петак, 10. април 2015.

ЧЕТНИЧКА ТРАГЕДИЈА - СЛОВЕНИЈА 1945.

СВЕДОЧАНСТВО
ЧЕТНИЧКОГ ПРВАКА
РАДУЛА Ј. ОСТОЈИЋА[1]

Четнички првак из националних одреда Црне Горе, Боке и Санџака Радуле Ј. Остојић објавио је поводом 31-годишњице покоља извршених над четницима у Словенији од стране Титових партизана веома запажен чланак у месечном часопису „Братство“ у броју 251 од маја месеца 1976. године под насловом: „Четничке ломаче у Словенији“. Пошто у напису има извесних детаља до сада непознатих широком јавном мњењу, како у емиграцији тако и у Отаџбини, то доносимо у целости овај чланак, који гласи:

Навршава се 31 година од најгнуснијих злочина и најкрвавијих покоља, извршених у Словенији месеца маја 1945. године, од стране комунистичких шакала над четницима Црне Горе, Санџака, Боке и Херцеговине, међу којима је била и група четника Срба муслимана из одреда потпуковника Фехима Мусакадића, личног пријатеља и ратног друга са Солунског фронта генерала Михаиловића.

Митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије на путу ка својој голготи: снимљен марта 1945. на Вучјаку. Успео са националним снагама и народним збегом да пређе у Аустрију, где су га Енглези заробили и предали комунистима на мученичку смрт.


Ту се одиграва последњи чин и спушта завеса четничке драме. Тада је физички сломљена, варварски искасапљена, једна духовно непобедива војска, која је часно и божански узвишено, без страха и јаука вршила и извршавала историјску и националну мисију Српског народа.

Ти заточници, ,,за слободу мријет навикнути“, у броју од 30.000, пошли су кроз Босанску голготу, месеца децембра 1944. године. Свесни да их прате црни и тучоносни облаци ‒ свесни да иду кроз крв и огањ ка Слободи или смрти, пре поласка на голготски пут, извршили су преформирање војске ‒ и на Рудом примили Свето причешће на челу са бесмртним и легендарним војводом Ђуришићем, где су поновили и заклетву.
Заклетву и причешће извршио је Црногорско-приморски митрополит Јоаникије са својим свештеницима, њих преко 70, на начин попут стихова:
„Црква му је дивно поднебесје,
Олтар часни брда и долине.
Тамјан мирис што се небу диже:
Из цвијета и бијела света и из
крви за крст проливене!“

