петак, 04. новембар 2016.

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ФРАНЦУСКУ РЕВОЛУЦИЈУ


Од БРПАБ: Нашим читаоцима представљамо одличну историјску анализу Француске револуције из угла православног хришћанина, написану као осврт на безумну прославу њене двестоте годишњице (1789 - 1989), из пера игумана Луке Џорданвилског 
(Руска Загранична Црква)

14. јули 1989. је био врхунац званичне прославе двестоте годишњице Француске револуције. Ако се узмy у обзир нашироко извештавање медија о том догађају, многи председници држава који су били присутни на прослави, невероватна сума новца која је потрошена на разне свечаности и споменике направљене да обележе ту прилику, стекао би се утисак да је Француска револуција била догађај вредан све те пажње. Да ли ми то можемо узети тако здраво за готово? Можемо ли и ми без оклевања да се прикључимо Французима у прослави њихове револуције? Или постоје и историјски догађаји, осим оних који су величани на свечаностима прошлог лета, који могу да учине да застанемо, који могу да нас импресионирају на супротан начин?

            Француска револуција је постала део свакодневног живота. Свака образована особа зна нешто о том догађају. Један писац је написао: „ Француска револуција је постала модерна басна написана и поново написана за људе који мисле да већ знају целу причу.“ (1) Уобичајено мишљење је овакво: постојала је зла влада којом је управљао краљ тиранин који је угњетавао сиромашне, недужне људе. Људи су се побунили и створили своју властиту, бољу владу. Детаљи којих се сећамо су речи: „слобода, једнакост, братство,“ слике гиљотине, имена Волтера (Voltaire), Робеспјера (Robespierre). Други можда имају развијенију идеју о историји и догађајима током револуције, иако вероватно утисак остаје исти: нешто лоше је замењено нечим бољим. Друга ствар које се сећамо је осећај неизбежности који преовладава нашим осећањима о томе свему. Догодило се јер је морало да се догоди. Пре него наставимо, можда би било корисно подсетити се речи писца Малкома Магриџа (Malcom Muggeridge) из његовог есеја „Краљевство не од овога света.“ Он пише „Историја је на крају само прослављена сапуница коју су режирали и произвели они у победничком табору.“(2) Наши утисци о Француској револуцији су нам нажалост пренесени управо од оних људи чији ставови и погледи су гарантовани тзв. успехом револуције.
            Детаљнија анализа ових догађаја открила би слику која би се могла описати речима бившег саветника градоначелника Париза, филозофа Жан Мари Беноа (Jean-Marie Benoist), који је рекао: „Двестота годишњица  је више прилика за жаљење него за прославу“  и речима историчара са Сорбоне, Пјера Шонуа (Pierre Chaunu), „зашто бисмо прослављали неуспех?“ (3) У ствари, поштена оцена револуције наводи нас на закључак да њен циљ није био да се замени нешто лоше нечим добрим, већ да се уништи нешто добро. Савременик револуције, игуман Баруел (Barruel) написао је: „Циљ завере је био да уништи све трагове цркава и људи који обожавају Оснивача хришћанске религије.“ (4) Постоји много ствари које подржавају ове закључке.
            Каква је била Француска пре револуције, и како се разликовала од уобичајених представа које су нам пренели „победници“ који пишу историју? Мноштво сељака у Француској пре револуције остало је мање-више исто вековима. Суморна слика коју нам описују неки историчари, који су писали у корист револуције, о екстремном сиромаштву које је донела тиранија племства је фантазија. Томас Џеферсон [Thomas Jefferson] је писао Лафајету [Lafayette] 1787. год. „Било ми је драго да видим мањи степен беде међу људима него што сам очекивао. Уопште, они су добро обучени, имају доста хране, додуше не и животиња, али поврћа да, што је такође здраво.“ Још један извештај од једног Енглеза из 1789. каже: „Видели смо мало људи ниже класе у ритама, доколици и беди. Како смо склони чудним предрасудама о странцима! Како свака земља и сваки народ које смо видели од како смо напустили Француску тону у поређењу са том живахном земљом!“ Иако има неких примера који би могли подржати негативан поглед, стваран проблем сељака нису толико њихови животни услови већ њихова психологија. По навици су спори да прихвате промене и везани су за своје старе, примитивне начине. Луј XVI и његови министри су били свесни проблема и покренули су реформе, и политичке и агрикултурне. Због вековних обичаја и тврдоглавости, реформе нису могле одмах постићи резултате. Вође револуције су сањале да брзо умање проблем побуном и масовним истребљењем земљопоседника.  Али, у ствари, није било тренутних промена због револуције. Иронично је такође приметити да није уништење племства већ постепено усвајање побољшања, које је развила виша класа, имало за резултат бољу судбину сељака. Спорадичне глади, ратови, куге, лош род, и болести, то су биле ствари које су утицале на живот сељака. Револуција нема ништа са променама у овим подручјима, нити је могла имати.
            Друга социјална група која је важна да се помене су градски људи. Било је отприлике 4-5 милиона Француза који су живели у градовима пре револуције. Они су укључивали службенике, свештенике, судије, трговце, занатлије, уметнике, богаташе, племиће и обичне грађане, просјаке, луталице, војнике, морнаре и слуге. Положај свештенства је посебно интересантан за нас јер су они представљали хришћанску заједницу и били су посебно мета револуционара. У свом извештавању о револуцији, историја често потцењује или клевеће свештенство. Присуство свештенства се јако осећало у француском друштву. Оно не само да је имало позиције међу владајућим слојем, власницима некретнина и послодавцима, већ, што је најважније, међу групама које су пазиле на цркве, школе, болнице, сиротишта, сиромашне куће, и манастире. Свештенство је такође било одбачено као привилегована класа и осуђено због тога. Ова привилегија се тицала само њиховог законског статуса и мало је имала везе са њиховим социјалним и економским статусом, који је врло варирао. Многи градови у Француској су ојачани присуством свештенства где је оно доминирало, као на пример Нормандијски град Баје [Bayeux] који је са само 9,000 становника имао ни мање ни више него 14 парохијских цркава, три реда монаха, и четири реда монахиња... Хришћанска браћа су водила школу за дечаке, а Урсулине [ред монахиња у Римокатоличкој цркви посвећен образовању девојчица] школу за девојчице. Сестре су водиле кућу за даме у невољи, сиротиште и болницу. Све заједно, свештенство је запошљавало око 120 домаћих слугу, неколико стотина жена и девојака у установи за прављење чипке, правног стручњака за феудално право, два судска извршитеља, осам порезника, једног архивара, неколико службеника, звонаре, гробаре, црквењаке, сајџије, књиговесце, јувелире, занатлије (за прављење намештаја, воштаних свећа,) и имало је потребан новац за црквене литије, црквене скупштине, и вечере. Укратко, свештенство је било главна потпора и кичма тог малог нормандијског градића, и људи су много жалили његово осипање током Француске револуције (5). Слична слика се понавља у многим деловима Француске, у другим градовима који су имали већи или мањи проценат свештенства и у складу с тим процентом имали користи од његовог присуства.
