ЈАВНО МЊЕЊЕ И ЈЕВРЕЈСТВО

После несреће, у коју је гурнут наш народ, здрав разум налаже да се озбиљно позабавимо околностима које су имале удела у кобноме збивању које нас је задесило. Овога пута предмет нашега расматрања биће излагање, у кратким потезима, о напорима Јеврејства да овлада јавним мњењем нејеврејских народа у демократским државама. Када је 1789 г. француски народ, у напору да се ослободи неразумних привилегија, „протрчао кроз фасаду истине“, која, као нематеријална, није могла да га задржи на правоме месту, омогућила тиме победу индивидуализма над органским схватањем друштва и државе, творцима новога поретка била је потребна нова „истина“.

Како су дотадањи заштитни системи, морални, етички, политички, друштвени и економски, које су народи кроз векове мучно и брижљиво ткали, сметали носиоцима и протагонистима новога поретка, то су они, негирајући стара, настојавали да даду нова упоришта за основе друштвеног живота. Тако је истављен народ преко „непогрешног“ јавног мњења за носиоца „апсолутне“ истине. Када је демократија једаред одвикла свет да збивања посматра према „застарелим“ мерилима, није више било тешко да га даље заводи. Како је ускоро напредак науке, односно технике, и развој новчане економије створио сложено м многољудније друштво, демократија се намеће да све „научно“ објасни, и доведе у ред. Једаред успостављена индивидуалистичка мисао све се више обрађује и продубљује, па како поборницима демократије смета сваки апсолутизам, па и апсолутизам истине, то и народ скидају са његовога престола као носиоца апсолутне истине. Негира се постојање апсолутног знања и апсолутне истине, па зато и јавно мњење ускоро остаје без свога ореола непогрешивости. Тако ово последње становиште, на први поглед умесно, уствари лишава друштвену заједницу сваког чврстог ослонца не само на њено вековно историско искуство, које је, често врло крваво стицала, већ и на пресуду јавнога мњења, која сада може бити увек промењена. Очевидно је да ова еволуција становишта демократије према јавноме мњењу води само једном резултату: пуној лабилности свих основа и поставки на којима почива народна друштвена заједница. Питање је да ли је ово корисно или штетно, и да ли су икада заиста сви културни народи искрено прихватили демократску доктрину. Постоји један народ који, иако није концентрисан у једној држави, живи ипак као национална стварност. Јевреји живе у државама целога света. Разуме се да они због тога не могу као остали народи да у животној утакмици и борби учествују и физичким бићем своје чудне заједнице. Али народи се не боре за свој опстанак или експанзију само физички, за време ратова, него, као и човек-појединац, они у животној борби употребљују обилно и свој дух. И док су ратови само повремени, борба друштвених заједница духом траје непрекидно, нарочито одкада су народи услед знатног бројног повећања својих становника и развоја технике, дошли у тесан међусобни додир. Тако Јевреји могу за своју владавину над осталим народима да се боре својим духом. Демократија је, рушећи органско схватање друштва, учинила Јевреје невидљивима у осталим народима. Они су се тада осетили као риба у води, и дали на посао. Приграбивши прво лавовски део економског богатства света у своје руке, бацили су се, уз драгоцену помоћ масона, на освајање свих установа које имају везе са духовним животом људи. И те позиције су у читавом демократском свету освајали без знатнијих тешкоћа. Изражајна средства јавнога мњења: новине, часописи, књиге, позоришта, а доцније још филм и радио, постала су у демократским државама јеврејски инструменти за овлађивање јавним мњењем. И тако, док су сами чували у потпуности своје „застарело и наивно метафизичко“ гледање на свет, па иако без сопствене државе, живећи и делајући увек као чврста целина; док су за масоне као за своје „црнце“ и послушне „урођенике“ увели најкрући апсолутизам и дисциплину, они су наивним нејеврејским народима преко својих масонских слугу сервирали са „научних“ висина демократију као „савремену“ социјалну доктрину. Ова је онда, као израз „релативистичке стварности“, полако претварала чврсте органске заједнице у гомиле дезоријентисаних појединаца. А у заједницама оваквих појединаца, које су сада постале обичне, механичке, могли су Јевреји и масони јавно мњење да диктују, воде и заводе како год су хтели. То би укратко био одговор на питање, да ли је релативизам демократије користан и да ли су баш сви „културни“ народи искрено прихватили ову „модерну“ друштвену доктрину. Али то је уједно и одговор на питање, да ли је упорна наметљивост проповедника демократије добронамерна. А ко једна скупина, не отступајући од својих начела, која је чине јединственом, наметљиво саветује осталим заједницама супротна, која ће ове разбити и атомизирати, онда је или наиван или глуп онај ко још сумња у њене задње намере. Питање става мњења јавности према свима важним питањима живота државе Јевреји су увек сматрали ванредно значајним. О томе говори околност да су у свима демократским земљама настојавали да, уз припомоћ масона, а преко штампе и осталих сретстава контролишу и диктују јавно мњење. Али о томе говори још речитије чињеница да су у Совјетији, коју су створили да би стекли и физичку снагу, што се показало неопходним за завлађивање светом, не само суверено узели диктовање јавнога мњења у своје руке, него су у томе циљу учинили нешто што досад ни једном народу није пало на памет. Да би спречили руски народ, који су паклено поробили, да сазна истину о своме положају у СССР, Јевреји, који су тамо стварни и апсолутни господари, забранили су да уопште и један „грађанин“ изиђе из ње да не би сопственим очима, већ на први поглед, у иностранству открио монструозне лажи, којима је кљукан и о самој Совјетији и о осталом свету. Исто тако забранили су и сваком странцу да у Совјетију слободно уђе и лично је види, да после тога не би могао јавноме мњењу у својој земљи да открије истину о „бољшевичком рају“ и тиме лако обеснажи лажљиву пропаганду. И ми смо на својој кожи у последњим догађајима имали прилике да констатујемо колико је Јеврејима било потребно да наше јавно мњење имају у својој руци. У нашој средини они су, додуше, заводили јавно мњење преко масона. Али су ипак, у вези са улогом коју су нама наменили у сукобу између Енглеске, којом у заједници са масонима суверено владају, и Немачке, која је учинила дивовски напор да се извуче испод ига Јеврејства, потпуно успели. Ми данас видимо чему нас је довела демократија и заведено јавно мњење. Видимо да је демократија била, уствари, као

свуда тако и код нас, само „маскен-бал“, који је послужио Јеврејима и масонима да неопажени ухвате позиције са којих ће моћи несметано да раде на остварењу својих мрачних циљева. Видимо да је јавно мњење, које је прихватило натурану ратну психозу, било стварно само играчка народних непријатеља. Али није довољно што све то само видимо. Потребно је да одатле извучемо и правилне закључке, па да са свога народног тела стресемо сваку „савремену“ туђинску идеологију и вратимо се духовним основама нашег народног живота, које су нас до данас одржале на историској позорници. А исто тако треба што пре да обезбедимо исправно националнополитичко васпитање целокупног народа, како не би, бар у будуће, могао да се у наше јавно мњење прокријумчари било какав штетни утицај.

Инж. Ђ. Ч. Марјановић, „Наша борба“, 7. септембар 1941.