре и надоле, цветом и кореном, животни ослон. Извинути се некако у висину сунца слободе и пружити се у дубину свог искона! Двострук задатак, двострука тегоба....

Има ли разлога за песимизмом? Нема. Јер ми смо синови народа са косовским етосом, са снажним историским искуствима. Ми смо дуго каљени трагедијом и од печали стварали — печалбу. То јест: ми смо кроз тешка страдања, такорећи уздахом за уздахом, дубели у тврдој невољи свој екзистенцијални простор. Кад нисмо могли ширинама, ми смо у скученом и најскученијем размаку ситним везом, филиграном, минијатурном шаром вајали на преслици, на парчету свиле, на малој фрули велики епос слободе. Као Јефимија, као незнани неимари, као слепи Омири. Има дакле разлога за оптимизам. За оптимизам који се рађа из завета да ћемо, макар као Пепељуга, истрајно и трудно, несебично као пчеле, надежно као Пенелопа, чврсто везани само за своје тле у додиру антејском, посветити себе народу свом без остатка...

Велики победилац разумеће све то. Он нам, ни у часу бесмисленог и срамног страдања, наметнутог нашим унутрашњим народним непријатељем као ружан сан, није оспорио витешки дух. Он ће тај витешки дух из трагично непосредне близине видети: како он и у тамном оквиру данас племенито блиста. На наречју витештва и његовог и нашег разумећемо се. И ропство има своју хероику: достојавствено и часно га подносити, са свим признањима која следују победнику, са свом готовошћу да се властитим врлинама откупимо. Победилац ће видети по нашим напорима, по исконским вредностима, које се из бића једног народа нису могле преко дана изгубити да пошта и признање српском народу његових великих синова: Гетеа, Грима, Ранкеаи и Макензена, није била заблуда. Поштом ћемо ту пошту заслужити...

Звезде су наше прилично бледе и далеке, — звезде наше пуне обнове. А пут ка њима узак, тежак трновит. Али: Рег аsрега аd аstга! Тешким путем ка звездама! Кроз таму на светлост! Сам тај пут назива Света Књига: „пут истине“, „пут мира”, „пут слободе”, „пут живота“. Онај други пут: пут заваривања, пустих жеља и илузија, пут обмана и самообмана тако звани „широки пут”, назива се „пут пропасти”. Он је то био и остао. Он и није пут, већ странпутица, беспуће. Таквим се и показао. И народна златна уста, имајући баш у виду ту пусту џаду царских лажи, кажу: „Преко прече, наоколо ближе”. Ми смо и за дана слободе избегавали тај пут, јер смо знали да он не води у истину, већ у лаж. Не води у мир, већ у рат. Не води у слободу, већ у пропаст. Не вода у живот, већ у смрт. Тачно онако како Света Књига каже. Тачно онако како је најближа стварност показала. Зато: Реr asрега аd аstга!

Др. Димитрије Најдановић, Наша борба, бр. 1, 7. септембар 1941. стр. 5.