            Што се тиче морала свештенства, Едмунд Бурк  (Edmund Burke) је писао 1773. год. да иако је пронашао неколико црквених великодостојника кривих за похлепу, већина га је импресионирала својом ученошћу и интегритетом. Сам Бурк није био неко ко би превидео грешке, тако да му се може веровати када пише: „Може се уопштено рећи да су пороци који су заразили цело тело свештенства током 16. века ишчезли до 18. века. Упркос закону о целибату, сеоски свештеници су по правилу били морални, аскетски, врлински људи.“ (6). Залуђеност светском филозофијом је била та која је у многим случајевима водила до неверовања, што је уништило свештенство и учинило га подложним револуционарним утицајима. То није била само опасност по душе свештенства већ је учинило много да шокира народ и краља који није могао толерисати чак ни назнаке либерализма у свештенству око њега.
            Још једна социјална група, трговачка класа, била је одговорна за велики раст трговине који је био карактеристичан за Француску 18. века. Интелигентни, вешти трговци шећером и тканином створили су многа богатства. Ауторитет у том пољу, Т.Ј. Маркович (T.J. Markovich) је запазио: „У 17. и 18. веку, Француска је била највећа индустријска сила на свету.“(7). „Зато је човек збуњен кад помисли, као што би га данашње прославе навеле да верује, да је револуција била тако неопходна за Француску. Сељаци и градски људи који би могли да се сврстају у сиромашне су увек били сиромашни и мање или више бунтовни, али они нису били организовани за побуну ни на који начин,  није било посебне средње или више класе која је тежила да револуцијом преузме контролу. Свештенство је имало мало шта да добије приступањем покрету који се много пута изнова доказао као анти-хришћански. Конзервативно племство и краљ нису се уротили против себе самих.  Потребан је још ближи поглед на предреволуционарну Француску да би се открили разлози за револуцију која је довела до таквог насиља и безбожности без преседана, а чија годишњица је прослављена у толиком сјају и раскоши.
            Ширење лукавих идеја играло је велику улогу у формирању јавног мњења и припреми терена за револуцију.  Ера просветитељства је родила револуцију.  У Француској, ту еру су представљали писци названи филозофима, посебно Волтер (Voltaire), Дидро (Diderot), Далмбер  (d’Alembert), Русо (Rousseau), и други. Највећи допринос ових писаца је била огромна Енциклопедија. Један од циљева овог рада је био да се створи „нова природна моралност као алтернатива преовлађујућој хришћанској моралности.“ (8) Хришћански писци су увек осуђивали као велико зло замењивање Божијих закона било којим другим законима. Ширење ових идеја имало је катастрофалне последице по Француску. Иако с правом не можемо директно повезати филозофе и њихово замењивање Хришћанства Разумом са насиљем употребљеним против вере и Цркве у Француској, они сигурно јесу допринели слому народног моралног отпора, који би их у бољим временима ојачао у одбрани њихове вере.
            Русо [Rousseau], један од најутицајнијих писаца 18. века, видео је религију из чисто практичног угла. За њега, религија би могла бити од користи појединцу и држави само ако би била од помоћи у стварању моралног понашања код човека. Осим тог прагматичног приступа, Русо [Rousseau]  је одбацио све друго што његово људско расуђивање није могло разумети. За Русоа, ако хришћанин ....“схвати своју теологију озбиљно, усредсреди своју пажњу на загробни живот и посвети мало пажње овом животу, он је лош грађанин. Такав хришћанин је индиферентан војник; он може да се бори за своју земљу, али само под сталним надзором и присилом; он не верује у вођење рата за државу јер је његова једина домовина Црква.“ (9) Тако су његови задивљени читаоци наведени да верују да би нова прогресивна држава била боља без традиционалног хришћанства. Његове идеје у вези са натприродним у Библији су биле одраз његовог скептицизма. Писао је: „ У давна времена, пророци су чинили да ватра падне са неба на њихову реч; данас деца чине то исто са комадићем стакла. Исус Навин је учинио да Сунце застане; свако ко прави календар може обећати исто тако што ће израчунати долазак помрачења Сунца. И као што су Европљани који су чинили таква чудеса међу дивљацима сматрани  боговима, тако и „чудеса“ из прошлости – чак и она Исусова – су можда само природни резултати лоше протумачени од стране народа као божанско уплитање у природни закон. Можда Лазар, кога је Христ васкрсао из мртвих, и није стварно био мртав (!) (10). Његово понашање, иако некад благонаклоно према хришћанству, је било толико испуњено фантазијама сумње да његови наивни читаоци нису имали другу алтернативу већ да постану гностици.  Уствари, овај рационални поглед на свет води према одбијању вере у целости.
            Волтер [Voltaire], још један чувени писац из тог периода, је добро познат по свом скептицизму и антихришћанским погледима. Волтер [Voltaire] је имао свој удео у стварању Француске револуције кроз слабљење поштовања интелектуалне класе за Цркву; он је сакупио у један глас све варијанте антихришћанске мисли; он им је дао већу снагу јасноћом, понављањем и довитљивошћу (!); за кратко време се чинило као да је срушио Храм у коме је одгајен. Филозофи су учинили да интелектуалне класе широм хришћанства пређу у пристојни деизам или тајни атеизам.“ (11) Писац Дидро [Diderot] кроз своју подршку Волтеру [Voltaire] и допринос Енциклопедији је помогао ширењу атеистичке пропаганде и либералне мисли. Извештаји кажу да је исти свештеник који је покушао да помири Волтера [Voltaire] са Црквом кроз покајање покушао да се искупи за свој неуспех тако што је покушао преобратити Дидроа [Diderot] док је лежао на самрти. Одговарајући на преклињања свештеника да се покаје, одговорио је; „Ја вас разумем, господине свештениче. Одбили сте да сахраните Волтера јер није веровао у божанство Сина. Па, кад ја умрем, могу ме сахранити где год хоће, али ја објављујем да не верујем ни у Оца ни у Светог Духа, нити иког из те Породице.“ (12)
            Без традиције и религије, није могло више бити силе која обуздава страсти народа. Сами филозофи су схватили опасности од народа без закона са онога света који би хи водили, “...да је индиферентност према вери, како год безазлена може бити код просвећеног и рационалног појединца, погубна за морал масе.“ (13) Ако су ти писци били свесни свог утицаја на народ, и признали да он може бити „фаталан,“ шта их је онда инспирисало да буду тако неопрезни? Не само религија, већ и монархија је страдала због њих. Филозофи су формирали неку врсту интернационалне партије која је само толерисала присуство краља и сматрала себе изнад свих. Нису се понашали као његови поданици већ као његови судије. По њиховом диктату, многи Французи, и остатак света, ће следити њихов пут у осуди краља. Њихови следбеници су били велики племићи, дворјани, богата буржоазија Париза и великих градова, и део свештенства. Имали су неодољиву жељу да владају земљом и у томе их није ограничавала стандардна моралност. Какву је улогу имао краљ у друштвеној структури Француске пре револуције? Пре његовог безумног и апсурдног смакнућа  (које је, мисле они који су учествовали ове године у прослави, било некако неизбежно, као да се морало догодити према неком природном закону), он је био не само шеф владе већ и душа Француске. Чак и они који нису наклоњени монарихији се слажу да је био добар. Волтер [Voltaire] је био принуђен да призна; „Све што је Луј учинио од како је ступио на престо учинило га је драгим Французима.“  Утисак о њему као о злом тиранину је чиста фантазија подстакнута од сензационалистичких, неозбиљних писаца. Иако Луј XVI није био православни хришћански монарх, био је миропомазани владар који је имао допуштење од Бога да влада Француском. Свети Синод Руске Православне Цркве, згађен понашањем Наполеона у Русији, објавио је: „Од тренутка када је француска нација, заведена демонским фантомом слободе, погазила Божије олтаре и збацила са престола Његовог миропомазаника, рука Божанске освете се надвила над тим народом.“ (14)  Само ако прихватимо Луја XVI као миропомазаног владара Француске можемо разумети његову позицију у правој перспективи. У очима народа, у римокатоличкој историји, а поготово у краљевом виђењу самог себе, он је био Богом дани владар Француске.
