четвртак, 15. септембар 2016.

Вандејска ројалистичка хришћанска контрареволуција

УСТАНАК У ВАНДЕЈИ
Први хероји у рату против долазећег антихриста

„Човек је рођен слободан, а свуда је у ланцима,“ тужно је писао Жан Жак Русо (Jean-Jacques Rousseau) у свом делу „Друштвени уговор“ из 1762. год. Ова тврдња је варљива што се тиче људских страсти из простог разлога што игнорише њихово само постојање, а у исто време обећава да ће задовољити сваку од њих. Човек је довољно добар да влада сам собом, тврдио је Русо, једино су покварене институције цркве и краља, оне су те које га поробљавају.

Робеспјер и Русо идеолози богоборне револуције, либерализма, демократије и комунизма
         Ове идеје нису ништа друго него понављање искушења из Раја: Не покоравај се Богу, јер Он покушава да те лиши твоје среће. Веруј свом властитом расуђивању, окуси воће познања добра и зла, бићеш као богови. То је управо оно што су хтели француски револуционари. Поносили су се својим наводно супериорним знањем, верујући да могу да „ослободе“ људску расу. Њихово стварно понашање, међутим, јасно је доказивало супротно. Негирајући Бога и подижући се против Бога, верујући уместо у Бога у себе саме (можда чак и у самог сатану) као извор свих слобода, претворили су се у окрутне монструме који су вољни да пролију реке крви за свој немогући циљ. Окренули су дефиниције добра и зла наглавачке.
Револуционари су од своје либерално – демократске идеологије стварали деистичку религију. Револуционарни Конвент је 7. маја 1794. донео декрет којим је установљено Врхунско биће (Сатана?). Жан Жак Русо (Jean-Jacques Rousseau) је идеју Врхунског бића изложио у “Друштвеном уговору“. У част Врхунског бића одржана је прослава 8. јуна1794. Тада је Робеспјер (Robespierre) одржао ватрени говор у коме је нагласио да се Врхунско биће разликује од традиционалног бога у хришћанству. Тврдио је да је Врхунско биће радикални демократа и да је његова бесмртна рука уцртала у срца свих људи право на једнакост и слободу. Говорио је да Врхунско биће није створило краљеве и попове да зауздају људску расу.
Разголићена блудница у богохулној процесији обожавања Врхунског бића.
Ипак, упркос њиховом нечувеном неуспеху, Француска револуција ће имати погубне последице по људско друштво које се осећају и данас. Тај утицај се наговестио у снагама нереда и хаоса, које су обележје модерног доба. Широм земљине кугле људи су почели да верују да треба да узурпирају традиционалну краљевску власт и постану сами своји краљеви. Овај гнусни дух либерално демократске побуне упропастио је хришћански свет како западни јеретички тако и источни православни. Почео је на Западу, са упоредним уништењем цркве у Француској, гиљотинирањем  краља Луја XVI , и геноцидом над својим властитим народом. Завршио се на Истоку са још већим разарањем, десетинама милиона жртава, крајњим ударцем хришћанству, свргавањем и злочиначким убиством Цара Николаја II, последњег благоверног хришћанског цара и његове породице. Након његове смрти и због његове смрти, као последица стравичних прогона Руска Црква је скоро физички потпуно уништена.
Развратна еманципована жена са фригијском капом на глави и револуционарним триколором у руци, као метафора слободе, гази преко лешева предводећи разуларену руљу у крваву револуцију   
Револиционарна опседнутост слободом тзв. либерализмом, није подразумевала ослобођења људи од зла и извора свакога зла ђавола - слободу којом је Христос ослободио род људски (Гал.5,1), већ напротив, ослобођење од Христове слободе, коју либерали сматрају тиранијом; ослобођење од традиционалних ауторитета цркве и краља који су у симфонији власти хришћанске монархије чували вечне и апсолутне вредности, друштвене норме и етику хришћанске културе и цивилизације, спречавајући на тај начинм адску ерупцију васколиког злобесија.
У том контексту, веома је симболичан гест револуционара Шалијеа (Chalier) који, после гиљотинирања краља Луја XVI, јавно пред окупљеном разулареном гомилом, гази икону Господа Исуса Христа, са узвиком: „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“.
Зло, међутим, не може проћи без отпора у овом свету којим Бог влада, упркос томе што то револуционари неће да признају. У Русији, зло је наишло на отпор у виду белогардејске и козачке антибољшевичке борбе, а покосило је милионе мученика који су одбили да се покоре богоборној револуционарној власти и одрекну вере у Бога. У Француској, отпор је стигао од бораца и исповедника скромне регије на западу, Вандеје. Бесан због револуционарних злочина уперених против хришћанства и монархије, народ овог краја ће се дићи у херојски устанак, коју ће чак и незаустављива сила Неполеона, једног од највећих освајача којег је свет икада видео, а за кога су многи веровали да је сам Антихрист, назвати „рат дивова“. Због њихове бескомпромисне борбе против револуције Карл Маркс ће користити израз „Вандеја“ да укаже на контрареволуционарну активност; касније ће и Лењин такође користити овај израз, назвавши белогардејско - козачки отпор бољшевицима „руска Вандеjа“, а Србију као главну препреку бољшевизације Балкана „Балканска Вандеја“. Вандеја је тако постала међународни симбол контрареволуције и реакционизма. Није случајно да се либерали, демократе и комунисти свих времена сећају Вандеје као првих и заклетих непријатеља револуције, која увек и свуда удара у исте мете – цркву и престо – прво у Француској 18. века, а затим у Русији 20. века. Методи уништења ових двеју светих институција били су невероватно слични и код француских револуционара и код совјетских бољшевика.

