КАКО РУСКИ МОНАРХИСТИ ВИДЕ ИЗЛАЗАК ИЗ САВРЕМЕНЕ ЦРКВЕНО ДРЖАВНЕ СМУТЊЕ?

Игуман Николај Мамајев, Руска Загранична Црква, Кенигсберг

По завршетку активних борбених дејстава Грађанског рата, ван територије бивше Руске Империје нашли су се стотине хиљада руских избеглица и остаци Руске Армије генерала П.Н. Врангела. Заједно са њима у дугогодишње тешко изгнанство отишли су и  десетине епископа Руске Цркве, који су образовали Руску Православну Цркву Заграничну (РПЦЗ) и који су објавили своју оданост законској Царској власти. Првојерарх РПЦЗ митрополит Антоније Храповицки позвао је руски народ на потчињење своме законском Господару Императору Кирилу I Романову. Током дуго година већи део руске емиграције  остао је веран Руском Императорском Дому у изгнанству. 1981. године РПЦЗ је прибројала збору мученика Императора Николаја II и целу Царску Породицу, коју су убили бољшевици 1918. године. Но, почетком деведесетих из разлога неразумевања које је долазило са стране архијереја РПЦЗ и одсуства заједничког језика између Архијерејског Синоде и Великог Кнеза Владимира III Кириловича, нећака Николаја II и Главе Императорског Дома, који се због тога обрео под утицајем „Московске Патријаршије Руске Православне Цркве“ – организације коју је основао Стаљин 1943. године и која се увек налазила под пуном контролом комуниста, а сада себе лицемерно назива целом пуноћом Руске Цркве. Након неког времена РПЦЗ се као црквена организација почела распадати на „јурисдикције“.  Значајан део Цркве на челу са издајничким епископима прешао је у МП РПЦ. А Руска Загранична Црква која је остала верна Православљу за кратак период се распала на неколико самоуправљајућих „делова“, чији епископи све до сада немају међусобно општење.

Суђено нам је Богом да се родимо у оваквом времену, када није довољно бити исправан само на речима,  и када се није довољно држати само својих убеђења. Када ће се сваки човек, који не потврђује своју веру делима, пре или касније, показати као позер и лицемер. Уопште, рођени смо у славно време – време хероја, који треба да чувају истински аристократски дух. Дословно бисери у блату, искром Божијом блистају по Руској земљи из којих стасава национална елита, која се пробија кроз клицу трулог бољшевичког семена. Тако је 1918. г. руска омладина која је похрлила на Дон, била страх и трепет бољшевицима својим  неодољивим немим нападима. Избегавајући вирове званичног кривославља стали су на пут светоотечке вере они, који су били жедни правде, они, који ће наставити и једном завршити Руску Реконкисту. У хришћанској традицији лику хероја је увек одговарао образац витеза, који својим коренима досеже у епоху крсташких ратова и битака са азијатским хордама, тј. у то време када се греха више бојало него смрти, а напади на Цркву сматрали су се личниом увредом.

Баш такав однос ка Истини је и формирао психологију истинских аристократа духа: сурових према себи, страшних непријатељима и милостивих ка слабима, јер су тако разумевали част они у чијим срцима је живео Христос. Та свештена част и данас  надахњује сваког хришћанина,  и старог и младог, да се супротставља агресивном притиску неморалних и антихришћанских покрета, који, на нашу жалост, свуда односе победе. Ускоро Руска Федерација може очекивати веома јак напад содомита, општеевропска тендеција то убедљиво потврђује, а жесток притисак Јувеналне јустиције (Заштита права детета) потврђује опит верности кремљовске камариле антихришћанским установама. Процеси претварања људи у животиње и стварања безличног човечијег стада се захуктавају. Да ли су спремни да се томе супротставе истински православни хришћани и њихови добри пастири, неће ли ваљда допустити да се уништи у борби храбра национална елита? Увек код свих народа у најтрагичнијим тренуцима историје појављивали су се људи, који су стављали националне приоритете изнад сопствених живота, никим подстицани, покретани искључиво љубављу и осећањем дуга. Такви борци били су спремни да се боре у најнеугоднијим за  себе условима. Сетимо се сасвим нелогичног поступка војника Евпатија Коловрата, који се обрушио да „по руском обичају“ очита буквицу одредима Батијеве монголске војске. Никим подстицани нису били ни хероји првог руског смутног периода: св. мученик патријарх Гермоген, грађанин Мињин-Сухорук, књаз Димитрије Пожарски, заштитници Тројице-Сергијеве Лавре. Безбројно мноштво хероја дао је од 1917. године дуготрајни други смутни период , некада притајен, а некада отворено попримивши активне форме оружане борбе.

Нека  ми у тактичком смислу не изгледамо као победници, споља трпећи поразе, у стратегијском смислу приближавамо се својој победи. И то ни у којем случају није преувеличавање, или чак црни хумор осуђеника на смрт, јер током свих ових године бољшевичке окупације из руског народа излазе аристократе духа, спремни да очисте нашу земљу од сатанске гадости и револуционарног злосмрадија; током времена наша правда постаје све више очевиднијом, а лаж окупатора све више отвореном. Правда, која даје смисао сваком животу, обезбеђена је Истином која се чува у нашим срцима која се савршава у нашем светилишту Литургијом, јер ако је са нама Бог – ко ће против нас? Све, што се са нама сада дешава може се описати као духовно-морална болница, која ће подићи болеснога на ноге и даће му имунитет ка тим болестима, које га могу одржати до краја њему одређеног времена. И како нам се чини, најважнији фактор, који гарантује потпуно исцељење  Руског народа може бити само та вакцина коју смо упорно избегавали, примањем које само и можемо устати на ноге. Говоримо о црквено-државном осећају за правду. Данас не треба наводити мноштво аргумената као потврду те мисли, да је масовна зараза  водеће класе Руске Империје бацилима револуције испровоцирала наш пораз и да је дозволила иностраној инфекцији да парализује национално-државни организам Русије. Данас читамо собственом крвљу написану историју наше болести и сматрамо злочином сваку немарност допуштену при одређивању њене дијагнозе, тим пре – при одређивању терапије. Све остало зависи само од смирења и послушања болесника. Ако је ширење револуционарне заразе у почетку проузроковало погибао Империје, онда се накнадна инфекција умова заливена потоцима крви и црквеним расколима, логично завршила конфликтом са Домом Романових, јер је наивно веровати, да је ђавола који се крио иза црвене заставе револуције, могла задовољити издаја  наше верности Саборној Заклетви 1613. године на верност Царевима из рода Романових, и свакој засебној Заклетви поданика Императора Русије.

