недеља, 19. април 2015.

Бег са кочевског губилишта

Жељезничка станица у Кочевју - коначна дестинација безбројних вагона смрти
КОЧЕВЈЕ – ИЗ СЕЋАЊА ПРЕЖИВЕЛИХ

Скраћено сведочанство
Миодрага Љ. Марковића

Где ли нас само возе?
‒ У Кочевје, ‒ као за себе рече један.
‒ У Кочевје?!? Шта ћемо ми тамо? Па то није правац за Србију?!
Праскозорје. Одавно већ чекамо на једној станици. Хладно. На рампи гори велика ватра а око ње партизани певају неку своју песму. Око 5 ујутро отворише и наш вагон. Станица скоро порушена. Са дрвених, поломљених слова на зиду једва прочитасмо: КОЧЕВЈЕ.
Кочевје... Пренесох се у скору прошлост. Толико сам био близу њега а нисам га видео. Та, пре месец дана били смо с оне стране оштрог Нокела! Борили смо се на његовим падинама.
Одведоше нас у школу коју су раније касарнирали словеначки домобранци. Овде ћемо, веле, да сачекамо док нас камионима не пребаце у Чрномељ или Метљику, а одатле ће нас возом за Србију. Кажу да имају само четири камиона, па нас морају у групама од по 120 да пребацују.
Изведоше нас на двориште где је наша група била већ постројена. Затекосмо ту и свештенике.
Најзад нас под врло јаком стражом, после кратког чекања у дворишту, поведоше некуда. Прођосмо скоро целу варошицу. Многе куће порушене. Та они су ово лепо и питомо место 22 пута бомбардовали и митраљирали! Улице скоро пусте.
Прођосмо већ и последње куће, а никако да се оријентишемо где нас воде. Одједном се испред нас указа једна већа зграда на изглед школа, опасана унаоколо бодљикавом жицом и бункерима. Скренули смо са друма и прошли кроз капију ове најежене ограде. У дворишту и око њега много партизана, много митраљеза. Пролазимо поред неких шупа и кујне пуне шињела, ранчева, веша. На дворишту велике гомиле чутурица, порција, конзерви и разбацане спреме.
Шта је ово? Откуда оволика разбацана спрема? Па ово личи на разбојиште. Жмарци ме подиђоше, а нека црна слутња ме обузе. Не знам како и зашто погледах на шиљасти ћувик изнад Кочевја: на врху бункер, а у уском појасу према Кочевју посечена шума. Сину ми кроз главу: па са друге стране је Шталцерије, Нове Лизи, наши положаји... Слобода!...
Увели су нас у зграду и одвели на горњи спрат. У ходнику и на вратима јака стража. Партизански водник говори нам: „Сад ћете 10 по 10 силазити да вам узму податке и одмах идете даље“.
Доле, у приземљу страва и ледена тишина. Па и партизани некако пригушено наређују. И не чује се шта говоре, видим само како сви испред мене остављају све на гомилу: ранчеве, шињеле, савијену ћебад, торбице, чутурице, све, изузимајући одела. И ја тако готово механички урадих. Свуда око нас партизани са митраљетама на готовс. На излазним вратима осмотрих постављену „Зорку“, ‒ ваљда за сваки случај.
Како ко одложи ствари иде у једну собу. Још са врата угледах два дугачка стола и на њима неколико гомилица жице. То су били делови телефонског кабла, исечени у дужини од око 60 цм и поређани као снопови. Иза столова, као позади неке тезге, стоје две партизанке и два партизана и додају везе, док главни посао обављају неколико партизана и једна партизанка.
И опет се поновише питања која смо за ових неколико дана толико пута чули: „Да нема ко оружије?“, а затим: „Предајте све златне ствари“. Сима упита: „Да ли вам и бурме требају?“ „И бурме скидајте“, дође одговор. Људи почеше да скидају прстење.
Следећег тренутка већ ме двојица зграбише за руке и повише их натраг. Осетих бол и упијање жице у месо. Обазреше се да ми нађу пара и пошто је др Вук Иванић био већ везан, то моју леву мишицу чврсто везаше за његову десну. Руке помодрише, жица сече, боли... Али нека, још мало па ће престати.
Како који пар вежу тако постројавају у колону и одбројавају. Одбројише до Јове и таман мене да ухвате за раме, кад из дворишта пренесоше извештај: „Доста, не треба више, нема места“!
За нама у колони постројише и остатак од 22 официра. – Да причекамо, рекоше, да се камиони врате. Али сутон се већ хватао, а камиона још нема.
Стежу везе, руке отекле и на врховима прстију осећам било како куца... Биће тешко издржати до сутра. Ми се намештамо, напињемо, да бар мало олабавимо везе. Таман се ми тако намештамо кад ми Вук шапну: „Изгледа ми, да могу да извучем руку“. Покушах и ја и рекох му: „Ићи ће и код мене“.
Само што седосмо а Вук ме гурну лактом: „Ја извукох леву руку“. И ја почех да вртим и скрећем своју и најзад – десна је слободна! Сад ћемо барем попустити везу на мишици јер она највише стеже. Олабависмо везе и другима поред нас, а они онда одвезаше и остале.
