ПРВОМУЧЕНИК КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

ЈЕРОМОНАХ МИТРОФАН МАТИЋ

ЖИВОТОПИС

Јеромонах Митрофан Матић (световно име Милисав), рођен је 20. августа 1911. године у селу Иванди, близу Чакова, Епархија Темишварска (Банат), од оца Ћире, грађевинара и мајке Драге. Завршио је шест разреда Основне школе и Монашку школу у манастиру Раковици код Београда школске године 1927/28. Замонашен је при крају 1929. године у манастиру Манасији. Тадашњи епископ Захумско-херцеговачки Јован, рукоположио је оца Миторфана у чин јерођакона 1930. године, а Епископ Сумски Митрофан, старешина Монашке школе у Раковици, рукоположио га је у чин јеромонаха.

        Отац Митрофан као свештеномонах био је, најпре, сабрат манастира Раковице, потом манастира Грачанице и Рајиновца. Потом бива постављен за старешину манастира Благовештења,  а потом за старешину манастира Чокешине, која се налази на падинама легендарног Цера. Године 1935. тадашњи епископ Шабачко-ваљевски Симеон (Станковић), одликовао је јеромонаха Митрофана црвеним појасом за његов „похвалан монашки живот и ревновање у служби“, а као знак „Архипастирског благовољења и признања“.

        Јеромонах Митрофан убијен је по једним сведочењима 4. а по другим 11. августа 1941. године (Станислав Краков у књизи "Крвава листа комунистичких злочина из 1942. наводи да се убиство десило 11. августа) на путу између Лешнице и Прњавора (Мачванског). Сахрањен је поред манастирске цркве у Чокешини. Имао је непуних 30 година када је пао као једна од првих жртава комунистичке револуције и грађанског рата у Србији, који је трајао од 1941. до 1945. године.

Монашко дело

        Јеромонах Митрофан као свештенослужитељ предано је служио Богу, Српској православној цркви и српском народу. И као сабрат манастира Раковице, Грачанице и Рајиновца, а нарочито после као старешина манастира Благовештења и Чокешине, прочуо се као изванредан организатор манастирског живота, као одлучан старешина и као ненадмашан народни трудбеник. Са народом из целе Мачве и Поцерине, а нарочито са житељима манастира Петковице, Чокешине и Троноше, одржавао је веома добре и срдачне односе, тако да га је сав тај народ необично волео и поштовао. Осим свакодневне свештено-службе у манастиру, организовао је бројне просветне, задружне и пољопривредне течајеве међу сељанима Мачве и Поцерја. И кудгод је крочио, био је дочекан са дубоким поштовањем.

        За време његовог управљања манастиром Чокешином као Старешина од 1935. до 1941. године, саграђен је диван манстирски конак, који је по својој лепоти надмашивао конаке свих околних манастира. И када би посетиоци манастира дошли у госте, нарочито преко лета и с јесени, били су краљевски дочекани и смештени да не може бити боље, тако да су се осећали као да се налазе у некој најлепшој бањи. Тај дивни конак је током рата разрушен.

        Отац Митрофан је свакодневно држао монашко правило у манастиру. Служио је свако јутро Свету Литургију, а увече вечерње. После Свете Литургије увек је беседио, па макар и један ходочасник био присутан! Сећам се, пише Боривоје Карапанџић, једне Свете Литургије био сам сам у Божјем храму. После Богослужења о Митрофан је одржао дивну беседу о повезаности живих са мртвима. Рекох му, после: „Па Ти, оче Митрофане, због мене јединог у храму одржа онолику беседу“! А он благо узврати:“ Е, мој брате, Ти мислиш да си био сам у храму. Ниси! Били су присутни сви Твоји упокојени и сви Твоји живи, ма где се налазили! Све сам их у храму гледао као год и Тебе! И за све сам узнео молитве Господу: за покој душа умрлих, а за здравље живих“! Ових речи се сећам и након пуних 55 година пошто су биле изговорене!