Охладнели за време револуције монархистички осећај за правду (легитимизам) није ништа донео националној здравој мисли руског човека, а наводна слобода живота у емиграцији често је доводила до неразумних и поступака идентичних револуционарним, који су имали далекосежне и трагичне последице. Није случајно да неки идеолози монархизма у Емиграцији, погружавајући се у теоретска истраживања о будућности Руског Царства, нису видели могућност испољавања својих монархистичких осећаја  буквално испред свог носа. Без општецрквеног разумевања Револиције позив првог Првојерарха Руске Цркве у изгнању митрополита Антонија (Храповицког) на покајање за грех фебруарске издаје  Господара Императора фактички није могао доћи до срца руских људи, и каснији догађаји су то у свој својој очигледности потврдили.

Према томе, стицање благочестиве навике  да се мисли и поступа у сагласности са црквеним Предањем и законима Руске Империје неопходан је предуслов нашег националног  ПОКАЈАЊА, и дословно ОТСУСТВО такве навике доводи до разобличења сваког „хришћанина“ као револуционара и рушиоца, без обзира на то каква он одела или еполете покушава да носи.

У вези са свиме горе реченим, дајем себи право да изнесем предлог који се односи на „делове“ наше Заграничне Цркве и њихове Првојерарахе. Он је условљен тиме, да међу архијерејима по опредељењу не сме бити не-монархиста и не-патриота Русије, сагласно овим осећањима подразумева се и то да код сваког из поштованих митрополита и архиепископа постоји забринутост за судбину руског народа и марљиво старање за успостављање његовог благостања. Просто гледајући постојање манархистичких убеђења код архипастира не би требало да се подвргава сумњи. У таквом случају јурисдикцијске разлике не могу бити препрека за дело ослобођења Русије због тога што сви себе сматрају синовима историјске Русије и чедима Руске Цркве, тим пре што је  сваки Првојерарх глава „истинске Цркве“, а то значи да он не може бити слободан од моралних обавеза према своме Отачаству. Ако је то тако, онда је он просто обавезан, да по примеру патријарха Гермогена, сабере најбоље представнике нације ради поновног успостављања легитимне власти у Русији. Пошто се сваки „део“ састоји из монархиста и патриота, онда не би требало да постоји никаква препрека за јединство у борби за заједничко дело. Са друге стране, то не значи, да су они обавезни да узимају учешће у заједничкој литургији, пошто је сваки од њих чедо „истинске Цркве“ и непријатељ екуменизма. Међутим, заједнички задаци потребују један Координациони Центар, који управља делатношћу створеног Националног фронта, и за којег као кључ успешног прегалаштва може бити само тврди темељ црквено-државног осећаја за правду.

Да ли ће моћи да нас уједини општенационална катастрогфа?

Када постоји јединство циљева и задатака такво је прегалаштво сасвим могуће, пример протестантско-католичке Немачке из периода 1933-1945 то доказује. Уосталом, немогуће је претпоставити да би православни хришћани показали мање организаторских способности, од обремењених јересима европејаца. Поред тога, атмосфера општенационалне борбе обавезно ће пројавити истински образац правог монархисте и архијереја, када се неће моћи сакрити прави приоритети; тада ће се политика одређивати према верности Христу, и то значи, да ће се целокупна борба водити под знамењем легитимизма (законитости): црквеног, монархистичког, правног. У том случају свима нама ће пасти у удео да делујемо не на основу тамо неког приватног мишљења о „законитости“ или „незаконитости“, на пример, права и обавеза Главе Императосрског дома Романових, него основним  Законима Руске Империје, и баш тај приоритет вишег црквено – државног Закона у умовима руских људи  окончаће стогодишњу смутњу. Приоритет вишег Закона даће право нашем Самодржцу и Глави Цркве да оконча црквене расколе и да разобличи псеудо-црквене организације. И тада ће се од многих првојерараха и „истинских православних хришћана“ тражити чврстина духа, да свако призна своје грешке и покаже своју лојалност. Баш ка томе смирењу и покајном повратку на стазе истинског грађанског осећаја за правду води нас Промисао Божији, тј. није могуће творити дело Божије на земљи, а да си у исто време носилац духа безакоња и револуције. Све наше жртве, муке и проливена крв постају веома скупа плата за допуштене грешке, али заједно са тим добили смо и бесцени опит најтежих лекција историје, који неће остати неупотребљени.

Надамо се да смо успели изнети неопходне изводе из стогодишње смутње, и није далеко дан, када ће Руски народ принети Заклетву своме Императору, која ће постати смртна пресуда злочиначком окупационом режиму. Тада ће поново Света Русија засијати куполама Руске Империје, разгонећи сатански мрак који је захватио наше Отачаство.

(Преузето из монархистичких новина „Част и верност“ бр. 6, 2013. Кенигсберг)