            Луј XVI је постао краљ по изненадној смрти свог деде. Иако је био одгајан за ту улогу, оне је ипак био несигуран у себе јер је имао само 19 година. Задатак пред њим је превазилазио сва његова искуства. Земља, иако имућна као водећа економска сила у Европи, је ипак имала велики дуг.  Иако је владин апарат проверавао активности племства, оно је деловало непријатељски кроз локалне паралементе. Један озбиљан проблем за младог краља била је и Црква. И Црква је нажалост страдала од напада филозофа. Неки од водећих свештеника су били заљубљени у Волтера [Voltaire] и енциклопедисте. Ова залуделост се огледала у њиховим проповедима и понашању. Краљ је међутим увек доносио суд на основу својих личних религиозних убеђења када је доносио одлуке које би утицале на живот Цркве, иако је био често фрустриран у својим најбољим намерама.
            Луј XVI је био добро познат по својој љубави према раду. Понекад је долазио на састанке са својим министрима тако растројен од дугих часова читања као да је био опијен, што наравно није био случај, био је просто исцрпљен. Веровао је да се добар посао може урадити само са људима које волимо, па је покушао да се односи према свим својим министрима као према пријатељима. Нажалост, његов идеализам нису делиле његови сарадници. Његов избор министара је одражавао његову проницљивост. Он није желео да ласка, као што је то био обичај, већ да пронађе квалификоване сараднике.
            Његова вера је била доминантна снага његовог живота, „његов дубок, скроман, редован религиозни живот био је његова основна потпора од које никад није одступио.“ (15) Када је објављено да је његов деда умро и да је он постао краљ, узвикнуо је: „Јасно је да је то Божија воља! Он је тако одлучио. Мени остаје само да заштитим веру којој треба велика заштита...“ (16) Његова вера је била видљива његовим поданицима поготово на његовом крунисању. Инсистирао је да све буде урађено у складу са традицијом у краљевској катедрали у Реиму (Rheims), иако су савремени модернисти желели да служба буде промењена и одржана у Паризу. Стварна церемонија је трајала шест часова. Писао је свом саветнику Морпа (Maurepas) из Реима након службе: „Једино је право да радим за срећу људи који доприносе мојој срећи. Кренућу да радим тако.“ (17) Укупан ефекат крунисања сумирао је историчар, биограф, Феј (Fay):
            „За Луја, сама основа, основни покретач његовог живота као краља, лежи у његовој заједници са Богом. Крунисање му је дало средства да поднесе велики терет краљевања без да буде савладан или уплашен њиме. Свако ко га је видео како узима причешће или додирује преко 2,000 људи болесних од туберкулозе костију и зглобова (веровало се да их ново-помазани краљ може излечити својим облагодаћеним додиром) разуме да је за Луја XVI Христос био непосредна реалност, лична колико и апсолутна чињеница. Божанско присуство је њему било тако јасно да га је сачувало од свих врста нетрпељивости и неспокојства.“ (18)
            Његов избор Сен Жермена [Saint-Germain] за министра који ће реорганизовати и ојачати војску показује његову жељу да изнесе питање религије у средиште његових планова за француску војску. Сен Жермен [Saint-Germain] је образован од језуита и био је неизмерно побожан. Био је мотивисан сном да изгради војску од добрих хришћана. Његова жеља је била да сви официри верују у Бога, имају осећај дужности и поштовање за живот. Стога је, са краљевим допуштењем, реорганизовао религиозни живот војске установљавајући школу где би капелан имао највећи утицај на морал. Као сараднике одабрао је језуите који у то време нису делили либералне погледе помодних игумана или свештеника који су прешли на страну филозофа. Сен Жермен [Saint-Germain] је тако насилно oклеветан и прогоњен да су сви његови планови одбијени. Био је принуђен да поднесе оставку. Краљ је имао обичај да се консултује са својим министрима и саветницима, и није се одао тиранском деспотизму као што је често представљан; стога је врло нерадо прихаватио оставку, али ипак радије него да изазове министарску кризy. Чак су и Енглези, који су имали мало симпатија за Французе, нарочито после њихове војне подршке америчкој револуцији, без које колоније никад не би извојевале независност (да би помогао Америчке колонисте, краљ је доделио две трећине буџета, три милијарде ливри, што је био главни разлог за државни дуг), били принуђени да признају у својим таблоидима, Енглески Шпијун (The English Spy) и Лондонска хроника (The London Chronicle) да иако је Луј био мало немаран што се тиче изгледа и није марио за моду, он „.....је био религиозан, богобојажљив, и интелигентан; такође је имао општу жељу да промовише опште добро, што је било немогуће да му било ко оспори.“ (19)
            Краљев хришћански дух прожимао је све његове политичке одлуке. Није било ништа необично за њега да да огромне суме новца за сиромашне у време глади. Новине Паризијaн (Parisians) су писале: „На вашу славу веће светло пада кад вашом руком сиромашни се греју и хране.“ (20). Скресао је непотребне трошкове, повећао порезе, скресао издатке свог домаћинства, и одбио да даје нове бенефиције током целе године у времену природних катастрофа. Када је требало предузети чврсте мере против сељака пљачкаша, говорио је својим саветницима: „Морамо им помоћи да живе, а не да их убијамо. Нека им се дају законита средства.  То је најбољи начин да одустану од злочина.“ (21) Страни дипломата је приметио 1783.год.: „Краљ Француске је бистар и има дивно срце; веома радо прихвати све што му се чини да ће бити корисно за народ.“ Принц Хенри од Пруске се сложио: „Овај принц има добро расуђивање и племенитост.“ (22) Чувар Печата, Игуман Верија (Veri) је записао: „Не може постојати ни најмања сумња да ли је краљ лицемеран....његово срце је нежно и самилосно...он је чврст и смео....бојазан и страх не утичу ни на који начин на његове одлуке.“ (23). Иако су многе популарне личности међу племством биле озлоглашене због своје неморалности, интрига, залуђености тајним друштвима које је осудила Црква, и чак сатанизмом, Луј је покушавао да држи на оку оне блиске њему колико је то било могуће да би избегао скандале. „Укратко, Луј XVI је служио Богу у време када је ђаво био у моди.“ (24)