        Уништење цркве у Француској почело је ударцем у само њено срце, укидањем монаштва, распуштањем манастира и забраном комплетног монашког живота (фебруар 1790.). Они монаси који су хтели да наставе живот посвећен Богу у суштини су морали да сиђу у катакомбе, живећи у приватним кућама, тајно се сабирајући на молитвама. Затим, сва имовина манастира проглашена је имовином државе, а највећа већина је распродата, наводно да би се смањио државни дуг, а у ствари само да би се обогатили револуционари, управо онако како ће се десити у Русији током  бољшевичке револуције. Онда је Грађански Устав у јулу 1790. претворио свештенство Француске у изабране државне службенике, потпуно рушећи поредак цркве у коме су свештеници рукополагани од стране духовно надређених јерараха. Сада би папа само био информисан о томе ко је постављен за бискупа кога су на ту позицију могли изабрати чак и Јевреји и протестанти! Да би натерали свештенство да се покори овом новом режиму, од њих је захтевано да положе заклетву лојалности влади. Пошто је било очигледно да су то биле мере са циљем да се уништи Црква, више од половине свештеника у Француској је одбило да положи заклетву, а многи који су је дали, касније су је се одрекли, нарочито када је папа званично осудио Грађански Устав и заклетву лојалности у марту 1791. Раскол је био потпун. Они који су дали заклетву названи су „заклети“ (jurors) од француске речи “jurere,” што значи заклети се. Они који се нису заклели били су прво кажњени тако што су изгубили своје парохије и приходе, а како се револуција захуктавала,  били су хапшени, затварани, протеривани, и у хиљадама случајева, погубљени. Баш као и у бољшевичкој Русији, било је јерарха који су признали Совјетску републиканску богоборну власт прихвативши сваки вид сарадње са њом, што је чак резултирало стварањем нове отпадничке доктрине сергијанизма. Насупрот њима, стајали су храбри свештенослужитељи  који су по цену живота одбили сарадњу са богоборцима и остали верни монархистичком принципу власти. Они су ради опстанка сишли у илегалу, у тзв. катакомбе, живећи и проповедајући инстинску веру у тајности.
Овај први талас прогона Цркве у Француској десио се док је краљ још технички био на престолу, али у суштини затвореник у својој властитој палати, док су по бестијалности беспрецедентни прогони отпочели тек након његовог погубљења.
Када краљ постане грађанин. Хапшење краља Луја и његов опроштај са породицом
        Паралеле између уништења монархије у Француској и Русији такође су врло очигледне. Као и свети цар мученик Николај Други, кога марксистички историчари тако радо називају тиранином, а који је у ствари био можда један од најнежнијих, најпобожнијих и набољих владара кога је Русија икада имала, краљ Луј XVI је такође био искрени хришћанин и превише нежан. Чак је и цинични Волтер, кум револуције, био принуђен да призна: „Све што је Луј XVI учинио од како је ступио на трон учинило га је драгим Французима.“[i] Енглези, вековни непријатељи Француза, такође су навелико говорили добро о Лују XVI. Интересантно је што су чак и најгоре од њихових новина, модерним језиком речено таблоиди, као што су “The English Spy” (Енглески Шпијун) и “The London Chronicle” (Лондонска Хроника) једино шта су могле да пронађу, као критику француског краља, нашли једноставност његове одеће (што са хришћанског становишта, наравно, може да се посматра као скромност и неприпадање духу овога света), а осим тога, за њега су могли само да кажу да је био „....религиозан, богобојажљив и интелигентан; да је имао жељу да промовише опште добро, што је било немогуће да му било ко оспори.“[ii] Током његове владавине, његова главна особина била је милостивост према својим поданицима, некада чак и претерана. Не само да је давао огромне количине свог властитог богатства сиромашнима током времена глади (врло слично цару мученику Николају који је обично завршавао сваку фискалну годину без иједне рубље због своје милостиње), већ је такође у неколико наврата понудио потпуну амнестију побуњеничким групама. И заиста, многи поштени историчари се слажу да насупрот реторици револуционара који су позивали на свргавање тиранина, грешка краља Луја XVI није била његова наводна тиранија, већ чињеница да је он био њена сушта супротност.  Да је само употребио своју апсолутну власт уместо што се сагињао пред вољом „народа“, можда би успео да спасе Француску од катастрофалног разарања. Ово је међутим тема за врло широку дебату у коју овде нећемо улазити.
        10. августа, 1792., Париз је експлодирао у насиљу руље упереном против краља и његових слугу које је оркестрирано од стране „Побуњеничке комуне“, тајне организације коју је предводила јудео-масонерија, а чији циљ је био да уништи стари хришћански поредак. Краљ је збачен са престола истог дана и он и његова породица су стављени у затвор, док је бар 200 људи у палати Тиљерије (Tuileries Palace), од аристократа до слугу, зверски искасапљено. Главе искасапљених краљевих поданика, натакнуте на кочеве, ношене су по улицама у поворкама избезумљене револуционарне руље. А то је био тек почетак.
        У септембру се десио још један монструозни масакр – четири дана и четири ноћи без престанка су убијани свештеници и цивили који су показали и најмањи отпор према револуцији, укупно 1,400 душа. У тим оргијама изопачености предвођеним оним истим нехуманим људима унајмљеним од револуционара који су извели напад на Бастиљу (Bastille) и Тиљерије (Tuileries), извршиоци су прибегли најдемонскијим облицима силовања,  мучења, касапљења и чак канибализма. Један злогласан пример тих ужаса је страшан крај принцезе Ламбал (Lamballe) која је одбила да се закуне да ће мрзети краља и краљицу. Одмах је искасапљена мачевима и копљима, глава јој је одсечена и на коцу ношена по улицама Париза, а њено срце „које је још куцало, ишчупано је из њених груди и поједено, руке и ноге су јој откинуте од тела, испаљене су из топа. Ужаси (масовно силовање) који су тада учињени њеном торзу коме је ишчупана утроба су неописиви...“[iii]
Извођење благородне и најплеменитије принцезе Ламбал пред крвожедну револуционарну руљу
        Француски револуционари су волели и религиозне маскараде, како би веру и Цркву извргли порузи. Мучење свештеника Франсоа Андруе (Francois Androuet), из околине града Сен-Мало (Saint-Malo), 1792. године, почело је тиме што су му на главу изручили ноћни сасуд војничке погани, одмах затим су образовали „црквену литију“ и мученика приморали да четвороношке следи једну свињу обучену у свештеничке одежде, док су они певали богохулне литаније. Из џепа су му извукли тобожњу јавну исповест и на глас читали скарадне клевете. А када су прешли на физичко мучење и „тонзуру“ (постриг), чупајући јаднику косу и кожу са главе, навукли су и сами свештеничке одежде као прилоком служења мисе. Оваквих примера је безброј.