Договорили смо се да бекство оставимо за камион или пред само стрељање, па ће тада сваки од нас покушати, па – или да живи или да падне у бежању, јер је сасвим свеједно да ли ћемо у раци или у трку погинути.
Зора тек што се помолила кад умаршира у двориште једна овећа чета партизана. Гледамо их кроз прозор: сами пушкомитраљези и митраљете. Убрзо за њима дође један аутобус и три камиона. Ово је за нас.
У ходнику жагор и кретање. И ми устадосмо, јер нам је тело већ потпуно утрнуло. Убрзо дођоше по нас. Пред излазним вратима стоји аутобус сличан оној београдској „Марици“ са вратима позади и решеткама на прозорима. Први се попесмо доктор и ја и стадосмо у дну камиона наслоњени на шоферску кабину. Посматрамо друге како се муче при пењању у камион. По неки партизан приђе и погура да се лакше попну. Сви смо напели руке да нам се жице усецају у месо.
У камион уђоше и четири пратиоца са митраљетама. Двојица стадоше код врата, трећи мало даље од њих, а четврти у средину ближе нама. Чекали смо да утоваре и остала два камиона. Трећи камион пун партизана са митраљезима прође и оде испред нас. За њим и ми кренусмо. Одмах као по договору почесмо последњу песму на нашем необичном погребу: Свјати Боже, Свјати крјепки! Партизани се зачуђено згледаше али нам ипак нису забранили.
Нисмо се возили ни петнаестак минута. Могло је тада бити око 5 и 30 кад се зби чудо! Милојко, како је стајао наслоњен на страницу камиона просто се одбаци са места и скочи на оног партизана најближег нама. Поче се њим гушати и отимати му митраљету. Партизан паде. Остали повикаше: „Стој, шта је то, пуцаћемо“, а један већ извадио пиштољ и пуца око себе. У томе и она двојица почеше из митраљете. Пуцају на најближе око себе. Поче јаук рањених и ропац смртно погођених. По неки се само отромбољи и преврне. Ја и доктор чучнусмо да се заклонимо. Видех, како Спасојевић хвата једнога, а Крстић, или можда неко други, удари водника ногом у стомак. Хрват Јоже се баци на партизана који је стајао код врата, изви му руку, одгурну митраљету, а онда цела та гужва испаде кроз врата. Ауто застаде, па пође још једно 15-20 метара и, најзад, стаде. Све се то одигра у трен ока, тако да ми данас није много шта јасно.
Кад и како је доктор скинуо везу са наших мишица – не знам. Рече: „Бежимо!“ Диже се и више га нисам видео. Ја ослободих руке, дадох Сими знак главом да бежи и пођох.
Како сам изашао, зашто сам по скоку из камиона окренуо лево ‒ не знам! Сећам се само још тренутка кад искочих: на сред друма, петнаестак метара од аутобуса, стоје она три партизана и пуцају у врата. Она остала два отворена камиона пристижу и из њих искачу партизани са машинкама, трче псују и пуцају. Свуда око мене пиште зрна. Ја се сјурих са пута у правцу шуме, али падох пред једним балваном. Дижем се да потрчим, али посрћем и опет падам. Није ни чудо, ноге укочене и утрнуле, просто отказале.
Најзад сам у шуми и мало ми лакну. Али морам пуном брзином напред јер за собом чујем гласове партизана. Цик... цак! Фијуу... фијуу... Цак... цак... шиште зрна испред мене, поред мене, позади мене. Једног тренутка сретнем се са ппор. Мрђом и продужимо заједно да бежимо. Шума је толико густа да се не видимо ни на два корака. Следећег тренутка ја сам се већ изгубио од Мрђе и сустигао Малога. Сачекасмо тренутак, дозивамо тихо Мрђу, али од њега не добијамо одговора. Било нас је сада шесторица: Мали, проф. Урошевић, Никола Буљ, капетан Спасојевић, Јоже и ја. Продужисмо бежање заједно.
Једног тренутка угледасмо десно од нас онај просек у шуми, више школе, где су нас везивали. Добро је. Идемо у правцу Шкортена, а тамо нам је све познато.
Најзад, пред подне, преморени, гладни и жедни стигосмо на крај шуме. Погледасмо: десно – Црни поток, испред нас шиљати и црнкасти врх Шкортена, а лево немачко село Мозел. Ту смо! Стари смо ми познаници! Та са овога простора тукла нас је њихова артиљерија и приличне јаде нам задавала.
Одлучили смо да до мрака останемо овде у шуми, а онда ћемо сићи у село да пијемо воду и узмемо хране, јер од јуче у подне нисмо ништа окусили.


Јама под Креномглавна јама ждерњача
Кочевског комунистичког покоља

Мрак је већ почео обавијати и скривати предмете испред нас. Са оближње цркве откуцавало је 9 сати када смо се на ивици шуме још једном топло захвалили Господу на милости коју нам је пружио и помолили се да нас и даље чува, води и не оставља.
Било је то 30. маја 1945. године.

Преузето из књиге: „Опело над живима ‒ сведочанства преживелих Добровољаца“, Београд, 1998.





Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.