        Јеромонах Митрофан био је благе и тихе нарави, али му је срце било живо и ватрено, што је испољивао у својим песмама. Са сваким саговорником је био благ и сваког би са пажњом слушао. Ако је требало, дао би савет и упутства, али најчешће је говорио:“Уради како Те Бог учи“! Био је необично дружељубив, тако да су га волели и одрасли и деца и сви би му целивали руку при сусрету и виђењу. Према старијима од себе се односио са поштовањем, а према млађима с љубављу и предусретљивошћу. Био је дивна појава и као монах и као човек. Био је у најбољим годинама људског века када га је сатанска безбожничка рука лишила живота. Био сам с њим скоро до пред његову погибију! Он ме је саветовао, наставља даље Боривоје Карапанџић, да из манастира Чокешина отпутујем у Београд, а на позив Димитрија В. Љотића, потоњег Министра Правде Краљевине Југославије и Председника Југословенског народног покрета „ЗБОР“, кога је о. Митрофан много поштовао и чијем је Покрету припадао до своје смрти.

        При опроштају као да га сада гледам: усправан као бор, са панакамилавком на глави и црвени појасом. Када се трипут изљубисмо, подиже десницу и прекрстивши ме, пожели ми срећан пут и да ме милост Господња прати кроз све дане мога живота...

Песничко и књижевно дело

        Јеромонах Митрофан је писао и прозне саставе разне садржине, које је објављивао у листовима: „НАШ ПУТ“ (Петровград), „ВИХОР“ (Сплит), „ЗБОР СА КОСОВА“ (Косовска Мировица) и другима. У Раковици је о. Митрофан био уредник листа Монашки подмладак.

        Отац Митрофан је био најпознатији као песник и он је у предратној поезији Краљевине Југославије заорао дубоку песничку бразду. Постао је познат родољубиви песник још за време свога живота. И, што је још важније, својим песмама инспирисао је младу генерацију срспских песника који су били окупљени око ЗБОР-а Димитрија В. Љотића и, доцније, у српским добровољачким одредима.

        Поезија оца Митрофана је разноврсна по својој тематици. Певао је највише: о Богу, о љубави која „не сажиже невиност и чедност“, о Родној груди, о Војсци смене, о Новом добу које су сагледале његове духовне очи.

        Треба истаћи да је о. Митрофан чезнуо за нечим што је још веће од љубави. Душа оца Митрофана је вапила за:

       

        „Љубави што спаја срца безазлена

        Жаром најсветијим, љубав што би била

        Отсев Свељубави, сенка једна њена

        Која би ме вечно са небом сљубила .

                                                     („Жудња за свељубављу“)

        И тежећи тој Свељубави, и приближавајући се све више к њој, о. Митрофан је у своме „немирном телу које гори страшћу из адских понора“ успео да угуши све „дивље страсти и похоте“ које су растрзале његово биће. Он је итекако знао, да су то само одрази овоземаљског живота, али будући да је служио Истини Божијој и чезнуо за Свељубављу, о. Митрофан је пламом своје душе – „пламом што не гасне“ надјачао „пожар страсне плоти“. И као што је тим пламом сагорео у себи све овоземаљско, тако је о. Митрофан свом пламом душе своје заволео Христа.

        Само они који су добро познавали оца Митрофана и који су успели да продру у саму унутрашњост душе његове, знају каквом је безмерном љубављу о. Митрофан љубио Христа. Свакако да су, поред самог склопа природе оца Митрофана, и многе светиње којима је био окружен, допринеле да тако жарком љубављу заволи Христа. Манастир Чокешина на падинама Цера, историјске светиње Српства, гробова браће Недић – српских Леонида, хумке браће Ковинића – узор бораца „За Крст часни и Слободу златну“, само су припомогли да се биће оца Митрофана сасвим продухови и да Свељубављу кроз Христа неизмерно заволи и своју Родну Груду, свој српски народ и своје другове саборце, који ће се – непосредно после његове погибије – свесно жртвовати ради оживотворења божанских идеала.

        Отац Митрофан је, како сам пева, син „хранитељке наше“, пре свега духовне, чедо родне груде Српске, чији болови и патње сажижу његово биће. Он познаје одлично историју свога народа и зна, да је родна груда Србинова натапана крвљу безбројних генерација најбољих синова њених. Отац Митрофан зна, да утроба те свете земље крије у себи кости славних прадедова наших. Сама Чокешина, у којој је највише стварао, била је пуна моштију најотачественијих представника Српства и Православља. И као што је истинском љубављу служио Христу, тако је, само њему својственим жаром, сагарао у преданој служби Отаџбине своје и народа свога. Души његовој наносило је бол превелики и претежак, скрнављење најдрагоценијих честица узиданих у темеље Отаџбине наше.