        21. јануара 1793. год., након суђења које је  било ругање самој идеји правде, најхришћанскији краљ Француске Луј XVI од Бурбона усмрћен је на гиљотини. Његове последње речи су биле, „Умирем невин. Опраштам мојим непријатељима. Надам се да ће моја крв бити корисна Французима, да ће моја крв ублажити Божји гнев...“[iv] Сличне речи и дух исказао је касније Свети Цар Мученик Николај, који је написао на дан своје абдикације: „Спреман сам да се одрекнем престола и живота ако сам ја препрека срећи домовине. Нема жртве коју не бих учинио за стварну корист Русије и њено спасење.“ Цар Николај ће горко зажалити своју абдикацију, као што је и краљ Луј XVI своју попустљивост и неодлучност, али обојица ће поћи у смрт са истом хришћанском храброшћу и чврстином. Упркос њиховим грешкама, не може се порећи да су ти хришћански владари имали исту јасну визију своје улоге Божијих помазаника на земљи, чија је дужност била да живе и умру за своју земљу, коју су потпуно испунили проливајући своју крв. Тела обојице ових краљева уништена су киселином, што је јасан доказ да су се краљоубице плашиле њихове духовне моћи. Њихове убице похарале су обе њихове земље у мору крви, глади, грађанском рату, геноциду и међународним ратовима, све у име „слободе“ и грађења „великог новог света“ и  „светле будућности“ у којима Бог и Његова вечна правда више неће постојати.
        Револуционарима није било довољно да се само Француска „ослободи“, тачније, уништи. Зла сила је терала републику да своје револуционарне идеје силом наметне и остатку света – управо као што ће бољшевици, мало више од једног века касније, преко коминтерне покушати да комунизирају цео свет. 1. фебруара, 1793. године, револуционарна Француска објавила је рат краљевинама Великој Британији и Холандији, увлачећи тако себе у рат против сваке веће силе западно од Русије, осим Шпаније, којој је такође објавила рат месец дана касније. У ту сврху, позвано је 300,000 људи са војног списка, што се претворило у обавезну и насилну мобилизацију када се није појавио ни један добровољац. Од мобилизације и реквизације били су изузети Национална револуционарна гарда и сви владини запослени, другим речима, сами револуционари. Највише је био погођен „обичан народ“ – сељаци и занатлије. Толико о пропаганди револуционара о сјајној будућности за исте.
        То је била последња кап која је прелила чашу скромног и побожног народа западне Француске који ће постати познати као Вандејци (Vendee). Становници тог региона звали су га Бокаж (Bocage), и он се простирао на површини од 50 км југоисточно од велике луке Нант близу ушћа реке Лоаре. Побуна контрареволуционара ће се проширити на већу територију укључујући делове три најстарије француске провинције, Анжу (Anjou), одакле води порекло света српска краљица Јелена Анжујска, Бретању (Brittany) и Поату (Poitou). Од овог подручја направљена је нова провинција која је добила име Вандеја, по малој реци која протиче кроз њен центар. Била је то пространа територија која се простирала на више од 12,000 квадратних километара и наслањала се на обале Атланског океана. На крају 18. века подручје је било покривено густим шумама, дубоким долинама, вресиштима, живицама и рекама. Бокаж, у центру те територије, једва да је имао иједан прави пут и био је испресецан мрежом живица у којима се било врло лако изгубити. Била је то богата пољопривредна земља која је  била важан извор хране за Париз, земља у којој сељаци нису никада били сувише сиромашни нити су аристократе биле сувише богате, и где су они имали врло блиске односе за разлику од остатка Француске. На пример, постојала је традиција својствена Бокажу где би свештеник у парохији најавио лов кога су организовале аристократе, а у који су били позвани и сељаци. Скоро да није било криминала у тој регији, а аристократе нису оптерећивале сељаке превеликим порезима. Било је много више слободе, једнакости, и братства међу народом Бокажа него што су револуционари икада створили.
        Ови људи су ради одбране вере и монархије подигли своје мачеве, мотке, косе, или шта год им се нашло при руци од тврдих оруђа против револуционарне силе која је киптела мржњом на Бога и која је убила њиховог краља. Као што је један сељак рекао: „Они су убили нашег краља, отерали су наше свештенике, опљачкали су наше цркве, појели све што смо имали, а сада хоће да узму и наша тела. Не, њих неће добити.“[v] Биће то титанска борба немогућих изгледа, али храброст ових мученика, од најскромнијег сељака до аристократе најплавље крви, док је света и века никада неће бити заборављена.
        Још једна иронична супротност револуционарном моделу историје је да ова контрареволуција није била подстакнута од стране аристократа или свештеника, већ ју је повео обичан народ. 12. марта, две хиљаде сељака скупило се на градском тргу Сен Флорен Ле Вијел (St.-Florent-le-Vieil)  града од око 5,000 становника, смештеног  на јужној обали Лоаре око 25 миља узводно од Нанта. Носећи забрањену кокарду краља и наоружани само пушкама, моткама, вилама, и мачевима направљеним од косе, и са повицима „Живео краљ! Живели добри свештеници!“ (Vive le Roi! Vive le bonsnpretres!) отерали су револуционарну Националну гарду која је дошла да проведе мобилизацију. 
Шарл Мелшиор Арту, маркиза од Боншама
        У року од 36 сати, сељаци су успели да наговоре једног од локалних племића познатог по својим симпатијама према краљу, Шарла Мелшиора Артуа  (Charles-Melchior Artus), маркиза од Боншама (Marquis de Bonchamps),  да преузме вођство.  Имао је 33 године и био је официр редовне војске који је служио у Индији, али је одбио да положи заклетву лојалности револуционарној влади после догађаја од 10. августа. Будући да је био војник, и да му је било јасно како су им мале шансе да поразе моћну револуцију са само шачицом неувежбаних, неискусних сељака, није желео да се упусти у наизглед безнадежан подухват. Након постојаних молби његовог народа, који је апеловао на његову патриотску, хришћанску савест, преузео је команду.
