МЛАВСКА БИТКА СА ПАРТИЗАНИМА - СРПСКИ АЛКАЗАР

ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА ДВЕ СЛАВНЕ ЕПОПЕЈЕ, 
80. ГОДИШЊИЦЕ  ОПСАДЕ ТОЛЕДСКОГ АЛКАЗАРА И 75. ГОДИШЊИЦЕ МЛАВСКЕ БИТКЕ - СРПСКОГ АЛКАЗАРА

ХЕРОЈСТВО ШПАНСКОГ АЛКАЗАРА

Опсада Алказара – Толедо, Шпанија, трајала је (од 22. јула до 28. септембра 1936.) седамдесет дана. Ни окружење апсолутно надмоћнијих снага републиканаца, ни несташица хране, ни непрекидно бомбардовање трвђаве, па чак ни дизање тврђаве у ваздух није поколебало храбре браниоце Алказара. И онда чак, када је трвђава Алказара одлетела у ваздух и својим рушевинама затрпала стотине жена и деце, када су избезумљене црвене руље јуришале на хрпу камења, преостали кадети на челу са генералом Хосе Москардом чинили су последње надчовечанске подвиге. Понуду предаје генерал Москардо храбро је одбио чак и када су републиканци запретили ликвидацијом његовог заробљеног сина Луиса.

Генерал Хосе Москардо, командант одбране Алказара на његовим рушевинама после победе над републиканцима

Када се над рушевинама Алказара  у једном тренутку залепршала црвена крпа „републиканске“ Шпаније, последњи кадети су је у незадрживом налету срушили. Иако су републиканске снаге имале десет пута више људства и тешко наоружање  Москардо је успео њихове нападе одбијати скоро седамдесет дана све док се трупе генерала Франка нису нашле пред самим Толедом, а републиканци га у паничном бекству напустили. Генерал Франко, ушавши у Алказар примио је лаконски рапорт од неустрашивог команданта Алказара: „У Алказару ништа ново, господине генерале!“ Иако одбрана Алаказара није имала неку нарочиту стратешку важност по исход грађанског рата у Шпанији, Алказар је за националисте и монархисте широм света постао симбол пожртвоване херојске борбе против комунизма, демократије, либерализма и републиканизма.

Вредно је напоменути да је Станислав Краков у то време одржао преко радио Београда предавање о браниоцима Алказара који је лист Збор-а "Отаџбина" 1. октобра 1936. пренео у целости, дајући му назив "Јунаци Алказара". Краков их је представио као хероје, веће од Сида, шпанског националног јунака. Назвао је овај догађај најстрашнијом, али и највеличанственијом трагедијом. Краков је истакао, да сви знамо за бројне хероје разних народа, Синђелића, Јованку Орлеанку, Муција Сцеволу, али да су јунаци Алказара веће херојство и мучеништво од свега тога.

Јуришни одред Добровољаца - хероји српског Алказара

СРПСКИ АЛКАЗАР - ТРОДНЕВНА МЛАВСКА БИТКА СА ПАРТИЗАНИМА

Десетоструко бројнији партизани губе преко сто мртвих и око 200 рањених неуспевајући да заузму Петровац на Млави од Српских Добровољаца, јуришног одељења команданта Ратка Обрадовића

„Пожаревац. – Тешки порази „партизана“ и других бандита, које смо за ово месец и по дана од места до места, од логора до логора, разбили, распрштили и уништили, унели су пуну деморализацију и стоврили панику и бекство на све стране међу њима.

Разбијени од околине Београда па до Крагујевца, Свилајнца и Пожаревца њихови остаци, из неколико одреда, скупили су све своје силе и ударили на Петровац на Млави са јасним циљем да униште владине одреде у овом месту, одреде које су сачињавали око 180 бораца. На страни „партизана“ скупило се преко хиљаду, а вероватно их је било и 1500.

МУЧКИ ПРЕПАД

Владини одреди, на челу са јуришним одредом добровољаца, који предводи уредник „Наше Борбе“, студент и новинар Ратко Обрадовић, налазили су се у касарни у Петровцу. 

Ратко Обрадовић командант јуришног одељења СДК

Око 6 и по часова. Наједном се зачуло пушкарање, прихватили су се оружја. Наше страже, пред далеко надмоћним „партизанима“, повукле су се у правцу касарне. Том приликом стража је на јужном делу града изгубила два војника. „Партизани“ су се концентрисали дуже времена у околини, по шумама и ноћу мучки су дошли у великом броју пред град. Партизанско опкољавање углавном је извршено са источне стране Петровца. Ту су наишли партизански млавски и моравски одред у великој јачини. Наши, са стража, из пушкомитраљеза, задали су им одмах, спочетка борбе, губитке од најмање 30 до 40 мртвих који су остали на улицама.