        Отац Митрофан је видео страховиту неправду, која је у доба његовог живота, и рада царовала нашом земљом. „Коров и драч“, који је био прекрилио Јавни живот земље, пекао је до сржи биће његово. Сва природа оца Митрофана се усталасала гневом при сазнању да његова земља коју су столећима преци наши животима хранили и крвљу својом појили и која је „пуна њихове крви свете“, може да рађа „коров и драч“! Цело биће његово се буни, али из душе његове не пламти мржња, већ искрена љубав и молитва баш тој Родној Груди:

        „Чуј нас кад данас пред тобом клечимо,

        Као на молитви у храму

        И узносимо ти нове вапаје и жеље,

        Уз склопљење жуљаве руке...

        Уништи пред њима (Новим Васкрсницима)

        твоје издајнике

        Пузавце, лопове и дахије нове,

        Сатри их пред гневом нових устаника,

        Што буром живота ка победи плове...“

                                                                    („Вапај земљи нашој“)

        Када је о. Митрофан видео, да је та земља почела да једном већ рађа јунаке и хероје достојне својих великих предака, он још усрдније упућује молитве „Светој Земљи“, молећи јој се, да их својим животодавним соковима запоји духом градилаштва и стваралаштва, христосвким и божанским. Неизмерна љубав и даноноћна усрдна молитва, којој се о. Митрофан, сав предавао, створила је од њега визионара. Божија светлост открива бићу о. Митрофана виђења, која су обичном људском оку невидљива. Чешће су та виђења злослутна, али њих надмашују виђења која су неисцрпно врело вере у победу „младих ударника“. Духовне очи о. Митрофана виде у даљини како долази „Ново доба“. И још више! О. Митрофан види и ко то доноси „Ново доба“ – „Мајки нашој горостасној“. Зато и пева „ВОЈСЦИ СМЕНЕ“, „УДАРНИЦИМА“ и „НОВИМ ВАСКРСНИЦИМА“ химну захвалности. О. Митрофан чује њихов ход и из дубине срца свога кликће „Родитељки“ и „Светитељки“ нашој:

        „Чујеш ли буру што тутњи у даљини

        И ватрене речи НОВИХ ВАСКРСНИКА,

        Што тебе нову носе у новој величини,

        Чујеш ли грмљавину њихових поклика“?

                                                          („Вапај земљи нашој“)

        Духовно биће о. Митрофана је сагледало „Нове видике“ и осећало је да у будућности долази „Ново доба“, па зато и пева:

        „За пламенове нових идеала,

        Нових заноса и нових лепота“.

                                                           („Иде ново доба“)

       

        И тек тада када је засијала Нова Зора, о. Митрофан кличе:

        „Не певам више о својим болима,

        Јер очи моје Нови Живот виде:

        Нова ће Правда засијати свима

        И нова радост – НОВО ДОБА ИДЕ“!

                                                   („Иде ново доба“)

        Духовном бићу о. Митрофана је било јасно, да само „Млади и Нови“ могу Отаџбину и народ извести на пут спасења. Зато је свим срцем својим певао тој „Легији пламена младости“, која је „уздигла гордо луч нашег послања“. Тој младости о. Митрофан кличе:

        „На ведром челу

        Носи зору песме српске што руди

        Светлим радостима новог рађања

        Гле! Око ње сунцем ореол се блиста...“

                                                          („Нова српска песма“)

        Та младост око које „сунцем ореол блиста“,  била је „ВОЈСКА СМЕНЕ“ која је рођена у „тмини велике ноћи и смртоносног мрака“. Та Митрофанова „ВОСЈКА СМЕНЕ“ ускоро после његове мученичке смрти, понела је на грудима својим Крст Светог Ђорђа и борила се за: правду, истину, Божански мир, духовно виђење, вечну љубав и за Светлост Нове Зоре, која ће својим сјајем заувек одагнати „тмину тамне ноћи нашег доба“.

        И борба те „ВОЈСКЕ СМЕНЕ“ траје од 1941. године, па све до данашњих дана! И никако не престаје! Јер она:

        „Васкрсава уснуле јуначке снаге,

        Везане за прошлост нашу

        Мистичну и славну“!