        Следећег дана, 13. марта, петнаест миља јужно, у малом селу Лпин Анмож (Le-Pin-en-Mauges), прости путујући трговац, Жак Катлино (Jacque Cathelineau), пекао је хлеб. Као и Боншам, и он је имао 33 године, али је био сиромашан човек и млади отац петоро деце. Када је чуо за побуну која се догодила дан раније, отресао је брашно са својих руку, закачио изображење Светог Срца Исусовог на свој капут, ставио  бројаницу око врата, закачио белу краљевску кокарду на своју капу, и игноришући молбе своје жене, повео групу од 20 људи да нападну снаге револуције. 
Жак Катлино
Катлино (Cathelinau) је охрабривао своје неискусне људе на борбу речима: „Драги пријатељи, никада не заборавите да се ми боримо за нашу свету веру“. Са сваким градом којег би освојили, људи би одлазили у цркву да се помоле и захвале Богу на победи. Сви су на себе ставили готово истоветне амблеме вере и краља: крст или Свето Срце Исусово, бројаницу, и белу кокарду. У недостатку редовних војних униформи, ови амблеми су постали бесмртни симболи Вандејске контрареволуције и знаци распознавања устаничке војске коју су прозвали Краљевска и католичка војска. У једном дану, Катлиноове снаге су нарасле од двадесет на хиљаду људи, и били су углавном наоружани само моткама и косама, заузели су четири града, поразили два непријатељска одреда, заробили два топа, и заузели средишњи део половине Мен е Лоар (Maine et Loire), регије која лежи јужно од реке Лоаре. Последњи град кога су заузели тога дана, био је Шемиље (Chemille), у којем су поразили снаге револуције изненадним нападом и повицима „Живео краљ! Живела вера! Хоћемо нашег краља, наше свештенике, и стари режим!“ Катлино (Cathelineau) је лично надгледао паљење „дрвета слободе“ као и свих револуционарних декрета и симбола у граду. Истрајност и храброст овог простог човека, који никад пре није испалио метак у бесу, касније ће дирнути чак и великог Наполеона који ће изразити своје дивљење за њега говорећи да је он имао „суштински квалитет ратника, онога који никада не одмара било да је победник или поражени“.[vi] Та скоро аскетска издржљивост и одлучност ће бити једна од највећих сила које су носиле Катлиноове људе против револуциоанарне војске.
        У међувремену, тог истог изузетног дана, сељаци села Машкул (Machecoul) молили су Франсоа Атаназ Шарет д' ла Контри (Francois Athanase Charette de la Contrie)  да преузме вођство. Био је то један енергичан млади племић од само 29 година који је једва избегао масакр у Тиљериеу (Tuileries) пре скоро годину дана прерушивши се тако што је обукао јакну револуционара и пребацио ногу искасапљеног швајцарског чувара преко рамена. Он је био официр који је учествовао у америчкој револуцији, иако није био поборник револуције, поготово након ужаса у Тиљеријеу (Tuileries). Поучен својим војним искуством, није био рад да преузме вођство у таквој ситуацији која ни мало не обећава. (Према једном сведочењу, у једном тренутку се чак сакрио испод кревета да избегне сељаке који су га молили да им буде вођа!) После жучне расправе са мештанима који су га оптужили за кукавичлук, свечано се заклео да ће се вратити кући или као победник или мртав, што је и испунио. 
Франсоа Атаназ Шарет д' ла Контри
Он ће бити један од несавладивих краљевих бораца. Током три године његове борбе, учествовао је у већини великих битака и постао права легенда којa је заслужила свој надимак „краљ Вандеје“. Суочен са страшним и безизлазним ситуацијама, он никада није заборављао за шта се бори, нити је одустао. Један његов чувени говор дивно је пренео суштину рата који су водили  Вандејци:
        „Наша земља смо ми. То су наша села, наши олтари, наши гробови, све што су наши очеви волели пре нас. Наша држава је наша вера, наша земља, наш краљ...Али њихова земља, шта је то? Да ли разумете? Да ли?...Они је имају у својим главама, ми је имамо под нашим ногама... свет који они називају новим и који желе да заснују без Бога, стар је као и сам ђаво... Засмејавају нас тако што кажу да смо ми робови старих празноверја! Али упркос овим демонима који се кроз векове дижу поново, ми смо младост господо! Ми смо младост Бога, младост верности! И сачуваћемо ту младост за нас и за нашу децу, истинску хуманост и слободу душе.“[vii]
        Вандејцима је било јасно да су се дигли да одбране своје домове, своју веру, свог краља и све што је свето, и то уверење дало им је невероватну храброст и одлучност. За недељу дана од првог устанка у Сен Флорен Л Вијел (St-Florent-le-Vieil), католичка и краљевска армија  ослободила је целу регију Вандеје и пола Мен ан Лоар  (Maine-en-Loire) и Лоар Инфериер (Loire-Inferieure).... Револуционарну гарду су нападали изненада, а њихова предност била је познавање терена и герилски начин вођења рата. Током периода од три године колико је контрареволуционарни рат трајао у Вандеји, ови храбри али неискусни сељаци и шачица нижих племића показали су које висине може достићи човек у свом хероизму када се бори за све оно што он сматра светим.
Анри ди Вержие, гроф од Рошжакленa
        Анри ди Вержие (Henri du Vergier), гроф од Рошжакленa (Conte de la Rochejaquelein) био је најмлађи од вандејских генерала. Његов живот и жртва веома су потресни. Његова породица је била сиромашнија, али врло стара племићка породица која је била позната по својој лојалности краљу; он је такође био у краљевој гарди када су револуционари напали краљевски дворац Тиљерије (Tuileires) и тамо једва извукао живу главу из покоља. У револуционарном нереду, његов отац је напустио Француску са његовим млађим братом Лујем, у нади да ће окупити симпатизере и борити се за одбрану круне споља. Тако је овај двадесетогодишњи племић остављен да се суочи са тим грозним временима сам са својом малом породицом – двоје деце и трудном супругом. Он је то урадио на херојски начин. У тренутку сумње и страха након изгубљене битке, када су сељаци почели да одустају, стао је пред њих и изговорио најчувенији говор током рата у Вандеји:
„Пријатељи, да је мој отац овде, он би вас инспирисао својим самопоуздањем; мене једва да познајете и ја сам још само дете. Надам се бар да ћу доказати мојим владањем да сам вредан да будем ваш вођа. Док год будем пред вама, следите ме; ако одступим, убијте ме; ако ме убију, осветите ме!“[viii]
Искрени и дирљив говор наочитог младића охрабрио је његове сународнике, чак и оне који су до тог времена били сувише уплашени да се боре; он их је повео  у напад на суседни град Обиер (Aubiers), који су заузели без обзира на то што је већина његових људи била наоружана само моткама. Револуционари су побегли, остављајући за собом два топа и велику залиху муниције која им је очајнички била потребна. Ларошжаклен (La Rochejaquelein) се борио у 25 битака, а пре сваке се молио Богу: „Желим да ме Бог узме себи, а ако преживим, нека буде увек са мном.“[ix] Његови људи су га много волели тако племенитог и скромног и са нежном присношћу звали су га господин Aнри.