            Невоље су почеле када је краљ сугерисао реформе 1786-1787 како би спречио државни банкрот. Оне су укључивале порез на сву земљишну имовину, укључујући и ону која припада племству и свештенству, и успостављање провинцијских скупштина. Сазвана је скупштина истакнутих људи, али су реформе које су њих највише погађале одбијене. Почела је да се ствара завера против краљевих економских мера, јер нико није желео да угрози свој положај. Општа скупштина је сазвана 1. маја 1789.год. а обичан народ је био двоструко представљен. Ово је дало времена непријатељима Француске да се организују. Међу њима су били краљев рођак и директни противник, војвода од Орлеана (Duc D’Orleans), вођа француских масона, заједно са својим многобројним пријатељима и запосленима. Војвода од Орлеана (Duc D’Orleans) је скупио 30 одабраних људи око себе и почео подмуклу, тајну активност растурајући памфлете против владе и подржавајући побуне. У исто време, краљева влада је била вољна да призна јавно мњење и одговори му на разуман начин, за разлику од револуционара, и касније Наполеона, који су користили бруталну силу. Луј XVI није хапсио, мучио, вршио погубљења или масовна убиства да би постигао своје циљеве.  Његова намера је била да предводи јавно мњење, не да га скрши.  Нажалост, када је састанак Опште скупштине напокон одржан, анти-владини елементи, инспирисани тридесеторицом око Д'Орлеана (D’Orleans), тежили су да подстакну побуну стварајући поделе међу члановима различитих класа. Краљ је одлучио да пресуди тако што се он позабавио проблемима на краљевској седници. Одредио је паузу до 23. јуна када је намеравао да се поново састане са њима. Трећа класа (обичан народ) је сматрала да је ово увреда за њихову снагу и наставили су да се састају на оближњем тениском игралишту, док, како су се заклели, не донесу устав. Као што је и обећао, краљ се састао са представницима 23. јуна и рекао им да ако не престану са њиховим бунтовничким свађама он ће сам установити неопходне реформе. Његов предлог  би у ствари створио „.....уставни систем, грађанске слободе и национално јединство, што би било заједничко наслеђе монарха и нације.“(25) Након четири дана непрестаних расправа, племићи и свештенство су се удружили са трећом класом (обичним народом), формирајући Конститивну народну скупштину, коју је признао краљ. 14. јула је објављено Народној скупштини да је руља заузела тврђаву Бастиљу у Паризу. Уобичајено мишљење је да је то био славан моменат који симболизује почетак револуције и крај тираније. Шта је била инспирација за овај акт побуне? Гласине су се шириле да су краљеве трупе напредовале према главном граду са намером да нападну становнике топовима. У ствари, трупе су већ  биле тамо стациониране због немира које су подстицали Орлеановци. Њихов циљ је био да униште тренутни систем власти и замене га уставном монархијом на челу са војводом од Орлеана (Duc D’Orleans). Револуционар Мирабо (Mirabeau) ускомешао је Народну скупштину својим  захтевом за уклањање трупа. Краљ је са правом одбио да их уклони, говорећи: „Једна од мојих главних дужности је да чувам јавну сигурност. То су мотиви који су ме навели да скупим трупе око Париза, а ви (делегати који су му послати) можете уверити Општу скупштину да је њихова намера да сузбију или боље одврате такве нереде, да проведу закон, чак и да осигурају и заштите слободу која би требало да влада на вашим заседањима....Само злонамерна особа би могла завести мој народ у вези са правим мотивима за ове мере предострожности које сам предузео.“ (26) У Паризу је формирана милиција од 48,000 људи са циљем да заштити грађане од демонстраната. Ти исти демонстранти су раширили горе наведене гласине и успели да алармирају цео народ. Руља, састављена од обичних грађана и демонстраната, је била под утиском да се у тврђави можда држе затвореници, и, што је још важније за њих, ту је било складиште муниције. У рано јутро 14. јула, руља је већ опљачкала Палату инвалида и однела 32,000 пушака и сада се упутила према Бастиљи, под утиском да им треба оружје за њихову одбрану. Руља се могла растерати употребом топова али осетљиви командир Бастиље, гувернер д Лонеј (de Launay) то неће  ни разматрати, јер је био истог мишљења као и краљ, да је непотребно и неморално користити такву силу. Не пруживши скоро никакав отпор, предао се, након чега је био извучен напоље  и заклан. Његова глава натакнута на колац је ношена по Паризу. Руља је нашла седам затвореника унутра, двојица од којих су били лудаци,  луди пре него што су били затворени. Чудно је запазити да су двојица затвореника (нормалних) покушали да спасу једног од затворских службеника од демонстраната зато што је показао  према њима изузетну љубазност док су били затворени.  Дивљаци из руље су изболи ножевима и исекли секирама бивше затворенике, остављајући их полумртве. Службеник је био искидан на комаде. Касније су револуционари погубили осам бивших затвореника из Бастиље  на гиљотини а двојицу стрељали . Мит о затвору пуном неправедно осуђених затвореника који живе у ужасним тамницама је распршен када су демонстранти упали унутра. Услови у затвору су били значајно побољшани крајем 18. века. Све собе су имале прозоре, добре кревете, пећи, постојала је библиотека и центар за рекреацију који су били доступни затвореницима. Побољшања су резултат напора које су чинили Луј XVI и његов деда. Чак је постојао план да се сруши цела грађевина и подигне споменик краљу реформатору, Лују XVI, „Спасу јавних слобода“. Тако је, тврде неки историчари, званично почела револуција. Насупрот „сапуница“ верзије догађаја који се сада славе као Дан Бастиље, у реалности видимо како је све то осредње и неславно било: обичан неспоразум праћен непотребним крвопролићем. Побуњенци су преварени и плаћени, као што извештава историчар Лфебвр (Lefebvre). Зна се да је неколико људи делило новац војницима или да су платили јулске устанке. Нема сумње да су агенти војводе од Орлеана (Duc d’Orleans) то урадили.“ (27) Једини победници су били починиоци анархије чији успех је тек требао да се догоди. “Догађаји од 14. јула утицали су на теоретичаре насилне револуције,  а не обратно. Једном када је револуција постала насилна, појавила се доктрина да је морала да буде таква.“ (28)
                                                           
Закључак

Током заузимања Бастиље, Народна Скупштина је наставила да се састаје и формулише нове законе за уставну Француску. За нас је од посебног интереса рад парламентарног Црквеног одбора. Резултати његове политике требали су да створе критичну поделу у земљи  и они указују на анти-хришћанско понашање које је преовладавало међу представницима. Њихов далекосежни рушилачки утицај на друштво се реализује тек сада у пост-хришћанској цивилизацији 20. века где се насиље, комбиновано са идеологијом коришћеном као оружје против хришћанства,   тако успешно користи. Одлучено је да се конфискује или „национализује“ сва имовина Римокатоличке цркве, као што је урађено у Совјетском Савезу у 20. веку. У октобру 1789. одлучено је да сви монаси и монахиње треба да буду ослобођени својих завета, а да манастири треба да буду распуштени. Касније је написан Грађански Устав и свештеници су требали да дају заклетву лојалности држави. Папа и страно мишљење су касније одбацили заклетву и тако је Црква у Француској подељена и бачена у метеж.
            Иако су одлуке Скупштине у вези са Црквом биле антагонистичне и бескомпромисне, став према старом режиму, посебно монархији, остао је конзервативан и Скупштина је подржавала монархију. Новоформулисани Устав гарантовао је наставак постојања монархије и није никад намеравао да је уништи. Текст Устава обилује  фразама као што су „влада је монархистичка“, „....личност краља је неповредива и света,“ „краљевство је једно и недељиво,“ итд....Током две године, до 1792. год. владин правац је остао умерен, иако је револуционарни покрет настављен у Паризу, у унутрашњости, и међу неким представницима у Скупштини.
