МИ СМО "ИЗДАЈИЦЕ" ЈЕР НИСМО ХТЕЛИ ДА СЕ ОДРЕКНЕМО СВОГА КРАЉА

☩Дошли смо до комунистичких дневних листова „Политика“ и „Борба“, који излазе у „ослобођеном“ Београду. Сви бројеви за месеце новембар и децембар пали су нам у руке. Знао сам да страшна, јеврејско-бољшевичка лаж избија из њих. Нико боље, нико успешније од комуниста не уме да оперише лажима, јер и сама мисао њихова навикла је на гнусне лажи и страховите мржње. Али истина се не може увек сакрити. Иза танког слоја блиставе маске, могу се увек назрети пукотине, сведоци крваве српске стварности. Знао сам да се између редова бучних и рекламних чланака ипак може нешто прочитати, што ће разоткрити право стање које данас влада у Србији.

Прелиставао сам комунистичке листове – а пред очима ми је стално лебдела слика Србије. Ево скоро ће три месеца како смо напустили Београд, Београд који је онда био стварно окупиран, али у коме се је ипак вила српска застава, спомињало се слободно име Краља, где је културни живот корачао несмањеним темпом, где се је у грчу нације рађало „поколење за пјесму створено“. Животну енергију српског народа није могла спутати ни окупација, нити су је могле прекинути огромне жртве које је полагао. Он је и поред тога показао своју велику државотворну моћ и нашао оправдање за своју самосталност. Тако је било онда, али како данас изгледа „ослобођени“ Београд?

Није ми била потребна „Политика“ а да знам да он лежи готово цео у рушевинама захваљујући данашњим „ослободиоцима“ и западним „пријатељима“, знам и то да се место народне тробојке вије прљава црвена крпа, знамење међународног олоша, да место круне – симбола домаћинства, срп и чекић и петокрака звезда – обележја јеврејске моћи, скрнаве наш дивни Београд.

Како је даље, могу само да наслутим, али ево „Политике“ да нам само потврди оно што се збива када олош предвођен јеврејством узме у своје крваве руке судбину једног хришћанског народа.

Шта је за партизанску банду најважније, директор „Политике“ је поново фамозни београдски комсалонац Владислав Рибникар. Карикатуриста је, разуме се, Пјер Крижанић. Предратни тровачи народне душе и „пролетери“ са милионским приходима, настављају стари уносни посао...

Прелазим преко бљутавих и лажних „ратних“ извештаја Врховног штаба Нов и Пој, по којима је до данас требала да буде потпуно уништена немачка оружана сила, а са њом и националне снаге српског народа.

У сваком броју безброј поздравних телеграма које робијаш Тито упућује својим свемоћним господарима и које њему шаљу његови репови. Самозвани „народни“ делегати, бандитске „дивизије“ све то халауче и агитација триковима покушава да рекламише и популарише свог бандитског вођу разбојника Јосипа Броза „Тита“...

Разбојник Тито, сарадник у убиству краља Александра, изиграва „чувара“ националних традиција, да би за моменат заварао лаковерни свет, и полаже венац на гроб Незнаног јунака на Авали...

„Изјава др. Душана Недељковића, председника одбора за утврђивање злочина окупатора и његових помагача...“ Унесрећитељи нашег народа, духовни творци пропасти Југославије и потстрекачи најсвирепијих злочина у окупираној земљи, испитиваће „злочине“ људи, који су својим жртвовањем ублажили боле које су јој данашње велможе, бедне јеврејске слуге, задавали...

„Наши суграђани јевреји... Оснивање јеврејске скупштине... у јеврејском храму одржаће се данасњ помен палим Београђанима од почетка рата до данас. Позивају се сви Београђани да у што већем броју присуствују овом помену... Срби мојсијеве вере... Вечити Јуда поново је стао на свје ноге, он је данас свемоћни господар, у његовом храму клањаће се сви гоји њему, молиће њега за милост. О јадна Србијо, опет ће чивути Геца Кон, Исак Алкалај и Моша Пијаде бити за тебе оно што су некад били наши средњовековни манастири, само сада не спаситељи већ тровачи твоје душе...

У Банату је стрељано 12 људи због „сарадње“ са окупатором. Поред стотине других и они су стрељани првих дана „слободе“ и демократије, само зато што нису хтели да приклоне главу пред безбожничким бољшевизмом. „Народни непријатељи... антинародни елементи... окупаторове слуге...“ Да, слуге јеврејске и међународни злочинци су „народни“ хероји, а ми? Ми смо „издајице“, јер нисмо хтели да се одрекнемо свога народа, свога краља, јер нисмо хтели да продамо своју душу ђаволу и да се ставимо у службу народних непријатеља. Али ми знамо, зна цео српски народ да је једно комунистичка пропаганда, а друго бољшевичка стварност.

„Смрт издајицама... Преки суд V корпуса осудио је  на смрт следеће народне непријатеље...“ Понавља се совјетски рафинирани метод суђења, са марионетским судијама; режу се главе националним првоборцима, ситном раднику и напаћеном сељаку који вечито „признају“ своје „грешке“...