Битке у којима су се Вандејци борили сувише су бројне да бисмо их овде описали у детаље, али један пример који показује њихову задивљујућу храброст треба да буде испричан: битка за Торфи Тифаж (Torfu-Tiffages). Подсетимо се да је  све време трајања контрареволуције у Вандеји, у исто време од стране револуционара вођен освајачки рат рат у иностранству. У септембру 1793., десет хиљада најбољих војника Француске револуције било је принуђено да се преда контрареволуционарној европској коалицији у Мајнцу, Немачка. Послати су назад у Француску, под условом да поново не нападају коалицију; али ова коалиција није укључивала католичку и краљеву војску, за коју већина чак још није ни чула. Тако су ти војници из Мајнца били послати у Вандеју под командом Жан Баптист Клебера (Jean-Baptiste Kleber), бриљантног војника који ће касније бити другокомандујући у Наполеоновој војсци у Египту.
19. септембра, ова импресивна војска напала је утврђени град Торфи (Torfu) који су држали Вандејци предвођени Шаретом (Charette), маркизом Лскир (Marquis Lescure), (још један нижи племић који је такође бранио краља у Тиљериеу) и Боншамом (Bonchamps), који је већ био озбиљно рањен и кога су носили на носилима. Бранили су град неколико сати захваљујући томе што су одлично гађали са прозора и кровова, али нису могли задржати плаве (како су звали револуционаре због боје униформи које су носили) и почели су да се повлаче, и даље се борећи. Када је Клебер (Кleber) довео још војника, био је то застрашујући призор: 15,000 савршено дисциплинованих, искусних ветерана који марширају и нападају у савршеним формацијама, уз звук војних бубњева. Храброст Вандејаца се сломила и они су почели да се повлаче. У задивљујућем изливу храбрости, Шарет (Charette) је покушао да преокрене повлачење, вичући. „Ако ме напустите, сам ћу или победити или умрети! Ви који ме волите, следићете ме!“ Шест метака је поцепало његову одећу, а да га ни један није окрзнуо, али његова храброст и ово чудо били су узалуд; није могао окупити људе који су се разбежали у страху и очају. На путу којим су се повлачили наишли су на отпор страшнији од самих војника из Мајнца; на своје жене. Жене су се молиле пред распећем на оближњем мосту на путу којим су се Вандејци повлачили. Након што су виделе да се њихови мушкарци повлаче, жене су се разбеснеле, не знајући да су се њихови мужеви неколико сати борили против знатно веће силе састављене од најбољих војника Француске. Почеле су да  вриште и да их ударају штаповима и гађају камењем. Грабећи пушке из њихових руку, викале су: „Ако нас ви не одбраните, онда ћемо морати да се бранимо саме!“
Битка код Торфија, тренутак када жене терају своје мужеве да наставе борбу против револуционарних снага
Овај потресни призор био је превише за витешког Боншама (Bonchamps). Скоро надљудском снагом воље, заборавивши на своје ране, искочио је из својих носила, узјахао коња да поведе људе назад у борбу. У том критичном тренутку, Лскур (Lescure) је отпочео свој противнапад узвиком: „Има ли овде 400 људи довољно храбрих да умру са мном?“
Маркиз Лскур
Генерал Клебер је доживео гадан шок видевши Боншама (Bonchamps), који као да је васкрсао из мртвих, поново у седлу и на челу војске. Окренуо се својим људима и рекао: „Сада када је тај прљави Боншам стигао, ми смо.....!“ И био је у праву: У невероватном налету храбрости и одлучности (или очаја), католичка и краљевска војска је одбила напад војника из Мајнца, који се никад пре нису повукли ни пред једном војском. Касније, када га је револуционарна влада критиковала због повлачења, Наполеонов велики генерал Клебер (Kleber) је рекао: „Лако је вама да причате, али ти ђаволи у дрвеним ципелама боре се као и ми а гађају чак и боље од нас.[x] Није то била мала похвала од једног од најбољих генералa те ере.
Вође Вандејаца, поред своје храбрости, дали су запањујући пример хришћанског милосрђа, што је још више задивљујуће ако се узме у обзир демонска бестијалност револуционара који су на сваком месту масакрирали народ без милости.  На пример, у једном чувеном инциденту, један од Вандејских генерала Луј Делбе (Louis d’Elbee), убедио је своје људе да не побију 500 војника револуционарних снага које су држали заробљене у цркви.  Вандејци су били бесни јер су ти војници управо масакрирали становнике суседног града. Делбе (D’Elbee) је стао на степенице цркве између својих људи и заробљених војника и тражио од својих људи да пре него што крену да се свете изговоре Pater Noster (Оче наш). Кад су стигли до стиха „и опрости нам грехе наше...“ Делбе (D’Elbee) је почео да виче на своје људе: „Не лажите Богa!“ Посрамљени, одустали су од своје намере, а овај инцидент је постао познат као „D’Elbee Pater Noster” (Делбеов Оче наш). 
Луј Делбе
Још један чувени пример милосрђа био је пример Боншама (Bonchamps), док је умирао од рана после битке код Шолеа (Cholet) која се завршила поразом монархиста. У јесен 1793. Шоле (Cholet)  је био командни центар монархиста, али сада када су га заузели републиканци, који су имали наређење да убију сваког Вандејца кога сретну, 80,000 Вандејаца, не само бораца већ и жена и деце, било је принуђено да побегне на север. 5,000 заробљених републиканских војника, које је било немогуће хранити, веома су компликовали и овако тешку ситуацију. Изгледало је неизбежно да ће они бити убијени. Боншам (Bonchamps) је међутим, док је лежао умирући, наредио да буду ослобођени; a ако његови људи пак желе да их убију, онда ће он наредити да га однесу испред њих тако да ће он бити први кога ће убити. Након његове команде, последње команде умирућег генерала, затвореници су ослобођени, а Боншам (Bonchamps) је умро са војничком чашћу и мирнe савести.