            Револуционари, које су организовали Орлеанци, узнемирили су народ нечим што ће добити име „велики страх“. Ово је постигнуто ширењем гласина по градовима и селима да масивне трупе страних разбојника само што нису стигле и масакрирале народ (како би зауставиле револуцију). Циљ овог потеза је био да створи панику међу сељацима и атмосферу отпора, и план је био успешан. Сељаци су преварени да верују да је краљ лично желео да племство буде истребљено, а фиктивна наредба се ширила којом се позива, у име краља, на уништење свих племићких двораца. Када сељаци нису одговорили како је очекивано, унајмљени бандити су им претили, присиљавајући их на побуну. Тако су немири избили у целој земљи, а њихов циљ је био да се  ликвидира свако противљење тоталној револуцији против старог режима. Током ове владавине терора, многе милосрдне, лојалне слуге народа су истребљене. Министар Ролан (Roland) је рекао: „1789.год., заведени људи су дозволили да буду претворени у бесну масу и да жртвују људе који су их хранили.“(29) Народна Скупштина је обавештена о устанку, али револуционарни елементи међу представницим су спречили било какву акцију. Револуционар Мирабо (Mirabeau) је коментарисао: „Нација мора имати жртве!“ Тако, поново, оно о чему многи историчари извештавају као о народном револту, у реалности је било инспирисано неколицином насилних људи. Путник из тог времена је приметио: „....Тако је то у револуцији, једна битанга пише а стотине хиљада будала верују.“ (30)
            Гледано са позитивне стране, реформе које су проводили краљ, племство и свештенство, настављене су у Народној скупштини. Популарност краља и задовољство представника због сарадње племства и свештенства свакодневно су расли. Луј XVI је добио ново име, „Онај који је поново успоставио франуску слободу“. За оне који су желели револуцију, прогрес и стабилност се нису могли толерисати и зато су нашли питање око којег ће се расправљати: краљево право на вето. Краљевски вето је стара привилегија коју је народ дао краљу. Ову повластицу је подржавала и Народна скупштина, али није била добро примљена од субверзивних Ореланаца, и поново народ је наведен на панику. Незнање народа о правој природи тога питања је било скоро комично. Тако су размишљали: „Знате ли шта је то Вето“? Пропагандисти су викали, „Слушајте сада. Одете кући, жена вам је спремила вечеру, а онда краљ каже вето и ви не добијете ништа за јело!“ Други су питали: „Ко је он, тај Вето? Шта је урадио, тај побуњеник Вето“? (31) Таква избезумљеност је расла у Паризу, да је организован марш на Версај  како би се краљ и његова породица силом довели у главни град. Први покушај је пропао јер је био осујећен од Лафајета (Lafayette) и Националне гарде, али други покушај, који је нарастао из немира због хлеба, је успео. Руља је стигла у Версај [Versailles], уследили су нереди, и скоро да је део избезумљене масе успео да убије чланове краљевске породице 6. октобра. Краљ је одлучио да је најпогодније решење да се врати са народом. Када је гомила напокон стигла, војвода од Орлеана се суочио са Лафајетом (Lafayette). Он је недавно схватио праву природу војводине улоге у последњем револту, улоге коју је имао у скором убиству краљевске породице и масакру краљевске гарде. Војвода од Орлеана (Duc D’Orleans) је прогнан у Енглеску, а истрага је проведена и направљен је извештај на 570 страна који доказује да су Орлеанци организовали последњи устанак. На несрећу, из страха да ће изгубити контролу над револуцијом и из личних интереса, Народна Скупштина је одбила да осуди заверенике. Коментаришући ругање правди које је извела Народна скупштина ослобађајући од одговорности војводу од Орлеана (Duc D’Orleans) и његове саучеснике, Едмунд Бурке (Edmund Burke) је написао: „Да ли овај тријумф треба да буде освећен на олтарима, да ли треба да га се сећамо са захвалношћу?....Никад не бих помислио да принц, чија су дела током целе његове владавине била серија уступака његовим поданицима...заслужује тако окрутан и понижавајући тријумф Париза....Дрхтим над слободом због таквог примера краљевима. Дрхтим над хуманошћу због некажњеног насиља најгорих међу људском расом.“(32)
            Година 1790. донела је са собом још спорадичних дела насиља. Војни конвој је спаљен и опљачкан у Паризу, порезници су линчовани у граду Безиеру (Beziers) а немири су избили у унутрашњости. Сила која је стајала иза револуције покушавала је да потпуно деморалише снаге реда и закона. Насиље и тероризам су спровођени идеолошки, користећи револуционарни мотив као изговор. (33).
            Година 1790. такође је донела поробљавање Цркве у Француској. Папа је именовао два бискупа да саветују краља у вези са Грађанским Уставом. Њихови савети су га довели у заблуду и под њиховим вођством, краљ је одобрио документ 28. јула. Народна Скупштина, пуна анти-црквених елемената, била је нестрпљива да је подвгне и порузи и контроли. 27. новембра, захтевали су да сви свештеници потпишу, без да чекају одобрење од Папе. Краљ је био свестан растућег непријатељства према Цркви и плашио се њеног потпуног поробљавања. Како би поправио ситуацију, покушао је да тражи помоћ у Француској и, ако је неопходно, кроз страну интервенцију. Раније те године, у јулу, краљ се званично заклео да ће одржати државни Устав.  Без обзира на то, он и његова породица су практично били држани као заробљеници под стражом Лафајета (Lafayette) у Паризу. Тако није требало да буде, јер је Устав гарантовао да „ је личност краља неповредива и света.“ Због растуће претње Цркви и ограничења његове личне слободе, био је принуђен да тражи помоћ на другој страни. Резултати ће бити катастрофални.
            Већина свештеника је одбила заклетву. Свештеници са мање интегритета, који нису били толико забринути за своје духовне слободе, преписали су своју савест на државу. Иако је ово створило поделу, позитиван резултат је био ефекат чистилишта. Часнији свештеници су одвојени од оних лакомислених. Они који нису потписали, били су лишени својих функција, цркава и грађанских права. Неколицина бискупа који су потписали, организовали су посебну Цркву која се заклела на лојалност држави. Ова акција, која је била независна од Рима, приморала је Папу да осуди и заклетву и принцип Револуције уопште, 13. априла 1791. Свештенство које није потписало заклетву лојалности држави морало је тајно да се сусреће са паством. Сељаци и радници су били подељени око питања  којим свештеницима се приклонити.
Влада је третирал не-заклете (свештенство које није потписало заклетву лојалности држави) као јавне непријатеље, и прогонила је и мирјане који су стали уз њих. Како би сачували своје позиције, свештенство које је потписало постало је милитантно на страни револуције. Краљ је био у дилеми коме треба да се исповеди пре светог причешћа, његов духовник је прешао у „заклете“. Краљ је писао свом новом духовнику:
            „Просудите сами из свог срца патњу које моје срце осећа због зла нанетог религији. То је најокрутнија од свих боли које ме погађају: све што је урађено против религије урађено је мимо мене, и ако Бог сматра да треба да ми да назад власт, можете бити сигурни да прво што ћу урадити је да укрепим Цркву и поново изградим уништену светињу....“ (34)
            Краљ је одлучио да не комуницира. Париз и Национална гарда су били свесни његовог конфликта и били су узнемирени његовим одбијањем да да пуну подршку револуцији. Његовим напорима, декрет је напокон донет у мају који је дозволио верску толеранцију. Не може а да се не запази  паралела између понашања револуционара према Цркви у Француској и комунистичких манипулација црквом у Русији.  У француској, бискуп је пронађен у лику Талејрана (Talleyrand) који је био бескурпулозан и довољно утицајан да се погађа у име владе. У Русији, таква особа је пронађена у лику Метрополита Сергија. Резултати су били идентични: Црква је стављена у подређен положај у односу на државу, а заклетве лојалности су захтеване у оба случаја. Француска је такође имала своје конзервативне исповеднике. Један такав свештеник је био чувени, бескомпромисни игуман Баруел (Barruel), који је писао: „Христови ученици нису Цезарови људи; ако треба да се објаве истине у Цркви, оне су истине Христових закона, и правила Јеванђеља.“ (35)
            Како је ситуација постајала све више таква да се није могла толерисати, краљ је планирао да побегне како би потражио помоћ. Ухваћен је и враћен у главни град како би био још више деградиран. Земља је била у хаосу. Народ је углавном био обесхрабрен револуцијом, а многи су осиромашили због незапослености која је била повезана са друштвеним немирима. Анархистички део револуционарног покрета, који је кренуо да избрише стари поредак без обрзира на уништавајући ефекат таквог индискриминаторског насиља по друштвени поредак, пореметио је целокупни индустријски систем и уништио пољопривреду. Артур Јанг (Arthur Young), путујући кроз Француску, приметио је: „без сумње било је француских сељака који су ликовали над спектаклом у којем је држава сравнила  сва велика краљева имања... они, међутим, нису предвидели да ће следећи на реду бити они; да ће принцип једнакости непогрешиво сравнити сву имовину.“ (36).  Како би спречио даљи распад земље, краљ је пристао да прихвати Устав без икаквих резерви.  Тако је успостављена уставна монархија 14. септембра, 1791. Претходно је краљ оклевао због противречности у Уставу. Народ је примио његову одлуку за дивљим ентузијазмом. Само су тајни револуционарни елементи били незадовољни, јер нису желели да виде ни краља нити Устав у Француској. Њихово незадовољство поставило је темеље за другу револуцију.