„Докле ћете са интервенцијама?“ стоји као наслов једног чланка. „Докле ће стрине, маме, тече и тетке да одлучују о судбини ухапшених... Зар он мисли ако је предавао генерал-лејтнанту Ђиласу српски језик да може себи данас да дозволи ту дрскост да га моли за сина који је мобилисан...“ Затвори су препуни, мајке уцвељене, али бездушни зликовци немају милости. „Слобода“ није зато да мајка може да моли за ухапшеног сина и да професор приђе свом бившем ђаку – комунистичком велможи, него да народ повије кичму и робски прима наређења о сопственој смртној пресуди.

Конференеције, манифестације, конгреси, прогласи, приредбе, говори стално су на дневном реду. О њима се стално пише, они пуне новинске ступце стварајући слику „одушевљења“ у народу. Али у ствари они треба својом лажном блиставошћу да сакрију праву слику стања у Србији, треба да заглуше вапијући крик напаћеног народа који труне по затворима и концетрационим логорима.

„Испод Вуковог споменика сахрањен је совјетски официр...“ Прљају се на огаван начин народне светиње. Али узалуд су некада турски измећари покушали да спаљивањем моштију Св. Саве избришу његов лик у народу, неће данас ни бољшевички тирани запрљати светлост која зрачи из српске прошлости, већ ће тиме само повећати огорчење и мржњу коју српски народ од почетка гаји према својим угњетачима.

„Ускоро ће се пустити у поштански саобраћај марке и дописнице са ликом друга Тита...“ Свуда и на сваком месту намеће се српском народу лик овог зликовца, он треба да избрише из сећања сваку помисао на вољеног Краља. Петстотина година српски народ је робовао под Турцима, стављен је тада на најтеже муке, да би заборавио своју прошлост, своје владаре, који му подигоше славу и моћ. Место блиставе круне српских краљева и царева, наметнут му је азијатски турбан, али без успеха. И данас врше јеврејске слуге тај исти јалови посао. Ни турбан, а још мање мрска петокрака звезда не могу избрисати сјај српске круне и светли лик љубљеног Краља.

„Оснивање радних батаљона напредује великом брзином. Прве групе радника су већ отишле на рад у Барању, Бачку и источну Мађарску...“ Народ се претвара у робље, које ће под кнутом безобзирних управљача, гладно и босо, одвојено од домова и Отаџбине, остављати кости по пустарама, неопојано и несахрањено. То је права слика „раја“ који доноси бољшевизам радном свету...

„Стварају се дечији домови у свим крајевима земље... 10000 српске деце послато је на опоравак у Бугарску...“ Поново мора српски народ да плаћа данак у крви. Лукави јеврејин ствара поново јаничаре од српске деце, која би сутра морала на његов миг да забадају ножеве у срце своме народу. Пишти српска нејач, цепа се срце у ужасном болу српским мајкама, али безбожник је немилосрдан. Али и тај посао биће јалов. По забаченим планинама, по леденим пећинама, далеко од безбожничког ока рађаће српске мајке, као некад под Турцима, децу своју, травом и лишћем ће их повијати, а сиро горско камење колевка ће им бити. Изникнуће из њих поколења која за страх неће знати, која ће ланце ропства кидати и чекати Војску смене која мора доћи...

Испуштам прљаве новине из руку. И гледам Србију, обавијену црним велом. А испред ње лебди карикатура једног друга, нацртана за божићне празнике. На огромној божићној јелци, која стоји на Теразијама место играчака виси безброј обешених Срба. Улице су пусте, на врху палате „Албанија“ нацртана петокрака звезда, а у дну слике разбарушена фигура партизанског стражара. А горе као објашњење цртежу стоји: „Другови и другарице Београда друг маршал Тито честита божићне празнике“. Карикирано али верно преставио је он стање у Србији. Чивутин је страшан кад се свети, он је циник увек и кад мучи и кад награђује. Свака манифестациона посета цркве, полагање венца Незнаном јунаку, то је провидна маска, цинично заклањање крвавих злочина, страшних пустошења, која се данас врше у души српског народа.

Србијо драга, и поред свих светлосних реклама, бучних приредби и бесног оргијања твојих бездушних господара, ти си крвава, препуна рана. То нико не може сакрити, ни вешта бољшевичка агитација ни улична бука. Ти си у окове бачена, из подрума Твоји кроз заглушну свирку побеснеле руље ипак продиру крици Твоје деце која се у масама убијају, у кућама Твојим нема више породичне среће – тамо је пустош, тамо је занемело све; у двору Твоме нема Краља, нема круне да Ти блиста, тамо зликовци седе и смртну пресуду Теби спремају.

Поред свега Ти се ипак надаш, Ти верујеш у спасење. Не могу Те више преварити ни бучна бољшевичка и плутократска агитација, ни вешто испредена замка лукавог јеврејина. Слобода мора доћи Ти осећаш, јер познајеш синове своје, децу своју. Ти си рађала саме јунаке, Обилиће и Ти си их и данас родила и зато се надај.

Жикица Николић, „Наша борба“, стр. 3. Словенија, 17. фебруар 1945.