Тужно је то, што упркос њиховој неизмерној храбрости и милосрђу, која су требала да омекшају и најтврђа срца, Вандејци нису могли да поразе демонске снаге револуције. Предводници монархистичких снага падали су један за другим, а са сваким од њих, смањивао се број бораца. Први трагичан губитак била је погибија Катлина (Cathelineau), који је погођен смртоносним куршумом у плућа током опсаде Нанта у јуну 1793. год. Иако је припадао нижем друштвеном сталежу, искреном, побожном Катлину (Chathelineau) дивили су се толико, да су га друге Вандејске вође једногласно изабрали за генералисимуса. Његов губитак био је тако страшан ударац на морал, да су Вандејци одустали од опсаде, што је по многим проценама, била прекретница због које су изгубили рат. Никада касније више неће имати тако добру прилику да поразе Републику, јер је у том тренутку већина револуционарне армије била у иностранству. Да су у том тренутку заузели Нант и кренули на Париз, као што су други генерали желели, могли су да тријумфују, као што ће то касније изјавити и сам Наполеон. Али то се на жалост, није догодило.
Веома је потресна прича о грозној судбини десетогодишњег краљевића престолонаследника. По погубљењу његовог оца краља Луја XVI револуционари су од утамничене краљице Марије Антоанете отели сина престолонаследника и дали га на „преваспитавање“ неком простаку мучитељу – обућару Симону. Краљевић и његов „васпитач“ били су смештени тик уз затворску ћелију где је била затворена краљица мајка, те се лако могло чути све шта се тамо догађа. Такође је, са једног места могла да види тортуру коју је свакодневно морао да трпи њен син. Натакли би му црвену револуционарну (фригијску) капу, терали да пева револуционарну химну Марсељезу, учили га псовкама против Бога, краљевске породице и аристократа, опијали га ликерима, доводили му проститутке, често га и немилосрдно тукли. На суђењу мајци краљици и њеној сестри принцези Елизабети краљевић је „сведочио“ да је имао полне односе са мајком и тетком. Зато су обе биле осуђење за родоскврност.
Портрет десетогодишњег краљевића Луја XVII
Након овог понижавајућег и неверноватно неправедног суђења, краљица Марија Антоанета погубљена на гиљотини 16. октобра 1793. године. Наследник трона, мали Принц Дофин Луј XVII (Dauphin Louis XVII) уклоњен је тако што је умро од глади, болести и постојаног мрцварења, закључан у тамници, у 10. години свог живота. Постоји сумња да је отрован.
За револуционаре је то била идеална прилика да се са хришћанством у Француској једном за свагда раскрсти. У новембру месецу, у ужасно богохулној церемонији, катедралу Нотр Дам револуционари су претворили у „храм разума“ а проститутку, обучену као „богињу разума“, устоличили су на месту где је некад стајао свети олтар. Све најлепше, историјске цркве широм Француске су доживеле исте ужасе, са оргијањима, богохулним церемонијама, које су често укључивале бласфемична венчања бивших свештеника са монахињама, паљење јеванђеља и респећа, магарце који пију из путира, гажење хостије. Хришћански календар је укинут, а уместо њега уведен је богохулни револуционарни календар: не задуго од тада време ће се рачунати не од рођења Христа, већ од свргавања краља и успостављања републике. Седмице су биле подељене на десет дана, како би се уништила недеља. Како би уништили сећање на свеце, револуционари су чак дали сваком од 365 дана у години неко бесмислено, „практично“ име, као име биљке или пољопривредног алата. У свим сферама живота, револуционари су покушали да избришу и последње трагове хришћанског живота и замене га сировом религијом која се састоји од најапсурдније бласфемичне идолатрије.
Вандејцима је претила иста судбина као краљу, његовој породици и вери коју су желели да сачувају; они су морали бити брутално уништени по сваку цену. 19. јануара, 1794. год., по наређењу револуционарне владе (која је донела резолуцију о уништењу Вандеје већ у августу и поново у октобру 1793.), генерал Луј Мари Тиро (Louis-Marie Turreau) поделио је револуционарну армију која је пројала 102.709. војника у 12 одреда који су носили назив паклене колоне (Colonnes infernales) како би над Вандејом спровели политику „спаљене земље“ (ова казнена офанзива потпуно одговара речи холокауст, од гречке речи олокаустон - потпуно спаљен).
Републикански генерал Луј Мари Тиро
Тиро је наредио да се уништи све живо, да се побију сви Вандејци, да се спале и сравне са земљом сви домови, да се сатру поља и стока. Током грозних месеци јануара, фебруара и марта 1794, спалили су све на свом путу, мучећи, касапећи, и чинећи невероватна зверства против ненаоружаног становништва без обзира на старост или пол. Ово је само један од многих примера: на једном месту у Вандеји, око 200 сељака је било опкољено у пољу. Тамо су им револуционари секли носеве, уши, прсте и чупали језике. Њихови крици су се могли чути даље од једне миље. Касније, то поље је постало познато као „ливада урлика.[xi] Друга сведочанства говоре о људима запаљеним у њиховим властитим пећима или о револуционарима који су правили одећу од њихове коже.  Силовање жена, клање и сакаћење деце су били ствар рутине, као што је и вађење нерођене деце бајонетима из утроба њихових мајки. Како би сачували барут, људе нису стрељали већ убијали ножевима, потапали у реке или живе закопавали или спаљивали. Безбројне лешеви намерно нису сахрањивани са циљем да се изазове епидемија куге која је поморила хиљаде преживелих становника Вандеје. Према Тироовом (Turreau) наређењу, чак ни „патриоти“, тј. било ко са симпатијама за републику, није био поштеђен ако је пронађен у хришћанско-монархистичком региону. Франсоа Жозеф Вестерман (Francois Joseph Westermann), „кољач Вандејаца“, ликујући је известио врло иронично тзв. Комитет за јавну безбедност, ударну песницу револуционарног терора, у Паризу:
„Вандеја више не постоји. Умрла је под нашим сабљама заједно са својим женама и децом. Сахранио сам је у мочварама и шумама Севернија (Saverney). Згњечио сам децу под копитама мојих коња и масакрирао жене. Немам ни једног заробљеника. Све сам их истребио. Лешеви леже разбацани по путевима. Ми нисмо узимали заробљенике. Било је неопходно да их нахранимо хлебом слободе, а сажаљење није револуционарно осећање.“[xii]
Савремна илустрација Вандејског покоља
Процењује се да је бар 130,000 мушкараца, жена и деце убијено или је умрло од глади током контрареволуције у Вандеји, што се са разлогом може назвати холокаустом.