            Иако успешан у делимичном поробљавању свештенства и монархије, нови Устав ипак је гарантовао постојање оба. Како би их онда њихови непријатељи могли уништити и објавити безбожну социјалну државу? Одговор је био у преузимању контроле над владом.  Када је Уставотворна скупштина завршила свој рад, нова Законодавна скупштина је заузела њено место. Ни једном од бивших чланова није било дозвољено да буде у новој Скупштини на предлог Робеспјера [Robespierre]. Нови чланови су заузели места, а већина их је припадала Јакобинцима који су били раштркани широм Француске. Чланови овог клуба су названи Јакобинци јер су се сретали у Паризу у бившем доминиканском манастиру Св. Жака (Saint-Jacques) у улици истог имена. Клубови су били организовани широм Француске и утицали су на изборе за нову Скупштину. Шта је карактерисало те нове лидере? Димурие (Dumouriez) је назирао да су чудаци, бунтовна пискарала и подстрекачи изабрани да представљају нацију....“ (37) Почели су своје активности вређајући  краља. Када би он ушао, нису устајали нити скидали шешире, и одлучили су да га лише његове титуле. Поново су напали Цркву претећи свештенству које није потписало нову заклетву да потпишу нову заклетву или ће бити прогнани, али је краљ блокирао овај потез својим ветом цитиравши бившу клаузулу о толеранцији. Расположење је створено за коначан ударац старом режиму.
            Потребно је укратко анализирати разне фракције које су настале у влади како бисмо разумели њихову будућу улогу у револуцији. Једна група, Корделијери (Cordeliers) је била предвођена Маратом (Marat), Дантоном (Danton) и другима. Њихов програм су усмеравали Орлеанци, и тежио је ка анархији.  Друга друпа, Жирондинци (Girondins), које је предводио Брисо (Brussot), такође Орлеанац, желела је нову владајућу династију у Француској. Робеспјер (Robespierre) је сам формирао групу. Наводио је једну групу против друге како би сам преузео контролу. Ново насиље је избило: масакр стараца, жена и деце догодио се у граду Авињону (Avignon), и ништа није учињено да се побуњеници приведу правди јер је Скупштина била под њиховом контролом. Изгледало је као да је рат неизбежан.  Неки су мислили да су стране силе спремне да силом скрше револуцију и желели су да нападну први. Други су се надали да ако Француска буде освојена, освајачи би могли успоставити ред. Трећи су се пак надали да би општи неред проузрокован ратом могао помоћи њихову ствар додатном анархијом и да би могао обезбедити више власти насилним елементима у земљи. Аустријски цар је у ствари и претио ратом преко коалиције европских владара која је потписана у Пилницу (Pillnitz). Морамо приметити да су током револуционарног периода, а посебно након краљевог осујећеног бекства, масе обичног народа, племства и свештенства (укључујући и два краљева брата) напустиле Француску и створиле значајну силу емиграната. Желели су на сваки могући начин да успоставе ред у земљи и придружили су се војним јединицама стране подршке.  20. априла 1792.год. Француска је објавила рат Аустрији. У почетку су француски губици били велики, а свуда се сумњало у издају,  чак и у краљевској породици. Робеспјер (Robespierre) који је преокренуо свој став од антиратног ка ратном, чак је оптужио Лафајета  (Lafayette) да је издајник. До августа, ситуација је постала критична и цело становништво је мобилисано за одбрану.
            Клуб Јакобинаца је тежио своме циљу да свргне краља на једини могући начин, тако што ће збацити Законодавну скупштину, што су и онако планирали да учине. Фериер (Ferrieres) је извештавао: „Орлеанци и Жирондинци нису престајали да узбуњују народ против краља и краљице...руља унајмљених говорника свакодневно је декламовала клевете које је смислила та фракција....Луј XVI је представљен као Нерон, крвави монструм који жуди за убиствима и клањем.“ (38). Алармантно је приметити сличност између ситуације у Француској и револуције у Русији, јер је и Николај 2. такође био лажно оптужен да је „крволочан.“ Рат је у оба случаја коришћен да се сруши влада, и у оба случаја су краљице оптужене за издају. Чини се као да је историја унапред написана и замишљена на исти начин. Брисо (Brissot) је тражио, како је писао,  „могућност да постави замке за краља како би овај показао своју лошу веру и дослух са принчевима који су емигрирали.“ (39)
            Током ноћи 9. августа, 1792. год., револуционарна општина, која ће се касније назвати Париска комуна, коју су водили војвода од Орлеана (Duc D’Orleans), Мара (Marat), Робеспјер (Robespierre) и други, заменила је градоначелника Париза и подстакла напад на палату Тиљерије (Tuileries Palace), где је живела краљевска породица. Командиру националне гарде, Мандау (Mandat)  је суђено и одмах је погубљен. Краљ и породица су се предали Националној гарди како би се спасили од руље. Историчари су приметили да „револуција од 10. августа није била спонтани устанак огорчених људи. Напад на владине институције, суд и Законодавну скупштину је био планиран и отворено припреман од стране лидера клубова (и) народних друштава...“ (40) Краљ и његова породица су 14 сати били смештени у стенографовој кабини у Народној Скупштини јер је примећено да чланови не би могли отворено дискутовати у складу са Уставом у присуству суверена. Намерно су заборавили да тај исти Устав гарантује неповредивост краља и да су били обавезни да га штите, а не да разматрају где ће да га сместе док они дискутују! Само је лична Швајцарска краљева гарда узвраћала нападе вичући „доле фракције! Доле Јакобинци!“ Када су се борбе сувише приближиле Скупштини, чланови су тражили од краља да опозове Швајцарску гарду.  Желећи најбоље, краљ се сложио, наређујући: „Положите оружје, предајте га Националној гарди. Не желим да погину храбри људи.“ (42). Прешавши на страну руље, чланови Националне гарде су јој помогли да масакрира 600 беспомоћних Швајцараца. Када је све било готово, није било улице у Паризу без главе швајцарског гардисте натакнуте на колац. Деца су шутирала главе низ улице, а жене, су се „као лешинари“ обрушиле на њих, кидајући комаде њихових тела, да би уследила дела канибализма. Тако су завршили људи који  су због свог конзервативног хришћанског васпитања осећали да је њихова дужност да заштите краља. Касније им је подигнут споменик у Швајцарској. Свако ко се затекао у Тиљеиријеу (Tuileries), а ко је можда био у служби краља, кувари, слуге, жене, итд., сви су били заклани, укупно њих 200. Један очевидац се сећао: „Бацали су тела кроз прозор, набијали главе на колац, пљачкали собе...они који су покушавали побећи били су ухваћени у башти и искасапљени испод дрвећа и поред фонтана.“ (43) Робеспјер (Robespierre) је коментарисао: „Била је то најлепша револуција која је икада указала част човечанству.“ (44) Руља је напокон провалила у Скупштину, вичући и вриштећи, док им је крв још капала са руку: „Нећемо се смирити док се народ не задовољи осветом.“ Загонетка је кога треба осветити, из ког разлога и како! Тако је почео терор, организовано насиље. Такође је занимљиво приметити да је скоро 200 људи из те руље умрло тога дана од тровања алкохолом, који је био један од извора њиховог патриотског ентузијазма. У неким про-револуционарним историјама 10. август се спомиње као „славан дан.“
            У Скупштини је одлучено да се суспендује монархија, Устав и сама Скупштина. Нови сазив скупштине требало је да буде изабран. У међувремену, привремено Извршно веће је успостављено да води владу, са Дантоном [Danton] као министром правде. У ствари, Париска комуна је давала наређења, стављајући власт потпуно у руке човека који је желео да потпуно избрише стари поредак.  Хапшења (преко 1,000) су одмах почела, као и погубљења на гиљотини. Већина оних који су први похапшени су били обични свештеници узети из богословија, колеџа, цркава и чак из приватних кућа где су се крили. Чувени свештеник у Паризу, игуман Сикар (Sicard), учитељ глувонеме деце, је ухапшен без разлога. Деца су молила милост за њега, али су била одбијена. Ти свештеници који су имали позитиван хришћански утицај на омладину очигледно су ухапшени на тако неселктиван начин како би се елиминисао њихов утицај. Тако је дух који је надахњивао револуцију био изобличен чим је осетио да има довољно самопоуздања да то уради.
