субота, 08. октобар 2016.

ДИКТАТУРА НАРОДОВЛАШЋА (ДЕМОКРАТИЈЕ)


Најдубља и најкарактеристичнија црта јеврејско – руске бољшевичке револуције, карактеристичнија чак и од њене антиличносне и антинационалне страсти, јесте њена потреба за поштовањем лажног Месије. Кроз свој утопизам револуција гута личности својих следбеника у стихијском, свеобухватном процесу коме они предају своју слободу и индивидуалност.

А за рачун класне борбе и антипатриотизма она руши и последње бастионе личне и колективне слободе који стоје на путу њеној коначној победи. Но, каква је то победа, ако нема врховног победника пред чије би се ноге могли положити трофеји, ни вође који у својој личности оваплоћује разлоге победе пролетаријата? Ето због чега револуција није била довршена све док није нашла свога бога. Ето због чега је лична “скромност” Лењина морала да буде “исправљена” Стаљиновом “свемудрошћу” и ето због чега колективни антихрист совјетизма мора једнога дана да досегне своју апотеозу у личном антихристу јудаизма…
У “Браћи Карамазовима” Достојевски је показао ту потребу за универзалним поклоњењем, која лежи у самом срцу револуције. Он њено порекло везује за поштовање непогрешивог папе јеретичког Рима и даље за поштовање императора –pontifex maximus-а незнабожачког Рима. Дубоко у човековој души је, по речима блаженог Августина, богосаздани сасуд; ако тај сасуд није испуњен поштовањем истинског Бога, он се испуњава поштовањем лажног бога и томе богу човек се у потпуности предаје. Тако се недавно, после сахране диктатора Обале Слоноваче (који је подигао највећи храм на свету, по узору на цркву Св. Петра у Риму), неки младић ван себе од бола бацио у ров са водом пуном крокодила који је окруживао диктаторов дворац. То показује да је потреба за апсолутним поштовањем и потпуном самопожртвованошћу жива и данас, у наше материјалистичко доба, као што је увек ибила.
Запад је појаву тоталитаризма у Русији приписао слабости њених демократских институција 1917. године и њеној дугој историји аутократске владавине. Сатанократија бољшевизма, према тој концепцији, представља блиску рођаку теократије Свете Русије и заједно са њом стоји насупрот “истинској праведности” западне демократије. Заправо, у очима Запада и сама институција царске власти представља зло.
Ипак, друштва је већ од свога темеља јерархијски уређено. Тако Тушкарев пише: “Основну ћелију државе представља породица. У породици отац је по природи глава, док је син њему потчињен; ауторитет оца није резултат избора у породици, него му је природно дат, законом Божијим (Митрополит Филарет Московски). И као што из разгранате породице, тј. племена, настаје народ, тако и из власти једног човека у породици настаје царско самодржавље. И породичну и монархијску организацију успоставио је Бог ради земаљског живота грешног и палог човека. Првостворени човек,живећи у заједници са Богом, није био потчињен ником другом осим Богу и господарио је неразумним створењима. Али када је човек сагрешио, када је уништио Божанску јерархију потчињености и отпао од Бога, постао је слуга греха и ђавола, и као последица тога – потчињен је човеку сличном себи. Човекова греховна воља захтева потчињавање ради ограничавања своје разорне делатности. Ова Божанска одредба има у виду једно човеково добро – да се ограничи ширење зла. И сама историја показује да недостаци монархије, какви год они били, нису ништа у поређењу са оним злом које суљудима доносиле револуције и анархије.
Монархистичку власт Бог је установио по узору на Себе. Као Један, Бог је установио – једноличну власт; као Свемогућ установио је – самодржавну власт; као Вечан, установио је – наследну власт (Митрополит Филарет Московски). Таква је монархија уопште, независно од свог духовног садржаја. Будући да је установљена према подобију Божијем, она већ има васпитни религијски значај. Хришћанска пак монархија настала је и развијала се под непосредним руководством и благодатним освећењем Цркве Христове, те стога има нарочит духовни садржај”.
Револуција је тежила ка томе да сруши овај природни поредак, не из љубави према демократији и народу, него да би један народ владао над свима, али не руски народ, него јеврејски; јер, као што каже Талмуд: “јеврејски народ је Месија у правом смислу те речи”. То се видело већ и током Француске револуције, кад су Јевреји помоћу подмићивања, личног утицаја и насиља добили слободу за свој народ, и одмах злоупотребили новостечене привилегије, тако да је 1806. године, по повратку из Аустерлица, Наполеон био принуђен да сазове специјално заседање Синедриона како би им поставио директно питање: да ли сте ви лојални француској држави и њеним законима? Добио је одговор који је желео; али Јевреји су наставили да злоупотребљавају своју слободу како би господарили над осталима, тако да је он био принуђен да укине неке од њихових привилегија.
У сваком случају, када су демократске револуције у Европи деветнаестог века готово свуда довеле до еманципације Јевреја, рабини су, бојећи се губљења јеврејског идентитета међу нејеврејима, створили Сионистички покрет како би обновили јеврејски гето у Палестини. Тако је за јеврејску револуцију демократија била само средство за постизање диктатуре јеврејског “пролетаријата”, а у коначном исходу – антихриста.Како се истиче у познатим “Протоколима Сионских мудраца”:
“Из либерализма су рођене уставне државе и оне су заузеле место самодржавља које је било спасоносно за гоје (невернике). Устав, као што добро знате, није ништа друго него школа за скандале, свађе, расправе, раздоре, бесплодну агитацију и партијске тежње – речју, школа за све што ће деперсонализовати деловање државе… Таквим мерама ми ћемо добити могућност за укидање, мало по мало, корак по корак, онога што смо у почетку, када смо добили наша права, били присиљени да унесемо у државне уставе, како бисмо прешли на неопажено уклањање сваког устава кад дође време да све владе преобликујемо у наше самовлашће…”
“Деперсонализоване” државе увек су слабе државе. Јер ако народ не може у потпуности да изрази своју победу уколико је не фокусира у обожавање вође, онда обарање персонализоване аутократије од стране деперсонализоване демократије не може да се заустави на томе, него мора да иде до своје крајње консеквенце – сатанократије, зацарења личности антихриста. И заиста, у модерно доба ми видимо све убрзанији пад из аутократије у демократију, из демократије у сатанократију. Демократија не може бити ништа више него прелазна фаза, зато што је управљање народом од стране народа логичка противречност. Јер “управљати” значи наметати једну вољу вољи народа, док је воља народа, бар у његовом палом стању, увек многострука.
Ето због чега су велики светитељи деветнаестог и раног двадесетог века инсистирали на неопходности – религиозној неопходности – верности Цару. Тако је свети СерафимСаровски рекао да је после Православља верност Цару “прва наша руска дужност и главни темељ истинске хришћанске побожности”. И свети Јован Кронштатски каже: “Самодржавље је главни услов благостања у Русији; ако не буде самодржавља, неће бити ни Русије; власт ће преузети Јевреји, који нас силно мрзе…”. А митрополит Макарије, апостол Алтаја, рекао је: “Ако не желите своју руску власт, имаћете власт странаца над вама”.

Владимир Ентони Мос

Одломак из књиге „Летопис велике битке“

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.