Највећа иронија је да су сви ти гнусни злочини почињени у име слободе, једнакости и братства, главних парола револуције. То су били ужаси које чак ни антихришћански настројени историчари не могу никако оправдати. Они су били просто сатански. То је била вероисповест револуције, како се изразио један од Робеспјерових најближих сарадника, Антоан д Сен Жаст (Antoine de Saint-Just), „анђео смрти“, назван тако због свог врло лепог лица али хладног срца. „Уништење свега што јој се противи је оно што чини републику.“ Такође је рекао: „Нација се регенерише само преко гомила лешева.“
Ипак, Вандејци се нису дали тако лако поразити. После погибије Катлиноа (Cathelineau), Лескира (Lescure) и Боншама (Bonchamps), док су Тироове паклене колоне (Colonnes infernales) разарали земљу, Анри д ла Рошжаклен (Henry de la Rochejaquelein), се обукао у сељачко одело и наставио храбру герилску борбу, иако ослабљен због губитка десног палца.
Упркос свих тих ужаса, када је сва нада нестала, он није одустао од борбе и својих хришћанских идеала. Погинуо је веома млад, у 22. години, као жртва свог властитог милосрђа, издајнички убијен од стране неких републиканских војника које је био заробио и чије животе је обећао да ће поштедети.
Сахрана Анрија д ла Рошжаклена
 Прво су га његови људи закопали у тајну гробницу како његова смрт не би донела још више туге у тај крај. Касније ће његови земни остаци бити сахрањени у цркви у његовом родном граду, Сен Обин д Бобињ (Saint-Aubin-de-Baubigne), недалеко од његовог дворца кога су револуционари палили и рушили пет пута. Касније ће његов брат Луj (Louis), још један заклети непријатељ револуције, бити сахрањен поред њега, након што је погинуо у борби против револуционара под Наполеоновом командом.
Франсоа Атаназ д' Шарет (Francois-Athanase de Charette) их је све надживео: чак је надживео и Робеспјера (Robespierre) и Сент Жаста (Saint-Just), које је уништио монструм револуције кога су они сами створили – њихови саборци револуционари су их погубили на гиљотини. Демони револуције су наградили своје људе на прикладно приземан начин, не херојском смрћу, не делима милосрђа, већ издајом, бешчашћем и неславним крајем. У суштини, све револуционарне фракције су се окренуле једне против других и уништиле једна другу; само ће неколико, углавном најмање принципијелних, надживети период великог разарања Француске.
Шарет је одржао своје обећање. Никад се није вратио кући и умро је борећи се до краја за веру и круну. У немогућности да угасе герилску борбу преосталих Вандејаца револуционари су почели да праве са њима компромисе, не прогањајући више свештенике који се нису заклели на лојалност и дозвољавајући народу да упражњава своју веру. После толико ужаса и патње, није изненађење да је народ поздравио ово олакшање, и да је све мање људи желело да се бори, док су они који су наставили борбу били немилосрдно убијани. На крају, у марту 1796. године, требало је целе четири јединице војника да напокон ухвате непобедивог Шарета заједно са последњих 14 њему оданих људи. Одведен је у Нант где је стављен под стражу 50 војника, толико су га се још бојали, упркос повредама и слабом здрављу. Током заробљништва био је тешко израњављан. Револуционари су тријумфално парадирали са њим кроз град. Последњи пут се исповедио пред „заклетим“ свештеником, клечећи два сата, и тешио своју сестру којој је било дозвољено да га види последњи пут. „Борио сам се за Бога и краља...Молим те, обуздај сузе. Сестро, зар ниси често говорила да ћемо се поново срести у рају?.[xiii]  Погубљење је извршено у Нанту на истом тргу на којем је његов брат по оружју, Катлино (Cathelineau), смртно рањен пре три године. Велика гомила се скупила на тргу, једва успевајући да се пробије поред 5,000 републиканских војника који су стајали у ставу мирно у својим најбољим униформама, а официри на коњима. Сви су стајали у тужној тишини пуној поштовања; град Нант је видео довољно ужаса од републиканаца да би осећао искрену тугу због смрти последњег контрареволуционара.
Пред стрељање Шарета
„Заклети“ свештеник је почео да теши Шарета (Charette), али је вандејска легенда забележила његов одговор: „Ишао сам у смрт стотине пута без страха, а данас идем последњи пут.“ Одбио је да му се вежу очи и инсистирао је да он сам да команду за пуцањ, умирући са речима „живео краљ.“ Била је то достојна смрт за тако величанствен али трагично кратак живот. Имао је само тридесет две године.

Закључак
Остаје питање: ко је овде био у ланцима, а ко угњетавач? Иако је ова прича о Вандеји испричана у кратким цратама, ипак је немогуће не приметити огромну разлику у духу између револуционара и монархиста. Код првих видимо анти-хришћански дух побуне, демонске плодове крвожедног насиља и ужасних безакоња, код других, иако из православног угла нису имали благодат истинске Цркве, видимо да су до краја непоколебиво веровали и умрли за узвишене јеванђелске идеале и монархију као дрштвено уређење у чијем је центру Христос. Да, човек јесте рођен у ланцима, али ти ланци су ланци греха, од којих човека не могу ослободити „револуционарне друштвене реформе“. Свети Филарет Московски, који је врло добро познавао тему француске револуције и разумео духовну болест која се ширила од ње по целом свету, савршено објашњава ову дубоку истину, потпуно побијајући Русоову филозофију:
„Неки људи под речју `слобода` подразумевају могућност да раде шта год хоће...Што су више људи себи дозволили да буду робови греха, страсти, скрнављења, то се они чешће појављују као ватрени заговорници спољашњих слобода, желећи да прошире законе што је више могуће. Али такав човек користи спољашњу слободу само да би себе још озбиљније заробио изнутра. Истинска слобода је активна могућност човека који није поробљен грехом, који није прикован осуђујућом савешћу, да одабере боље у светлу Божије истине, уз помоћ милостиве силе Божије. То је слобода коју не ограничавају ни небо ни земља.“[xiv]

Свети Николај Жички је истинску слободу дефинисао овако: "Слобода је слобода од злих људи а служба благоме Богу. Онај први део ми смо разумели, овај други нисмо. Разумели смо да је слобода ослобођење од злих људи, али нисмо разумели да је слобода служба благоме Богу. И због овог неразумевања и неслушања цркве о томе, ми смо изгубили слободу. Јер нисмо служили Богу него својим телесним страстима. То је била слобода тела а ропство духа."