            Краљевска штампа је заплењена, уредници и штампари похапшени, вести  сузбијане. Владајући Јакобински комитет није дозвољавао штампану критику....“10. августа, слобода је сасвим нестала, а народ ...је изгубио све што је добио.“ (46)
            Велики делови друштва су се отуђили од револуционарних активности, а они на власти су схватили да не могу да наставе све док су ти делови, поготово свештенство и племство, још преживљавали. Тако да је одговор био „хајде да одсечемо гангренозни део, да спасемо остатак тела“ а мишљење је било „ми смо у рату са неукротивим непријатељима, морамо их уништити.“ (47). Мара (Marat), добро познати психопата револуционар и истакнути вођа Јакобинског клуба, користио је свој утицај да истреби „непријатеље“ нове револуције. Сугерисао је „сеците прсте са руку бивших племића...расеците језике свим свештеницима...не треба нам пензионисање министара, требају нам њихове главе. Била би заиста пријатна смицалица масакрирати 260,000 људи у једном дану.“ (48). Према овом плану, и плану других чланова Париске комуне, хапшења су почела 29-30 августа. Скоро 8,000 људи је ухапшено, а главне мете су били свештеници и богати људи, чија имовина је могла бити конфискована да би се финансирала револуција. Затвори су већ били заузети остацима Швајцарске гарде и другим монархистима, а шириле су се гласине да су планирали устанак, оправдавајући тако будуће планиране масакре. Прво је искасапљена група од 22 затворена свештенка, а следећих 119 свештеника, затворених у манастиру де Карм (Convent des Carmes) су зверски убијени, а сви су одбили да потпишу заклетву лојалности држави. Требало је пет дана и пет ноћи да се побије 1,368 затвореника, што се сматрало неопходним да се изведе и спасе револуција која је ове године (1989)  прослављена у таквом сјају. Врло добро је документовано да је Париска комуна платила убице новцем града Париза. (49)
            21. септембра, 1792. год., нова Скупштина је сазвана да одлучи судбину Француске. Одлука да се укине монархија и успостави република је донесена без консултовања јавности. Главни утицај у тој новој Скупштини имали су Мара [Marat], Робеспјер [Robespierre], и други, колективно названи „Планина.“  Мараова жеља да види да земљом управља руља се испунила. Да би спречили симпатије за контрареволуцију, одлучили су да елиминишу краља. 13. новембра почела је дебата о судбини краља, коју је запечатио Роберспјер [Robespierre]  речима: „Ако се може претпоставити да је Луј невин, зашто онда револуција?“ (50). Очигледно, није било жеље да се он ослободи оптужби, јер правда није имала ништа са суђењем, а било је политички корисно осудити га.
            Краљ и његова породица су били заточени скоро три године, без оптужби, без суђења или пресуде. Услови њихово заточеништва су били неподношљиви. На пример, отсечене главе су им показиване кроз прозор тамнице. Узимајући ове чињенице у обзир, не можемо кривити краља што је покушао да побегне. Лују је суђено по нејасним оптужбама и проглашен је кривим. Његово погубљење је заказано за 21. јануар, 1793. год., а глас војводе од Орлеана [Duc d’Orleans] је превагнуо у доношењу одлуке да се његов рођак осуди на смрт. Краљу је дозвољено да види породицу и свештеника који није потписао декларацију о лојалности држави. Његове последње речи су биле: „Умирем невин. Опраштам мојим непријатељима. Надам се да ће моја смрт бити корисна Французима,  да ће моја крв ублажити Божији гнев...“(51)
            6. априла, 1793.год. успостављен је Комитет за јавну безбедност да суди „непријатељима народа“ у провинцијама, где су се проширили контрареволуционарни покрети. Симпатије народа за монархију, па чак и за свргнути Устав, су биле живе, и морале су бити сузбијене новим револуционарним трибуналом. Објављено је: „Нека терор буде наруџбина дана“. У Бордоу [Bordeaux], 301 особа је одмах погубљена на гиљотини. У Лијону [Lyon], стотине су погубљене, укључујући и жене. Пошто су погубљења ишла споро, групе људи су одвођене у гомилама да би биле разнесене топовском ватром. Реком Роном је плутало 2,000 тела. У граду Тулону [Toulon], становништво је смањено са 29,000 на 7,000, укључујући жене и децу. У провинцији Анжон (Аnjon), 10,000 је погубљено без суђења. Владавина терора у Нанту [Nantes] узела је 32,000 живота. Дављења у гомили су практикована тако што би људи били сатерани на барже на рекама, а затим потопљени. Приближно 9,000 људи је убијено на такав начин. Процењује се да је 1,025,711 људи погубљено у име демократије.