                                                         („Војсци смене“)

        „ВОЈСКА СМЕНЕ“ једина је данас која високо уздиже култ Отаџбине и то, како о. Митрофан пева:

        „Култ животодавне и Христоносне

        Родне груде наше“.

        „ВОЈСКА СМЕНЕ“ је по оцу Митрофану Христоносна и дело Божије Љубави. И када је издисао под комунистичким куршумима, отац Митрофан је у смртоносном ропцу, када је Господ већ примао у наручје Своје његову праведну душу, кликнуо:

       

        „Војско смене!

        Не клони никад победа је твоја“!

Мученичка кончина

        Почетком августа појавио се о. Митрофан у Београду, у дворишту просторија Збора у Крунској улици. Бујна црна коса уоквиривала је његово дечачко лице, које је овога пута било мртвачки бледо. Пришао ми је и рекао како је обавестио друга Председника (Љотића), да му је пријатељ комуниста јуче у Шапцу саопштио да је осуђен од Партије на смрт, а он да је добио задатак да са својом тројком изрши пресуду. Рекао је, заправо молио га је и преклињао, да се некуд склони јер да он задатак мора извршити. Митрофан је дошао да се консултује са Љотићем да ли да се пресели у неки други манастир, или да остане у Београду. Љотић га је натенане испитивао, да ли се том комунисти, или било којем комунисти у Шапцу икада нечим замерио. Одговорио му је, да се замерио Партији што је у Шапцу и околини разносио мисао Збора, али никада никоме од комуниста ништа лично нажао није учинио. Љотић никако није могао да схвати да је то довољан разлог да неког убију. Говорио је о стаду којег пастир напушта.

        Упитао је, по изласку, и своје другове, како по њиховом мишљењу  треба да поступи, да ли да још истог дана погине, или да остане барем привремено у Београду, па после да види куда ће. Сви су били збуњени. Знали су да је у праву. Али, у свом романтизму осећали су да не сме напустити своју калуђерску братију, чији је старешина; не сме напуситит ни овај народ, на који има велики, позитиван утицај. Имали су различита мишљења. Све је саслушао, а онда се тргао и пружајући им руку рекао: „Остајте ми здраво. Ја одох да испијем своју чашу.“

Убиство

        Беше то једног топлог летњег августовског дана, када на манастирском гувну вршаћа машина вршаше манастирско жито. Сви радници бејаху из тог села Чокешине, где сам се и ја као петнаестогодишњи дечко затекао, пише један Чокешинац. Манастир беше око сто метара од гумна, где угледах једну десетину партизана који јуре од зграде до зграде и некога траже, а једна тројка се упути и на само гумно, трчећи око машине и стогова пшенице, тражећи некога, али ништа не говораху. Одједном наста вриска народа и хука вршалице одједном престаде. Ја погледах у правцу где народ вриштећи јурну, те угледах ужасан призор: отац Митрофан мртав лежи у чезама, које довезе један калуђер из манастира. Тројка комунистичка викну на народ да се уклони, вичући: „Њега ми и тражимо!“ Отац Митрофан био је послом у среском месту у Лозници и на повратку, на путу Лозница – Прњавор, дочекао га је бивши касапин Мома из Прњавора и у чезама с једним метком право у срце – убио га је.

        Шта се заправо десило?

        На запрашеном сеоском путу, сачекао је о Митрофана комунистички злотвор и уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, а јеромонах Митрофан му је рекао: „Чини што ти је наређено“, да би одмах добио вечни живот од Онога Коме је падао и устајао. Зликовац је пуцао право у срце оцу Митрофану. Пострадао је не навршивши 30 година. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Српске Православне Цркве, првомученик комунистичког терора.

Свештеник Г. Бабовић у свом Дневнику наводи да је о. Митрофан био врло интелигентан калуђер. Страдао је због своје припадности Збору. Тражили су наводно, и Данила Милановића, пароха из Змињака, такође збораша, али се он благовремено склонио.

        Комунисти су после Митрофановог убиства у Чокешини убили још 43 родољуба. Сахрањени су на сеоском гробљу крај манастира.

        Његово мртво тело три дана је лежало несахрањено, јер комунисти то нису дозволили, а манастир су опљачкали и у њему сместили свој штаб. Тек после три дана, извршен је удар четника војводе Косте Пећанца на манастир, комунисти су протерани, а игуман достојно сахрањен. Његов убица је ухапшен пет месеци касније и заслужено кажњен.