       

БОРБА БЕЗ ПРЕСТАНКА

Развила се неуморна и непрекинута обострана најјача пешадијска ватра. Око 11 часова, да би се ослободили ватреног притиска с леве обале Млаве и са једном десетином јуришног одељења ућуткали смо непријатеља.

Око пола ноћи првог дана борбе непријатељ је почео да врши нову концентрацију. Прва десетина јуришног одреда бомбама је то осујетила. После пола ноћи партизани су добили појачања. Дошао им је у помоћ тзв. Хомољски одред, који сачињавају већином разбојници и робијаши. Овај је одред имао много аутоматског оружја. Тада је на нас отворена снажна ватра у којој су учествовали 2 тешка митраљеза, око 10 пушкомитраљеза и 4 аутоматске пушке. Око 5 часова изјутра, другог дана борбе, наредник Михаило Живковић, са пет бораца јуришног одељења, извршио је напад на партизански митраљез у хотел „Круни“ и митраљез је ућуткан.

Део Раткових јуришлија, млавских легендарних хероја

ДРУГИ ДАН БОРБЕ

У току целог другог дана борбе  било је стално пушкарање. Неколико корака делило нас је од партизана. Они су нам псовали „српску мајку“ и краља. У току страховите борбе добровољци су певали песме, што је још више раздражило партизане. Они су наваљивали у гомилама, али сваки пут били су одбијени. Овога дана погинула су три наша борца, а колико их је на њиховој страни пало, тешко је било утврдити. Интересантно је то да су овде, као и другде, руље нападале, а команданти нису били ни иза руље, а камо ли испред јединица. Доцније смо дознали да су њихови командири стајали два километра од борбе.

ПРЕГОВОРИ ЗА ПРЕДАЈУ

И друга ноћ протекла је у борби. Ми смо већ имали неколико рањеника. Лекара нисмо имали. Воде ни хране такође. Али, морал наших јединица остао је на висини. Нико није ни помишљао на предају. Пушакарање није ни једног тренутка престајало, нама је нестајало муниције и бомби. Тога смо се највише страшили. Појачања нису стизала. Били смо у клопци, нисмо могли ништа да предузмемо. Једини наш савезник, на кога смо могли да рачунамо, било је јунаштво и чврсто уверење да се боримо и да гинемо за свету ствар свога народа, који треба и који мора да живи у новом свету који настаје после слома бољшевизма. Певали смо и грлили се, што је изазивало све већи бес партизанских руља, које су се, поред свих њихових погибија, стално појачавале. Све банде из хомољских планина као да су сада стигле овде да са нама поделе мегдан.

ТРЕЋИ ДАН БОРБЕ

Трећи дан борбе, изјутра, чули су се с партизанске стране узвици да желе да нам пошаљу преговараче ради предаје. Пушкарање је за нас прекинуто и онда се појавио без оружја преговарач „четнички“ капетан Марковић из бившег 24. пешадијског пука. Он је уведен од наших у зграду и саслушан. Изјавио је да у име мајора Пилетића да жели да спасе опкољене Србе и изнео је нашима услове, које су поставили партизани. Услови су били следећи: предати оружје, муницију и бомбе, а онда ће нас четници (Марковић је преговарао у име четника који су заједно оперисали са партизанима) спровести до Пожаревца, и да нам ништа бити неће. Иначе, ако не примимо те услове, онда ће нас партизани све уништити. Они су, рекао је, спремили шмркове са бензином да поспу, а потом запале касарну у којој се налазимо, а сем тога бићемо и минирани.

Преговарач се вратио без успеха. Сат времена после тога дошао је међу нас партизански преговарач, неки Димитријевић, тако је бар рекао. Говорио нам је о условима предаје и саветовао нам да пристанемо на то. Каже да се они боре за „словенску“ Русију, па и ми треба да их разумемо. Он нам је претио да ћемо бити спаљени и минирани. У међувремену један наш борац био је у непосредној близини једног партизана, који нам је стално псовао српску мајку. Додијало нашем и најзад га је убио. За време разговора нашег четовође, Ратка Обрадовића, и овог партизанског делегата забележио сам и ове речи:

-      Предајте се, каже партизан, иначе вам спремамо непознате вам страшне мере.

