БОРБА ПРОТИВ ПСОВКЕ

Реч чини човека човеком

По њој се разликује од животиње бесловесне јер кроз реч изражава он интимне жеље срца свог, речју исказује вољу своју, реч му је средство да саопшти мисао која се у уму његовом зачела. Велика и значајна збивања у животу човека – поједница као и у деловању једног народа, изражавају се речју, било изговореном или писаном.

Реч је велики дар Божији, она је знак изванредне милости Свевишњега према човеку трудбенику. Она је копча која везује народ у једну целину, која спаја (матењи језик) децу са родитељима, потомке са прецима. Отуда огромно значење њено.

Али људи не би били грешни када не би сваком раду Божијем накалемили ђавослку, тамну страну.

Милозвучна, окрепљујућа, ведра и чиста реч у устима неваљалаца претвара се у хулење безобзирно, мучно и прљаво.

Уместо благослова дошла је – псовка.

Она је дар ђавола, по њој је човек далеко нижи од скота бесловесног, јер ни животиња не чини оно што нечовек у псовци изрази.

Псовка прља и понижава свакога који псовку употреби. Макар он то чинио „несвесно, без рђаве намере, из навике“ – како се обично покушава да брани, - никада он, докле год се псовке не одрекне, неће моћи да поврати безазлену чистоћу душе своје.

Човек који псује је као болесник који болује од рака, где унутарње ране у телу изазивају разарање организма и сварање све нових и нових рана које на крају доводе до ужасне смрти. Тако исто и псовка разједа душу човекову и свакога дана је руши и разбија безобзирношћу, а прља бестидношћу својом док на крају не убије у човеку све оне најинтимније и најнежније делове, некада толико племените душе његове. Обично се такви људи код нас бране да је псовка код Срба уобичајена у толикој мери да је постала већ народни обичај – свакодневна узречица – те да самим тим не претставља ништа страшно ни увредељиво. Истина је, на жалост, да је псовка код нас честа и раширена, али је исто тако истина да псовка, бар у оваквом облику, у коме је данас, није плод српског народа. Постоје историјски писани документи из којих се види да је псовка код нас почела да се јавља тек у другој половини прошлог века.

Ако тај факт доведемо у везу са обликом псовке, онда нам мора бити јасно да је псовку код нас Срба увео и ширио туђин – и то са планом свесно.

Јер ако је неко желео да руши снагу српског народа, тај је морао најпре ударити и пољуљати темеље животне сржи његове: побожност према Свевишњем и љубав према породици и родитељима.

Отуда су наше псовке или страшно богохуљење или бестидно вређање чистоће мајчиног лика.

Дубоко смо огрезли у зло. Потребо је што пре  натраг, јер ће нас зло загушити.

Не пишемо ово зато да послужи као морална предика, него да ово буде поклич за борбу против страшног зла.

Тај поклич је већ од првог дана добровољаштва дат добровољцима.

Јер добровољаштво је непрекидна борба против организованих сила зла, те је и борба против псовке један од важних задатака српских добровољаца.

Добровољци су свесни да је лични пример најмоћније оружје које сигурну победу наговештава. Зато се они од првога дана труде да код решавања овога, као и других борбених задатака, најпре зло у себи победе па да, очишћени и препорођени од грехова неславне прошлости наше, као пламене буктиње засветле кроз таму суморне данашњице.

Инж. Д. Јакшић