недеља, 02. октобар 2016.

МОЖЕ ЛИ СЕ ИДЕОЛОШКИ СПОЈИТИ СРПТСВО И ХИТЛЕРИЗАМ?


Од уредништва блога "Антикомунста": Феномен хитлеризма и фашизма у Србији не заслужује нарочиту пажњу, јер ове са Запада увезене националистичке идеологије немају међу србадијом мноштво следбеника, тек неколицину. Ипак, истине ради, треба и на ту тему прозборити, како би се трн забоден у здраву ногу српског хришћанско - националног становиштва, на време извадио. Са обзиром на то, представљамо Вам чланак објављен у часопису "Нова Искра", који на афирмативан начин разобличава ову туђинску заблуду. 

Чак и ако пренебрегнемо чињеницу да је немачки окупатор за време Другог светског рата у Србији починио бројне злочине и да је Хитлер посредно одговоран за усташки геноцид над српским народом, (мада би само српски изрод  или неко луд могао са свесно пренебрегне тако нешто), и даље стоји питање: да ли је нацизам као идеологија спојив са српском традицијом и да ли одговара духу српског народа?

Ево како је на то питање одговорио Димитрије Љотић, наш највећи политички мислилац новијег доба, кога је Свети владика Николај сматрао „политичарем са крстом“, а кога неки данас (као комунисти пре 50 година), најчешће злонамерно, називају „нацистом“: „И фашизам и хитлеризам почивају на често паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација – обожења државе. Фашисти кажу: Држава је полубожанство, она је свемогућа и апсолутна. А ми кажемо: Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора служити. Хитлеризам је деификација – обожавања расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко – нехришћанско схватање света.
Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје вереовање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже тај не зна за моралне законе.
Ми пак, словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса – по нашем схватању – вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају...(Ни фашизам, ни хитлеризам – него Збор).“
Иако је у фашизму и национал – социјализму видео позитивне реакције италијанског, односно немачког народа на јудео-масонска мешетарења, капитализам, либералну демократију и комунизам, Љотић их је са правом сматрао изразима искључиво италијанског, односно германског духа. Са друге стране, оштро је критиковао њихову паганску природу и препознао духовну изопаченост њихових идеологија. О Адолфу Хитлеру, на пример, Љотић је записао: „Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се да се воља Божија и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божију већ кроз глас крви. (...) Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићког свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину. (...)  Он хоће само да оствари своју мисао: за своју најбољу и највишу расу људску – аријевско-германску –животног простора, много простора, не само за данашњи број, већ и за онај кроз триста година (Казна Европи).“
Високо изнад италијанског фашизма германског нацизма, и њихових паганских странпутица , стоји пут хришћанског национализма који се у својини православних Срба зове – светосавски национализам. И нема ничег позитивног у фашизму или национал – социјализму што светосавски национализам не поседује још од средњег века. Чак и свест о расном идентитету, која је уместо мржњом прожета хришћанском одговорношћу. О томе сведоче и речи  Светог Николаја Жичког, највећег проповедника светосавског национализма: „Ми (Срби) смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала Европу у њеном мирном развијању и напредовању. И тако, ми смо покрви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани (чији си ти, малени народе српски?).“
Србин дакле, не може бити фашиста ни следбеник идеологије Адолфа Хитлера ако се доследно и непоколебљиво држи православне вере у Христа Спаситеља, која је основни елемент србског националног идентитета. Другим речима, ко се одриче Христа одриче се Светог Саве и свих светих Срба и Српкиња, а то значи да се одриче Српства, јер Српство без Православља је празна љуштура.  Нека то схвате овдашњи тзв. национал – социјалисти, у чији патриотизам писац ових редова не сумња. За неонацисте на Западу можда треба имати разумевања, будући да је Запад „већ хиљаду година (од 1054. и одвајања Рима од Православне Цркве) лишен Светла Истине и нема развијену традицију јеванђелског национализма“ . Али зато не постоји ни један ваљан разлог због којег би Србин који жели да буде националиста прихватио идеологију која је израз туђег националног духа.


Вук Николић, „Нова Искра“, бр. 94, јануар 2011.

1 коментар:

  1. сувише је ово површно посматрање...не заслужује нарочиту пажњу

    ОдговориИзбриши

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави или уклони.