            Неселктивна клања народа су имала свој циљ. Циљ револуције је био да створи нову Француску у којој ће сви бити присиљени да буду једнаки, а како је било немогуће одједном трансформисати 25 милиона Француза у друштвено једнаку масу, револуционари су створили план за „депопулацију Француске.“  Једна половина становништва би била елиминисана, а један од вођа је рекао: „Радије ћемо направити гробље од Француске него да је не регенеришемо на наш начин.“
            Масовна клања народа одражавала су само једну страну духовне природе револуције; план дехристијанизације је био друга страна, и то треба да категорично укаже православном хришћанину какав став треба да има према овогодишњој прослави годишњице. Дехристијанизација је  оркестрирана од стране Херберта (Herbert), члана клуба Корделијен [Cordeliens], који је лутао између Орлеанизма и анархије, и укључивао је Мараа [Marat] и Дантона [Danton]. Они су присилили париског бискупа, Гобела, да јавно оклевеће своју хришћанску веру или да умре, што је овај и учинио 7. новембра. Ово је сигнализирало почетак скрнављења Цркве. Нотр Дам, главна катедрала у Паризу, била је поприште „фестивала разума“. Из катедрале су изнети крстови и слике светаца, а оперска певачица је обучена као богиња разума и устоличена у цркви. У другој цркви, цркви Сен Сулпис, говорник је урлао: „Ако тај Бог постоји, нека испали муњу, и нека ме та муња спржи.“ Пошто се то није догодило, додао је: „ Није испалио муњу, тако да је Његово постојање фантазија. (63), Манијакални ::: Маркиз д Сад [Marquis de Sade] сугерисао је Скупштини да се „Јеврејски роб“ и „прељубница, куртизана из Галилеје“ замене богињама Разума и Врлине, и његова сугестија је добро прихваћена. Анархиста Клуц (Clootz) је поднео план Скупштини за једну светску владу и уништење свих религија. Писао је: „Религија је друштвена болест која не може тако брзо да се излечи. Религиозан човек је искварена животиња“ (54). Богохуљење се дешавало широм Париза и провинција, а по наређењу владе, натпис „смрт је само вечни сан“ је исписан на свим гробљима. Скупштина је поништила Грегоријански календар као знак краја хришћанске ере. Није требало прослављати ни један хришћански празник. Имена дана у седмици су промењена а број дана је повећан на десет. Месеци су такође промењени, јер је прекид са прошлошћу морао бити потпун. Све верске сахране  су биле забрањене у Паризу,  2,436 цркава је затворено, а неке су претворене у плесне дворане. 21. новембра, мошти свете Геновеве (коју прославља Православна Црква) су оскрнављене и бачене на ломачу. Починиоци су убрзо приведени правди. 21. марта, 1794. год. Хеберт [Hebert] и његови главни помагачи су доведени пред револуционарни трибунал и оптужени за сарадњу са страним силама. Робспјер [Robespierre] се није могао ослонити на Хебертисте и њихово непопуларно насиље против религије како би добио подршку за своју фантазију-утопију, и стога је сковао заверу против њих да би их уклонио. Сви су погубљени на гиљотини пред  масом која им се ругала. Треба да се примети да је Хеберт такође бесно напао краљицу на њеном суђењу, тражећи да се погуби. Недуго потом, задесила га је иста судбина. Наводно је војвода од Орлеана [Duc d’Orleanes] био ухапшен и погубљен jер се излетео и  рекао да му је жао краља мученика, а његови синови су прогнани из Француске. Следећи који је пао је био Дантон [Danton], 5. априла, 1794. год., који је сарађивао са Орлеанцима и чији хедонистички начин живота није одговарао Робеспјеровим амбицијама. Одмах након тога следила је велика владавина терора, која је покренута да би се Париз очистио од непожељних, а током које су убијене 1,366 особе. Када је терор напокон завршен, било је приближно још 100,000 званичних „осумњичених“ које је требало погубити по новом закону који је дозвољавао погубљење без суђења. Параноја оправдавања, као што се може претпоставити, почела је да влада у Паризу. Робеспјер [Robespierre] је направио фаталну грешку јер је одлучио да очисти Народну скупштину од издајника. Оптужени издајници су узвраћали оптужујући Робеспјера [Robespierre] да је тиранин. Неки писци су приметили да је Робеспјер [Robespierre] у ствари открио праву природу силе иза револуције, тако да његове сумње у издају нису биле само производ његовог поремећеног ума. Ово би могло да објасни зашто је он тако брзо послат на гиљотину –  требало га је ућуткати.  28, јула 1794. год., он и још 21 члан његове групе (Робеспјеровци) су погубљени, на олакшање Париза. Тако је терор престао, а са њим, и револуција, коју је јавност увек била наклоњена да посматра као нешто позитивно и неизбежно.
            Из ове испричане приче можемо јасно видети негативну, понекад хаотичну, мада увек моћну духовну силу на делу. Чак су и секуларни историчари приметили да смо овде „суочени са силама које нису контролисане од стране човека“ и да је преовладао дух „ кога савремени конзервативци описују као сатанистички.“ Метрополитан Атанасије у својим писањима о револуцији је запазио да „привучена својом властитом инерцијом, Француска револуција je, као ураган, искована унапред и постепено је постајала све интензивнија, претварајући се у страшну мешавину богохуљења, окрутности, крви, неморалности, и колективног лудила, којег су вође узалуд покушавале да прикрију изразом слобода, једнакост и братство’… револуција је одбила вечне законе Творца како би обожавала људски разум.“ (56) Као што је показала ова студија, догађаји не остављају места сумњи да је револуција, насупрот радосној прослави ове године,  у ствари била трагична ноћна мора састављена од контрадикторних политичких интрига, хистерије и анархије. Разметљиви антихришћански елементи говоре сами за себе, као што показује извештај о околностима погубљења 16 калуђерица 17. јула 1793. Оптужбе изнете против њих су тако апсурдне да би и биле поменуте овде, довољна је само последња оптужба за „фанатизам.“ Једна од калуђерица је питала јавног тужиоца Фукије Тивниј (Fouquier-Tinville) шта мисли кад каже фанатизам, на шта је он одговорио: „Мислим на вашу повезаност са вашим  детињастим уверењима и вашу смешну верску праксу.“ (57) Овај цитат јасно показује да је хришћанска вера злочин у очима револуције.
            Као што се види у првом делу овог чланка, опште прилике у Француској ни на који начин нису оправдавале револуцију. Да јесу, краљ је био више него вољан да их поправи. Француска револуција није била неизбежна у традиционалном смислу. Неизбежност лежи у намерном провођењу плана, без обзира на препреке, да се поништи цивилизација, хришћанство и велики део становништва.
            Какво је наслеђе револуције? Многи историчари мисле да је узнемиравајући ефекат метежа који је почео 1789. год. још увек присутан у модерној Француској. Верска атмосфера у садашњој Републици је показатељ „успеха“ револуције. Многи писци виде Француску револуцију као експеримент који је процветао у Совјетској држави. Паралеле између две револуције су непогрешиве, и познато је да је Лењин идеализовао своје колеге из Француске 18. века. Успешан напад на власт и религију, под маском ослобођења, дао је подстицај нашој садашњој друштвеној атмосфери. Протест против власти, непријатељство према хришћанству и ругање хришћанству, општа надменост, понос, самоуверено понашање према култури, цивилизацији и институцијама (поготово према монархији) из прошлости, све то налази своје корене у Француској револуцији. Једним замахом насиља , стари режим је престао да постоји у Француској. Током неколико кратких година, цело биће цивилизације Руске православне цркве је оборено од истог срамотног духа. Наслеђе тог феномена је стигло до нас у облику мишљења да када се једном решио хришћанске прошлости, модеран човек  ипак може успешно да руководи својим пословима. Бесмртност људске душе открива превару таквог мишљења, јер наша вечна судбина се мери  духовним растом који постигнемо, не модерном, ослобођеном духовношћу из нашег времена, већ духовношћу из богате хришћанске ризнице из прошлости.

Нема коментара:

Постави коментар

Уредништво блога задржава право да недоличне коментаре не објави.