уторак, 15. новембар 2016.

ПРИНЦИП ВОЂСТВА


Све што постоји организовано је на принципу вођства. Све што је засновано на начелу вођства претставља ред. Без њега ништа не постоји. Ако случајно постоји, онда је то хаос, неред. Материја као први слој реалног света сва је, од атома до васељене, организована на принципу вођства. Строј атома строји се његовим унутрашњим законом. У сунчаноме систему увек доминира једна планета: пут и покрет осталих у строгој је зависности од ње. Мањи стројеви се сливају у највећи: у свемирски поредак, у склад подређених и приређених односа. У симфонију сфера, коју су стари мудраци називали још и симпатијом свега. Овде се принцип вођства јавља као закон. 

1.
Други слој над материјом: живот по себи, постројен је исто тако на принципу воћства од најпростијег до најсложенијег организма. У овој области живота стројност поретка заснована је увек на једном начелу, на једноначелности. Овај принцип вођства, који у сваком организму дејствује као први узрок, унутрашњи стројитељ и крајња сврха. назвао је Аристотел ентелехијом. После толиких векова чувени научник Ханс Дриш вратио се на исту мисао и на исто име. И трећи слој бића, који почива на другом: психички живот, строго је организован на начелу вођства. Овде једноначелност као принцил вођства нарочито пада у очи. Нагон код животиња и свест код човека оличавају органску усређеност и јединичност моћи, која, да се тако изразимо, све разбацане опиљке душевнога живота као магнет збира и повезује. Најпуније се огледа поредак заснован на начелу воћства у последњем и највишем слоју бића: у духу. Духовна самосвест као принцип воћства повезује све нити сложеног духовног живота уједно. Дух је на неки начин најпуније оличење врховног закона бића и постојања: закона вођног реда и поретка.

2.
Што важи за целокупно биће, то, у изузетној мери, важи за сваку јединку. Јер ништа се у свету не јавља у потпуној усамљености
и изолованости. У свакој заједници се увек једна јединка истиче, остварује ред, води. Без те јединке заједница се распада, расипа, пропада. Са њеним распадом пропадају и остале јединке, природним законом реда упућене на колектив. У простих и сложених колектива, слабије или снажније изнутра организованих нагоном солидарности, мора дакле — хтели не хтели — постојати претставник тог колектива: вођ. Тако, например, нема јата без свог вођа, — онога који предузима иницијативу, руководи судбином јата, повезује га у јединствен строј и покреће. Нарочито је тај челник неопходан при важнијим и  судбоноснијим потхватима. Узорно је то остварено, рецимо, при сеоби ждралова. И јато гусака не постоји без предводника. Исто је са стадом. Исто је чак и с крдом и чопором, који нам изгледају
као оваплоћење нереда. Али само — изгледају. Одувек је у области заједница ниже врсте важила као образац колективног склада на начелу вођства кошница. Разграната и донекле слободна индивидуална радна подузетност јединки у кошници сва одише стројношћу заједнице. Усклађеност свих јединки тако је ту идеално остварена да се све стапа уједно. Тог строго уједначеног живота не би било без матице, краљице реда и суверена свих посебних воља. Кошница оличава принцип монархизма, једноначелности.

3.
Најмање се заједница људи, било која и било каква, да замислити без вођа. Чак и механички, простозбирни, бројни слојави
људи на подлози голих интереса почивају на вођству. Утолико пре заједнице, у којих је организационо начело једна идеја или један идеал. И крајњи индивидуализам демократије и крајњи колективизам комунизма, начелних противника идеје вођства, практично су искључиво живели и постојали на основама строгог вођства (цезари-
зам партијских вођа!). А најпре се изнад свега народна заједница заснива на начелу вођства. Ништа није тако многоструко хијерархијски и целински прошивено као народ. И никоме и ничему није као народу потребан вођ као врховни претставник, заступник и руковођ народне воље, народне свести и народне судбине.

4.
Нашем народу блиска је увек била идеја вођвста. Кроз целу историју. Свака епоха у нас је била у знаку једног вође. Од Светог Саве до данашњег дана. Кад није било истакнутих личности, за које би народ као грозд о чокот обиснуо, народ је стварао измишљене хероје — вође. Такав је био Раде Неимар. Такав народни гуслар. У личности Краљевића Марка има тих елемената измаштаних. Ако није било стварних народних јунака, народ је свој идеал о њима уобразиљом везао. Нарочито у данима тешким и претешким народ се збирао и збијао у збег и збор, тражећи жива средишта и стожере: вожде. Њима је онда поверавао мисије спасења и избављења. Њима се потпуно предавао. Што би у данима своје славе народ себи дозвољавао: грају и јеку многих, безбригу и жагор панађура, хумор Мића, Кића м Ћоса, није дозвољавао у данима крста и Косова. И те невоље и страдања упућивали су га на мудрост повезивања и уснопљавања свих енергија у једној изабраној личности. Ми смо све то знали и знамо: тај васељенски закон воћства, тај закон хијерархије о организованости у сваком слоју бића, ту неизбежност једноначелне постојаности у свем постојећем, ту неминовност сваке заједнице. Знали смо да је то вођство судбина, суштина и смисао сваког народа. А нарочито нашег. Изузетно у данима апокалиптичким, у данима нашим. Зато смо свесно и одлучно у нашим политичким схватањима и уверењима неговали мисао и култ вођа и вођства. У убеђењу, наравно, да тако следимо закону бића, закону наше народно-историјске судбине. Нарочито закону збега и збора народа у апокалиптичком раздобљу и отуда проистекле јарке свести о нужности вођа. Данас то чинимо више него икад. Чинимо и апелујемо на следбеништво.


Др. Диммтрије Најдановнћ

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.