-      Ми се не предајемо, одгорио је Обрадовић. Нас има око 180, а

вас свакако преко хиљаду. Постројте наше борце. Из сваког од њих избија љубав, вера, а то је јунаштво. Ви сте носиоци мржње и мрака, и зато сте кукавице. Бежите из наше средине. С вама се боримо на живот и смрт. Нема ни преговора, а камо ли измирења...

Партизански преговарач отишао је мрмљајући да они „неће бити одговрни“ за нашу погибију!

САМО ПРЕКО НАШИХ ЛЕЂА

Три дана у непрестаној борби са малим прекидима. Стално без хране, без воде. Рањеници поред нас без лекова и лекара. О предаји ни говора нема. Командир је рекао партизану: „Знаш ли ти шта је за Србина јунака да преда пушку. Главу дајемо, оружје не дајемо...“ Обрадовић је говорио:

        „Петровчани! Петровчанке!

Идите и јавите свима и свакоме да се српски добровољац не предаје. Ми смо ушли у свету борбу за Србију и Српство против оних, који су нашу земљу бацили у најтежу несрећу, најпре у један рат који народ није хтео, а потом у међусобно убијање. Партизани су нам поставили услове да предамо оружје. Рекли су нам да ће, у случају да непредамо оружје , све нас запалити и дићи у ваздух динамитом. Ми се не предајемо, јер верујемо да радимо за вас, за народ, јер верујемо да се боримо за Отаџбину и за наш васколики српски народ. По цену да сви изгинемо, ја сам њихове услове одлучно одбио, и они могу ући у ову зграду само преко наших лешева...“

Раткови неустрашиви јуришници

Грађани који су чули наше речи плакали су од узбуђења. Изнемогли, гладни, жедни, са још врло мало муниције, са рањеницима чије су ране већ заударале на трулеж, без наде на појачање, ми смо добили сада нову снагу, нова крила, нову веру у спас и победу...

       

И с друге стране Млаве биле су јаче руље партизана. Извесно су партизански командири видели да је мало њих десет и петнаест на нас једнога, па су стога тражили помоћ. Тако смо решили да пређемо трећег дана ноћу Млаву да и тамо створимо забуну. До Млаве бомбама смо крчили пут. Партизани су јаукали и бежали. У свим овим борбама нарочито су се истакли п.поручник ижињер М. Стојановић и поднаредник Субашић.

       

Стигли смо до Млаве. Издато је наређење за прелаз. Газили смо брзу, оштру, мутну реку до грла. Пешадијска ватра и митраљеска шибала је  без престанка. И с друге стране Млаве били су партизански одреди. То су били надчовечански напори да пређемо реку!

       

Један друг наш почео је да се дави и викао је: „Ја се давим, ја умирем, држите моју пушку, спасите је!“

       

Последњи је прешао реку командаднт Ратко Обрадовић са четири борца из јуришног одељења.

       

Чим смо прешли Млаву и отворили појачану паљбу, умукло је партизанско оружје. Они су били ућуткани и утекли у помрчину. С друге пак стране, коју смо напустили, чуло се јако пуцање. Партизани су се међусобно таманили не знајући где се ми налазимо.

       

Млавска борба трајала је без прекида 60 часова. Губици наших: 8 мртвих, 4 рањена, 2 нестала. По признању партизана преговарача, непријатељ је за прва два дана имао 60 мртвих и преко 100 рањених. По нашој оцени, у току целе борбе, партизани су имали преко 100 мртвих и 200 рањених“.

(М. Петровић „Тродневна Млавска борба с партизанима“, „Наша Борба“, 16.XI.41).

       

Ово је прича о српском Алказару, о којој сведочи још и Наредба бр. 42, Командната СДК за 13. XI 1941, којом се похваљује Шести добровољачки одред, а понаособ, „јуначко држање у борби јуришног одељења четовође јуришног одељења Обрадовић Ратка, п.поручника Стојановића Милана и поднаредника Субашића Мите“.

       

Ратко Обрадовић, победник у Петровцу на Млави, мучки је убијен, Бог да му душу прости, 17. IV 1969. у Минхену, Западна Немачка, по наређењу СКЈ. Ова победа Добровољаца над партизанима, међу српским националистима постала је позната као Српски Алказар.

ПАМЈАТ ЧУВАМО - ДЕЛО НАСТАВЉАМО! 
СЛАВА ХЕРОЈИМА!