СРБИЈА ПРОТИВ БЕЗБОЖНИКА

Никада се српски народ, од свога доласка на Балканско Полуострво није налазио у тежој ситуацији, под страшнијим игом (јармом) него данас, у ове дане. Једна незапамћена издаја од стране Англоамериканаца и Совјета, насилно је бацила овај народ, његову земљу, све његове светиње, богату традицију у руке комунистичке власти која ношена марксистичком науком и њеним погледом на свет и живот, тежи да од српског народа створи духовну и материјалну пустош.

Страшно време и мучни дани. Крик, јаук и протест Срба на далеко се чује, а борба почета од давно, опет свом силом бесни и крв се пролива на све стране. Овде се нису сукобили два непријатеља, два народа са територијалним захтевима, не, овде су се ухватили у коштац два љута противника која немају ничега заједничког у духу, у схватању морала и животних вредности.

Са једне стране стоји светосавље у коме су оличене све одлике српског народа: вера у Бога, и косовска традиција, и култ породице, и јединство нације. – С друге стране стоји марксизам, као негатор свега што је Србе народом чинило, држало и одржало. Немилосрдно је марксизам ударио и по небу и по земљи, да поруши и неповратно уништи оно што су све генерације српске до дана данашњега великим и неприкосновеним сматрале и као светињу чувале.

Једном речју св. Сава и његово огромно дело: његова духовна чеда, његов рукосад, дух његов којим се надахњује  српски народ пуних седам векова, супротставља се Јеврејину Карлу Марксу, странцу по крви, раси и моралу – странцу над странцима.

Није тешко погодити ко год познаје српски народ, коме ће се приволети. Он је сав, свом својом душом и целим својим бићем као увек уз Саву Немањића, јер цела прошлост наша, од када  смо за себе сазнали, сви изрази наше душе демантују комунистичку науку и речито говоре да јој места на српском тлу нема.

Зато је Србин, без обзира на свој положај и способности, устао једнако као једна човек, да се заштити од комунистичке најезде: устао је богаташ и сиромах, млади и стари, сељак и грађанин, јер се сви који су озарени богатим духом св. Саве, једнако осећају погођени.

Велики народни геније осетио је сву ругобу, пустош, туђинштину, бездушност марксизма. Осетио је он да марксизам не ствара, него руши створено и то путем насиља, крви и суза. Не у име благог препорода и обнове, него у име насилничке револуције.

Свети Сава није био револуционар нити бунтовник, па је ипак без насиља и крви створио дело од кога су живели векови. Он је, како је лепо речено, на народну диљину, накалемио гранчице хришћанске питомине, да се сокови слију у једно стабло. Отуда је цело наше биће везано за св. Саву и као из једног великог и разноликог расадника Србин је одатле узимао снагу за сва велика дела и прегнућа. Свети Сава дао је програм, не само верски и црквени, него просветни, државни, политички, књижевни.

Народна традиција говори да је св. Сава целу српску земљу проходио и безброј поука и успомена оставио. Тако је његов снажни геније унакрст спојио и духовно повезао свој род, одредивши му пут којим је српски народ корачао сигурно и кроз славу и кроз патње и никада га није тај пут преварио. СВЕТОСАВЉЕ ЈЕ СРБИМА БИЛО НАЈМОЋНИЈЕ ОРУЖЈЕ И НЈЈАЧИ ЗАШТИТНИК ПРИТИВ ЗЛОТВОРА И НЕПРИЈАТЕЉА. Оно је дало мученике за веру Христову, оно је одушевљавало и умудривало војсковође и државнике, оно је давало пример целоме народу да не клоне духом и не изгуби свој правац и своје назначење.

И данас као кроз минулих седамсто година светосавље је борбено и одбрамбено и стоји као најснажније оружје у борби с безбожничким комунизмом, стоји као светлост према мраку, као анђео према сатани. Као безброј пута у историји, Србин ће и овога пута победити и отерати са огњишта милог кугу, какву земља српска видела није и запамтила није. Отераће безбожнике својом побожношћу, бескућнике својим домаћинством, скитнице белосветске својом радиношћу и вредношћу, насилнике својим јунаштвом и храброшћу, безобразнике и разбојнике својим карактером и поштењем. Тако је то увек било у овоме свету: неправди и нељудима је за малена царство.

Можда има народа који могу дозволити, да пану под жрваљ марксизма, те да изгубе свој лик и облик и буду самљевени и умртвљени. Српски народ је другачијег карактера. Његов понос, његова самосвојност се бунила и против мањега и безопаснијега новачења које није долазило од њега самога, које се није слагало са светосавском науком, са позитивним богатством народне душе.

А народна душа Србинова није клонула, нити је овоме појасу додељена та улога – да буде проклет и уклет те да расчисти са својом славном прошлошћу. Није хвала Богу то време данас наступило. Светосавље је данас снажно, силно и моћно као увек од свога постанка.

Никакве невоље, тешкоће, догађаји и разни сиренски гласови нису Србина могли скренути са пута светосавља, ни учинити један час да заборави основне законе своје и преда се слепо и послушно у канџе безобзирног марксизма.

Светосавска наука, а то ће рећи етичко схватање српског народа даје и данас као и увек „све за образ, а образ ни зашта“. Никаква материјална блага не могу надокнадити изгубљену душу. У човеку постоји нешто што је веће и идеалније од јела и пића.

Ево зашто борба наша против комунизма (а то је код других редак случај) носи, не материјални, нити територијални или политички карактер, него претежно – а можда и једино – духовни карактер. Одбрана светосавља, одбрана свега што је у њему садржано, одбрана старих задужбина лепих српских манастира, одбрана крсне славе  и Божића и безброј светиња и обичаја. Ето, зашто је ропство под комунистима Србин окарактерисао као најцрњи период својих страдања и за то не слуша ничији глас, па макар то долазио од његовог Краља, да промени свој став, јер он даје своју крв ради своје вере и онда се не боји ни клетве ни прекора. Онде где обитава велики дух св. Саве и где се налазе велике његове творевине нема месту Карлу Марксу. Оба заједно не могу. Уљез или домаћин поставља се питање. Српски народ показује довољно отпорности и херојске снаге да истера уљеза и очисти своју свету земљу, да је погана нога не каља.

Влајко Влаховић, НАША БОРБА, 3. мај 1945.