Хватање убице

        Тек после „Совјетске републике“ у Ужицу, када су комунистима од стране Недићевих оружаних снага нанети смртни ударци и када су њихове банде биле потпуно унуштене или разбијене, покушао је у децембру, Момчило – Мома Малетић, бивши касапин – убица Митрофанов, да се дохвати своје куће и тамо заклони иза какве четничке организације.

        Пошавши кући после разбијања своје банде код Крана, убица се, кријући се од потера, приближавао своме дому, са намером да ступи у неку четничку организацију и тиме прикрије своје комунистичко уверење. Дошавши непримећен до Чокешине на путу за своје родно место Лешницу, задржао се у једној сеоској кафани представљајући се сељацима као припадник легалне четничке организације. Сељаци су га ухватили на један врло оргиналан начин. Прво су га опили да не би побегао и онда обавестили добровољачку патролу која је обилазила околину.

Наша борба, 28. децембар 1941.

        Патрола је убрзо стигла, ухватила убицу и под јаком стражом га спровела у Шабац. Момчило Малетић је одмах предан Преком суду, где је признао да се готово пола месеца решавао на ово убиство. Пошто је видео да ће искусити заслужену казну, Милтић је покушао на све могуће начине да се спасе. Прикљештен унакрсним питањима иследника, поручника Ђоке Радосављевића, убица је детаљно приказао своје делање у време комунистичке владавине  у крајевима Чокешине.

        „- Пошто ми је капетан Рачић (тада су комунисти и равногорци били заједно) припретио смрћу у случају неуспеха при извршењу, ја сам дело морао извршити и ако сам био знао да је покојни Митрофан био оличење доброте и поштења и као такав вољен од свих“, изјавио је зликовац на саслушању. Преки суд је осудио на смрт овога убицу, вест о његовом погубљењу наишла је на одобравање свих сељака око Чокешине, који су га познавали као врло свирепог човека. 

Култ свештеномученика Митрофана 

          Будући да је отац Митрофан свесно и својом вољом пошао у смрт, страдавши као мученик за веру, врло рано су настајали текстови који су на тај начин посматрали крај његовог живота и настојавали да се око његовог имена направи ореол новог српског свештеномученика. У прилог формирању светитељског култа иде и чињеница да је један каснији хиландарски монах на монашењу добио име по оцу Митрофану Матићу. Колико је познато, поцерска група српских родољуба окупљена око часописа „Глас са Цера“, поштовалаца дела и лика јеромонаха Митрофана Матића је још пре неколико година, Шабачкој епархији уручила захтев за уношење свештеномученика Митрофана Матића у диптих Светих Српске православне цркве. Вероватно је у вези са овом иницијативом настала и прва икона свештеномученика Митрофана, истина, још увек без светачког ореола.

+ + +

          Братсво ревнитеља памјати антикомунистичке борбе свесрдно ће се заузети да уз сакупљена сведочанства о светости и мученичкој кончини свештеномонаха Митрофана Матића Утешитељској епархији Српске Истински Православне Цркве преда захтев за покретање канонизације овог великог националног прегаоца и верног слуге Божијег свештеномученика Митрофана – првомученика комунистичког терора.

Нека је вечна слава и хвала слузи Божијем и народном јеромонаху и мученику Митрофану Матићу!

Величамо те свештеномучениче Митрофане, и поштујемо светлу памјат твоју: јер ти молиш за нас, Христа Бога нашег.

ИДЕ НОВО ДОБА

Већ се стишава

Младост моја жудна,

Ал нова борба сад се оцртава

За нове речи душа ми је будна,

Мисао нова срце разбуктава.

Остављам јецај, грчева и крике

Онима који боје се живота.

Отварам срце за нове видике,

За пламенове нових идеала,

нових заноса и нових лепота.

Буђење новог светлост ми засјала.

Новога реда кораци већ тутње,

Обзорјем ново зари нас свитање.

Нестаће људи што у мутном лове.

Сунчаним блеском наступа рађање

времена новог и слободе нове.

Не певам више о својим болима.

Јер очи моје нови живот виде:

Нова ће правда засијати свима

и нова радост: Ново доба иде...

Ман. Чокешина, 1939.

Јеромонах МИТРОФАН МАТИЋ