После заклетве, причешћа и молитве Богу, четници су отпевали химну Слободи и низ борбених песама, не слутећи да ће то бити њихове последње песме у слободним српским планинама и горама. ‒ Окрепљени таквом вером и причешћем, пошли су кроз Босанску голготу, праћени временским непогодама, кишним олујама, снежним и леденим вејавицама, а пратили су их глад и тифус, уз даноноћне борбе. Храбро су се борили и одбијали окупаторске, комунистичке и усташке нападе. Тако су кроз крваве борбе прешли Босну и Хрватску и преполовљени, као сенке, физички сломљени, дошли су у Словенију.
На граници Словеније и Аустрије срели су се са енглеском војском, за коју су искрено веровали, да је истински савезничка и ослободилачка. Али место утехе и спаса, Енглези, по свом погрешном прорачуну и политичкој игри, четнике су преварно и лукаво разоружали и тако беспомоћне, пилатски предали, њих преко 12.000, комунистичким џелатима, да под оштрицама њихових крвавих кама нађу најстрашнију смрт. ‒ Све се ово вероватно радило у духу Стаљиновог диктата на Јалти и Техерану.
Над овим разоружаним и тада немоћним слободарима и родољубима, комунистичке хијене, подло и нејуначки искалили су цео свој бес и садизам над својим жртвама. Пре поласка у смрт на комунистичке ломаче четници су доведени и сабрати у Марибор и Дравоград ‒ где су била централна мучилишта. Ту су у току неколико дана прошли кроз најстрашнија злостављања и тортуре. Мучења су била необјашњиво фантастична, тако да у нечовечним поступцима бацају у засенак све познате инквизиторе свих времена. Кундацима и гвозденим полугама комунисти су четницима ломили кичме, преламали руке и ноге, избијали зубе, секли прсте и скидали прстење, главе појединих четника биле су страшно искрвављене и исечене, а очи избијене, висиле као обична парчад меса.
Митрополита Јоаникија и остале свештенике, посебно су злостављали и са дивљачким и недостојним шалама малтретирали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и Свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије. Митрополита су пола жива одвели у Аранђеловац и тамо је у највећим мукама испустио своју племениту и Светачку душу. За његов се гроб не зна.
У Дравограду су једне ноћи заклали преко 500 четника, од којих су већину бацили у Драву, а остале спалили по рупама около вароши. Тако су исто и у Марибору стотине четника клали и спаљивали.
Пошто су изређали све методе мучења и злостављања и заситили своју мародерску садистичку сладострасност до последње острвљене и гадне комунистичке другарице-партизанке, изломљене и унакажене четнике везали су у ланце и конопце, па по партијама, камионима довозили из мариборског мучилишта на главно губилиште и ломаче на Похорје. На том губилишту митраљезима су их изрешетали, па лешевима, међу којима је било још живих, пунили су ровове, који су били раније ископали, па потом поливали бензином и спаљивали.
Ова касапница и спаљивање трајало је неколико дана и ноћи. Тако је Похорје, масовна и најкрвавија гробница, где је побијено и спаљено преко 10.000 четника. Ово место је данас познато код поробљеног српског народа под именом „Комунистички Катини“. Тих су се дана по читавој Словенији видели велики и црни облаци, густи облаци дима, а ваздух био испуњен задахом људских лешева. Поднебље планине Похорја било је прекривено непрегледним црним јатима гавранова и орлова. Ове грабљивице привучене мирисом људског меса, страшно су и језовито пиштале и грактале, тако да су ову крваву сцену чиниле још трагичнијом и страшнијом.
Са дивљим писком, птице су кроз облаке дима слетале на ову ужасну касапницу, грабиле и носиле поједине делове људског тела и тако заједно са комунистичким џелатима пировале крвави пир.


Војвода Момчило Ђујић и Владика Николај,
Словенија април 1945. године

Ту је поубијан цвет прве и најбоље младости и источена крв најплеменитијег поколења. Ту је спаљено преко 70 свештеника, који су достојно са народом носили крст распећа и хришћански и светосавски вршили свој мисионарски апостолат.
Тако је неустрашива Равногорска армија напустила земаљски живот, који је њихове главе овенчао трновим венцима, као симболима страдања и мучеништва и ловоровим венцима као симболима славе и величине.
Тих је дана овај злочин трагично и језовито кружио српском земљом. Мајке су чуле за црну судбину своје деце и њихов плач и лелек прошао је горе и планине. Закукало је на хиљаде сестара безбраткиња, које су своје домове прекриле црним барјацима.
Ликови ових мученика пењу се у висине са којих ће њихово родољубље зрачити и обасјати пут новим генерацијама и новим временима. Они су пали на линији најјачег српског духовног и слободарског отпора, јер нису хтели да се мире са злом: ропством, безбожјем и тиранијом.
И данас Српски народ у поробљеној отаџбини иде тим истим путем ‒ овенчаним историјским путем, наставља њихову равногорску борбу и у својим катакомбним црквама моли се Богу, спрема се и кује оружје, а кроз његову душу одзвоњавају бојни маршеви и стихови из народне песме: „Сваки свога убијте субашу“, као и стихови, који казну за тиране и угњетаче називају „Светим пићем Богом закрштеним“.
Ове жртве не треба оплакивати са сузама сентименталне немоћне туге: сузе морају бити сузе гњева и мржње према њиховим џелатима. Поклонимо се пред овим херојима и великим жртвама, наследницима косовских мученика, палимо заједно за њих и косовске хероје свеће и кандила за покој и блаженство њиховим душама, а продуховљени песнички стихови говоре Српском народу:

,,Oва иста поља што крв
једних зали,
Уродиће другим причешћем
и хлебом;
И траг ових истих што су
данас пали
Видеће се сутра како
светли небом!“

Извор: Боривоје М. Карапанџић „Југословенско крваво пролеће 1945 – Титови Катини и Гулази“, Младост, Београд, 1990, стр. 170–174




[1] Часопис „Братство“, Торонто, Онтарио, Канада, година XXIII, мај 1976, бр. 251, стр. 14‒15.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.