        То је била та врста слободе у коју су веровали херојски Вандејци за коју су положили и своје животе: слобода да се служи Богу и ближњему, слобода понизног прихватања улоге коју нам је Бог дао у овом животу. Последње речи генерала Боншама (Bonchamps), након што је тражио милост за своје непријатеље, сијају хришћанском племенитошћу и надом у такву слободу:
        „Верујем у милост Божију. Нисам се борио за људску славу. Нисам успео да повратим олтар и престо, али сам их бар бранио. Служио сам мом Богу, моме краљу и мојој отаџбини.“

        Истински хришћанин не би могао да тражи више.
Анри ла Рошжаклен предводи храбре вандејце у борби за одбрану вере и краља
        У очима света, изгледа да Вандејци нису победили, али у очима хришћана, они су истински победници. Управо о томе говори идеолог белогардејске контрареволуције - Руске Вандеје, Иван Иљин:  „Снагом своје вере и своје воље борац белог (антибољшевичког) покрета зна да ће победити оно Божје дело коме он служи; и зато је „неуспех“ за њега само одложена победа; и очигледност „пораза“ га не може поколебати. Победа је за њега питање исправности пред лицем Божијим; а молитва, воља и време довршиће посао и расејати привид успеха непријатеља. Он се држи девизе: у исправности је моја победа; и уверено доживљава победу у самој својој смрти.
        Након Вандејског геноцида и краја револуционарног терора који је дошао са падом Робеспјера, Наполенов долазак на власт се чинио као коначан, апокалиптични тријумф револуције. Његове армије, а таква врста освајања није била виђена још од Монгола, шириле су револуционарну доктрину: слобода, једнакост, братство или смрт (Liberté, Egalité, Fraternité ou la mort), у буквалном смислу те речи. Државе од Шпаније до Русије биле су уништене. Француска је постала најомраженија земља у Европи. За разлику од првих револуционара, који су били милитантни атеисти, жестоки противници Цркве, Наполеон је имао потпуно опортунистички приступ религији: она је била нешто што ће се искористити да се придобије што више људи и што више власти. Дозволио је практиковање католичке вере у Француској јер ће то умирити народ и јер ће тако добити њихову подршку. Његово крунисање као цара, које је он осмислио до последњег детаља, учинило је реалност врло јасном: Папа је био присутан, али само као врста грандиозног, носталгичног додатка. Наполеон је сам себи ставио круну. Што се њега тиче, он је једанпут рекао да сматра ислам привлачном религијом и чак je направио план о томе како прелази у Ислам како би покорио Египат. Захтев Ислама за обрезивањем била је једина ствар која је охладила његов ентузијазам за ту идеју и зауставила га да не тражи од своје војске да то исто учини. Његов прото-екуменизам, заиста у духу антихриста, шокирао је свет. Тек после удружене титанске борбе хришћанских монархистичких сила, Енглеске, Прусије, Аустрије, и Русије, Наполеон је био поражен. У одлучујућој бици код Ватерлоа, Божије провиђење понудило је последњи венац славе, у очима историје уништеним и иначе заборављеним, Вандејцима: Луј де ла Рошежаклин (Louis de la Rochejaquelein), Анријев рођени брат, поново је подигао устанак у Вандеји. Наполеон је због тога био приморан да преусмери 10,000 својих војника да га угуше, а то преусмерење значајног дела војске превагнуло је у корист хришћанско - монархистичке коалиције у бици која је по речима Велингтона „била најизједначенија борба коју сте икада видели.“ Тако су непоколебљива храброст и вера Вандејаца одиграли своју улогу у коначној победи, што је значило продужетак мира и поновног успостављања реда не само у Француској већ и у већини хришћанског света за скоро цео један век.



[i]  Hieromonk Luke Murianka “Reflections on the 200th Anniversary of the French Revolution.” Orthodox Life  (Holy Trinity Monastery, Jordanville NY July 1989) p. 25
[ii] Ibid p. 27
[iii] Loomis, Stanley. Paris in the Terror. Philadelphia, 1964 p.82
[iv] Caroll, Warren H. The Guillotine and the Cross. Christendom Press, Fort Royal, Virginia c. 1991 p.79
[v] Davies, Michael – Lecture: “French Revolution: The Rising in the Vendee” https://www.youtube.com/watch?v=VPIiPXMhhbY&index=27&list=WL
[vi] A. Billaud, La Guerre de Vendée. (Fountenay, 1972) p. 17
[vii] Michael de Saint Pierre.Monsieur de Charette, Chevalier du Roi. (Paris 1977) p. 13 Translation by Warren Carroll.
[viii] Ross, Michael. The Banners of the King: the War of the Vendee, 1793-4. (New York, 1975) p. 115
[ix] Saint Pierre. Charette. P. 139.
[x] Ross, Michael. Banners of the King:  the War of the Vendée 1793-4 p. 213-214.
[xi] Saint Pierre. Monsieur de Charette.p. 14
[xii] Davies, Michael – Lecture: “French Revolution: The Rising in the Vendee” https://www.youtube.com/watch?v=VPIiPXMhhbY&index=27&list=WL
[xiii] George J. Hill, The Story of the War in La Vendée and the Little Chouannerie (New York: J&D Sadlier& Co, nd) p. 227
[xiv] Sermon on the Birthday of Emperor Nicholas I, quoted in An Essay in Universal History Part III, p. 2 by Moss, Vladimir (2015)

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.